Када је на власт дошао национални херој, диктатор и глобални “селебрити”, Јосип Броз Тито, Југославија је на светску сцену изашла у пуном капацитету. Његова улога у оснивању Покрета несврстаних је била и великодушна и екстремно значајна, посебно за народе саме Југославије; уосталом, њени темељи су положени управо у Београду 1961. године.

Када се на распад Југославије гледа из ове перспективе, види се геостратешко размишљање Вашингтона и никоме нису потребни тинк-тенк институти да би спознали због чега је председник Бил Клинтон чекао 1995. годину да би интервенисао у Босни. Клинтон је заправо само настављао политику дестабилизације југословенског социјализма, коју је утемељио његов претходник Џорџ Буш Старији.Сада знамо да су побуњеници које је тајно обучавала Америка одиграли кључну улогу у распарчавању те регије путем организације познате као Атлантска бригада састављена од око 400 бораца, која се на Косову борила раме уз раме са ОВК.

Прича једног Француза који је обучавао припаднике Атлантске бригаде подсећа на оно што се последњих година дешавало у Украјини, Либији и Сирији. Виде се обрасци који нас воде као истини: ужасна поља смрти у легитимној држави Југославији, инвеститори који отимају оно што је претекло, мрље на рукама америчких председника, британских лордова и неонацистичких немачких индустријалаца.

Југославија је постала шаблон за Авганистан, Ирак, Арапско пролеће и Украјину. Прича о геноциду у име демократије је превише одвратна да би се о њој говорило. Већина људи у овим нацијама је враћена 200 година уназад, у врсту средњовековне егзистенције без наде. Једини излаз бивши Југословени данас виде, природно, у ЕУ и НАТО-у.Свакако су у сукобу на Косову обе стране чиниле злочине, као и другде у југословенским ратовима. То није суштина онога што причам, већ тоталитет катастрофе.

Пре свега, народи некадашње Југославије више немају свој стварни глас. Друго, растурање те нације довело је до смрти и прогонства више милиона људи. То је друга прича. Моја “фантазија” о Југославији би требало да отвори очи.
Југославија је изграђена на идеји да би Јужни Словени требало да престану да буду слаби и подељени. Уједињена нација Југославије није била лака мета империјалистичким намерама какве видимо данас.

Чињеница је да је након Другог светског рата, социјалистичка Југославија постала европска прича о успеху.Између 1960. и 1980. године та је земља доживела можда најживахнији привредни и друштвени раст у свету: пристојан животни стандард, бесплатно здравство и школство, гарантовано право на посао, једномесечни плаћени одмор, стопа писмености преко 90 одсто и очекивани животни век од 72 године.

Колико је мени познато, ниједна од новонасталих балканских држава не може да се похвали ни са упола таквим просперитетом. Био је то просперитет због кога су западне интересне групе желеле да униште Југославију.

Сви народи Југославије такође су уживали и у бесплатним становима, те приступачном јавном превозу и комуналијама. Непрофитна предузећа су такође била у јавним рукама, што опет није одговарало западним демократијама.Тој земљи није смело да се дозволи да се надмеће са Немачком, Француском и посебно не Британијом, а ни лондонски и луксембуршки банкари нису могли да извлаче милијарде из социјалистичког система.
гославија је морала да умре.

                         ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Мајкл Паренти – награђивани аутор и политички научник, гостујући професор Института за студије политике у Вашингтону – описао је шта је био циљ Америке у вези са Југославијом: претворити југословенски простор у простор Трећег света који неће бити способан да иде сопственим путем развоја, у простор са разбијеном економијом, са природним ресурсима који су потпуно отворени мултинационалним корпорацијама (посебно Косово богато минералима).
Такође, циљ је био претворити Југославију и у простор у којем живе осиромашени али писмени и обучени људи који ће морати да раде за мале паре и који ће захваљујући томе довести до пада плата у Западној Европи.И још нешто: циљ је био разбити нафтну, инжењерску, рударску, аутомобилску и индустрију ђубрива, као и бројне друге лакше индустрије, како не би могле да се такмиче са већ постојећим западним произвођачима.

На Балкану, Запад је демонизовао Србе, у Либији пуковника Гадафија, у Сирији сада Асада, а образац иде ка Владимиру Путину као највећем трофеју до сада. То је свет у коме тренутно живимо. Снагом успаваних америчких грађана који су до глупости дрогирани безвредним трицама и кучинама супер-капитализма: свет у своје руке преузимају тирани.

Али шта би било да је Југославија преживела? Шта да је тај велики етнички и социјалистички експеримент преживео? Сигурно је да би свет данас био потпуно другачије место.За почетак, због присуства Покрета несврстаних, Европска унија би била далеко слабија и мање утицајна у свету. Цела Европа би хрлила у Београд, а из њега у шест република које се данас туку око мрвица из Брисела.

1991. године Југославија је била 24. у свету што се БДП-а тиче. Босна и Херцеговина је данас 112. и ситуација се погоршава. Хрватска је 76, мада ју је “Блумберг” недавно ставио на листу десет најгорих на свету. Македонија је 130. Црна Гора је 149. Словенија је 81. Србија је 87. и чини се да је стабилнија од свих осталих.

Из личне перспективе, сећам се оног просперитетног момента бивше Југославије, Зимских олимпијских игара у Сарајеву 1984. године. Биле су то прве зимске игре одржане у некој комунистичкој земљи, а бакља је ишла од Дубровника, преко Сплита, Љубљане, Загреба и бројних југословенских градова, док није дошла у Сарајево.Имена освајача златних медаља се не сећам, али се сећам маскоте Вучка, дела словеначког сликара Јожеа Тробеца, који ми се из неког разлога урезао у памћење. Тај мали вук је представљао ове балканске народе. Вукови играју битну улогу у југословенским бајкама, они су оличење храбрости и снаге и симболизују зиму.

Сада размишљам о томе шта би тај храбри и снажни народ Југославије све освојио, да им се у судбину нису умешали странци. Али, та нација је нестала заувек.”