Прочитај ми чланакМноги унутар евро-елите су очигледно бесни због Трампових потеза. Међутим, шта они заиста могу урадити? Јасно је да европске државе немају војну способност да интервенишу у Украјини, а и њихова економија је у огромним проблемима
Евро-елите немају никакве шансе: „Ако Трамп уведе царине (25 одсто), САД ће бити у озбиљном трговинском конфликту са ЕУ“, прети премијер Норвешке. Шта ако Брисел на то узврати?
„Могу да покушају, али не могу ништа постићи“, одговорио је Трамп. Међутим, фон дер Лајенова је већ обећала да ће узвратити. Било како било, комбиноване снаге англо администрација и даље ће тешко натерати Трампа да пошаље америчке снаге у Украјину како би штитио европске интересе (и инвестиције!).
Реалност је таква да све чланице НАТО у Европи – уз различит степен самопосрамљивања – сада јавно признају да неће учествовати у осигурању Украјине без присуства америчких снага које би им пружале „подршку“. Очигледно је да се ту ради о покушају навлачења Трампа да настави рат у Украјини, а сличан смисао има и Макроново и Стармерово нуђење минералног споразума. Трампу је јасно о каквим се маневрима овде ради.
Још један проблем је то што се чини да Зеленски више страхује од примирја, него од губитка територије на фронту. И он, чини се, има потребу да рат траје (можда како би очувао своју власт).
Трампова најава завршетка рата у Украјини који је изгубљен, чини се, довела је европске елите у неку врсту когнитивне дисонанце. Наравно, већ неко време је било јасно да Украјина неће повратити своје границе из 1991. године, нити ће натерати Русију да се нађе у преговарачкој позицији довољно слабој да Запад може диктирати своје услове за окончање сукоба.
Распршене илузије
Како пише Адам Колингвуд:
Трамп је распршио илузије владајућих елита… Они сада виде не само свој изборни неуспех, већ дословно праву катастрофу. Пораз у рату, Европа која остаје углавном без одбране, деиндустријализована економија, слабљење јавних услуга и инфраструктуре, велики фискални дефицити, пад животног стандарда, социјална и етничка дисхармонија, моћна популистичка побуна коју воде подједнако опасни непријатељи, Трамп и Путин, у манихејској борби против остатака либералних времена и стратешка стиснутост између ова два лидера који их презиру и омаловажавају. Све то одликује данашњу европску ситуацију.
Другим речима, кроз рупу коју је Трамп направио у њиховом балону фантазије, европске елите виде сопствени пад.
Сви који виде реалност знали су да ће на фронту од јесени 2023. бити само горе, али из њиховог балона фантазије, наше елите то нису могле да виде. Владимир Путин, као и домаћи непожељни елементи, били су атавистички демони који ће неизбежно бити уништени на незаустављивом путу ка либералној прогресивној утопији.
Многи унутар евро-елите су очигледно бесни. Међутим, шта Британија или Немачка заиста могу да ураде? Брзо је постало јасно да европске државе немају војну способност да, на координисан начин, интервенишу у Украјини. Али највећи проблем је, како истиче Конор Галагер, европска економија која срља ка пропасти, углавном као резултат рата против Русије.
Нови немачки канцелар, Фридрих Мерц, показао се као непомирљив европски лидер који заступа и повећање војних издатака и обавезан војни рок за младе, а све то у оквиру некаквог модела европског отпора, створеног да се супротстави Трамповом окрету ка Русији.
Међутим, Мерцова партија је на изборима освојила само 28 одсто гласова, што му не даје толико снажан мандат за суочавање са Русијом и Америком у исто време! „Интензивно комуницирам са многим лидерима европских држава и за мене је апсолутни приоритет да што брже ојачамо Европу, како бисмо корак по корак постигли независност од САД“, рекао је Фридрих Мерц.
Европска економија срља ка пропасти, углавном као резултат рата против Русије, каже Конор Галагер
Друго место на немачким изборима заузела је Алтернатива за Немачку (АфД) са 20 одсто освојених гласова. Партија је била најпопуларнија међу бирачима старости од 25 до 45 година. Залаже се за добре односе са Русијом, завршетак рата у Украјини, и такође, жели да сарађује са Трамповим тимом.
Међутим, АфД је одбачена и ограђена својеврсним „заштитним зидом“ од других партија. Као „популистичка“ партија са снажном подршком младих, аутоматски се сврстава на „погрешну страну“ зида. Мерц је већ одбио да дели власт са њима, остављајући ЦДУ стешњену између неуспешног СПД-а, који је изгубио највише подршке бирача, са једне стране, и АфД-а и Левице (још једне одбачене партије, која је, попут АфД-а, повећала подршку, посебно међу људима млађим од 45 година) са друге.
Главни и највећи проблем овде је то што су АфД и Левица, која је, иначе, била најпопуларнија међу бирачима старости 18-24 године, антиратне партије. Заједно оне имају више од трећине гласова у парламенту – што представља блокирајућу већину за многа важна гласања, посебно за измене Устава.
Мерцов план
Како објашњава Волфганг Мунхау, ово ће бити велика главобоља за Мерца: „Нови канцелар је желео да путује на самит НАТО-а овог јуна са жељом да се обавеже на већа издвајања за одбрану. Иако се Левица и АфД мрзе у сваком другом погледу, слажу се да неће дати Мерцу новац за јачање Бундесвера. Међутим, важније је то што неће подржати реформу уставних фискалних правила (тзв. кочницу дуга) коју Мерц и СПД очајнички траже“.
Наведена фискална правила су сложена, али у суштини налажу да, ако Немачка жели да повећа издвајања за одбрану и помоћ Украјини, та средства морају да се уштеде на некој другој буџетској ставци (вероватно на социјалним давањима). Међутим, политички гледано, штедња на социјалним давањима да би се платила помоћ Украјини није добро прихваћена од стране немачких бирача. Последња, „семафор“ коалиција је пропала управо на овом питању.
Чак ни са Зеленима, Мерц неће имати довољну већину за уставне промене. Политички „центар“ у Немачкој једноставно нема простора и снаге да се супротстави Русији без америчког финансирања. Фон дер Лајенова ће покушати да некаквом „магијом“ обезбеди новац за одбрану, „али немачка младост гласа против партија које су омражене. Они могу изградити неке Леопарде (тенкове) ако желе, али неће добити регруте.“
Док ЕУ и Британија предлажу да прикупе милијарде за наоружавање против неке измишљене руске инвазије, Трамп изјављује како нимало не верује у причу о томе да ће Руси напасти неку чланицу НАТО. Дакле, још један европски идеолошки мит је разорен од стране новог америчког председника.
Како ће јавност у Европи, која је углавном постала разочарана ратом, реаговати на веће трошкове и додатне резове у порезима и социјалним услугама, како би се наставио рат у Украјини који је немогуће добити? Стармеру је већ упућено упозорење да инвеститори који купују јавни дуг Британије на то не гледају благонаклоно, јер је фискална ситуација све нестабилнија.
Враћање Евроазији
Дакле, нема једноставних решења за тренутну ситуацију у Европи: То је егзистенцијална загонетка за Мерца (а исти проблем мучи целу ЕУ): недостатак стабилне парламентарне већине која је неопходна да би се било шта постигло.
Иако је својеврстан „заштитни зид“ првобитно био намењен да заштити „центристе“ у Бриселу од десничарских „популиста“, касније је значајно ојачан Бајденовом директивом у којој је свим „актерима“ који учествују у спровођењу америчке спољне политике наложено да популизам третирају као „претњу демократији“ и да му се активно супротставе.
„Може ли још једна коалиција кратковидих центриста да заустави опадање економије, превазиђе кризу лидерства и избави Немачку из политичке замке у коју је допала? Мислим да добро знамо одговор“
Практични резултат, међутим, био је тај да су широм ЕУ формиране шарене коалиције са циљем да одрже центристе на власти. Али то је довело до бескрајне стагнације и све већег дистанцирања од народа. Ангела Меркел је владала на такав начин, одгађајући реформе годинама – све док ситуација није постала нерешива.
„Може ли још једна коалиција кратковидих центриста да заустави опадање економије, превазиђе кризу лидерства и избави државу из ове штетне политичке замке у коју је допала? Мислим да добро знамо одговор“, пише Волфганг Мунхау.
Европу, међутим, мучи још један проблем: Како је Венс веома експлицитно упозорио на недавном Минхенском безбедносном форуму, непријатељ Европе није Русија; Европа је сама себи највећи проблем. То, ако је веровати Венсовим сугестијама, потиче из чињенице да Европа има бирократију која себе сматра искључивом власти, али постепено постаје све удаљенија од своје сопствене „базе“.
Срушите „заштитне зидове“, тражио је Венс, како бисте се вратили принципима демократије као заједничке вредности САД и Европе. Венс је, дакле, јасно алудирао на бриселску „дубоку државу“. Еврократе то виде као напад уз подршку САД-а на своју административну државу и у томе препознају своју сопствену пропаст.
Јасно је да унутар САД постоји „институционални отпор према Трампу“. То је случај у Пентагону, Министарству правде и ФБИ, што доказује, како тврди Маргот Кливленд, да они који истичу потребу за „институционалним отпором“ и наводном независношћу од извршне власти, представљају противнике демократије.
С обзиром на блиску везу између дубоких држава САД-а, Британије и Европе, поставља се питање зашто у исто време постоји тако снажан отпор Трампу и међу европским лидерима.
На први поглед, није у интересу Европе да покрене такав отпор према председнику САД због неуспелог рата. Да ли је онда европска хистерија подстакнута из вашингтонске дубоке државе која жели да неутралише „Трампову револуцију“ тако што ће показати да он изазива хаос међу европским савезницима? Тачније, да ли је Европа „гурнута“ у овакву политику више него што би сама желела?
Да Немачка променили курс – иако је незамисливо да то уради Мерц – било би довољно само „мало маште“ да се замисли да се званични Берлин поново повезује са Евроазијом. АфД је освојила 20 одсто гласова управо на таквој платформи. Заиста, та земља вероватно нема много других опција.
