Латиноамеричко издање портала The Saker је објавило осврт на екуменизам, којег описује као "ново идеолошко оружје империјализма".

Пре превода текста подсетимо да се термин „екуменизам“ данас углавном користи, или се користио, за означавање покрета који тежи сједињењу свих хришћанских цркава и црквених заједница, али се с годинама почео користити и као термин за међурелигијски дијалог са свим осталим религијама. Иако је идеја екуменизма озбиљније заживела у другој половини 19. века, замах добија након Другог ватиканског концила у време папе Ивана КSKSIII када је припремљен декрет ‘О поновној успостави јединства’.

Зашто из перспективе Латинске Америке, где су већина верника припадници Римокатоличке цркве, постоје они који и у екуменизму виде оружје империјализма?

Истина, то не би био први случај у новијој историји да се хумане идеје преобликују и користе у сврху остварења геополитичких циљева, за што се довољно сетити „извоза демократије“, „заштите људских права и слобода“, који су протеклих година коришћени као изговор за поробљавање суверених народа и држава. Но, је ли могуће да је глобалистичка и империјалистичка елита преузела, боље речено – дословно отела идеју првих мислилаца екуменизма и „доброг папе“, како су сви називали Ивана КSKSIII, чак и др. Вјекослав Цврље, вођа антифашистичког устанка у Сплиту, а након Другог свјетског рата официр  ЈНА , касније амбасадор СФРЈ при Светој столици.

‘Екуменизам’ – Ново идеолошко оружје империјализма? 

„Екуменизам“ је појам изведен од грчке речи  „оикоумене“, који се углавном користи за „уједињење око споразума о општеприхваћеним вредностима „ . У религиозним терминима то значи међурелигијски дијалог о минималним заједничким уверењима која уједињују све религије, пре свега у филозофским терминима, као и систему вредности који се заснива на заједничким минималним вредностима хуманизма, и тако даље.Дакле, као „универзални споразум целог човечанства“ се сматра за корак напред у смеру напретка.

Но, што је „прави“ екуменизам у свету данас? У политичкој арени?

Данас, можда с изузетком магловитих Уједињених нација, не постоји ентитет с којим се сентиментално може повезати или идентификовати становник Буркине Фасо и један Финац. Чак ни две или три јаке транснационалне заједнице тешко могу развити „културни и политички дијалог“ међу њима. Запад не прихвата Шангајску организацију за сарадњу, ни Евроазијску унију, а у Латинској Америци су му заједнице АЛБА и ЦЕЛАЦ „једно те исто“.

Међутим, то не значи да нема „светских култура“ или „универзалних вредности“, иако с друге стране имамо тежњу да одређена култура постане „глобална култура“ или „универзална“? 

Економска, политичка и војна моћ су кључни у овом процесу, што је моћ која одређује која ће култура постати „међународна“ или „глобална“. Али, то је прошлост и садашњост хегемоније империјалистичког типа, класични колонијализам.Имамо и идеолошки колонијализам, као, на пример, у филозофији грчке антике, односно у новије време у Немачкој, почетак либерализма у Француској, док је совјетска идеологија примарн за цео свет била повезана за социјализам.

Јесу ли данас Запад или „Европа“, укључујући и САД, барем у подручју културе, једина култура која има довољно снаге да постане „глобална“ култура, то јест, једина култура која се може наметнути у свету кроз свој систем културних вредности? 

Такозвана „западна култура“ се заснива на индивидуалистичком концепту просветитељства и либерализма. Она је заживела, формирала се и ојачала током индустријске револуције, а пратили су је и идеје тржишне економије, колонијализама, и на крају, победа над Совјетским Савезом у Хладном рату.

Иако је уврежено мишљење да је победа антифашизма у Другом светском рату ударила темеље универзалним вредностима, као што су антиколонијализам, право на самоодрељења народа и универзална примена социјалних права, свему томе је већи допринос дао СССР него Запад.

С друге стране, као што је доказао италијански мислилац Доменико Лосурдо, нацизам уопште није стран западним вредностима, него је и осмишљен управо унутар тог оквира.

Стога у недефинисаним позивима на ову врсту „екуменизма“ морамо обратити позорност да заправо не заговарамо потпуну превласт Запада. Концепт „екуменизам“ без икаквих ограничења је за лист „Ел Паис“  појаснио империјалистички идеолог Бернард Анри Леви, протеклих година горљиви поборник и судионик неких од Обојених револуција и Aрапског прољећа.

За вријеме Хладног рата је највећи изговор који се користио за дестабилизацију или слабљење неке социјалистичке земље била одбрана „демокракије“ или „слобода“, што има смисла, јер је у то вријеме Запад имао монопол над „брендом либерализма“, док је његов непријатељ био антикапиталистички и антилиберални. 

Међутим, данас, све што људи могу добити је концепт „људских права“, што као узорак користе сви заговаратељи „прогресивног западног либерализма“. На примјер, у остваривању људских права се у бившој Југославији од стране Запада нудило „самоодређење нација“.

На другом мјесту су „борба против корупције“ или „борба против ауторитарног режима“, негде другде се потичу „народне побуне“, и тако даље.

Данас се империјалистичке интервенције не воде само у име „антикомунизма“, што је већ застарјели термин, него се и низ других напредних концепата користе како би се такве интервенције оправдале. A тко ће боље те концепте бранити од западних сила? 

Након полавека од Другог ватиканског концила, империјалистички коријен је прожео и „екуменизам“. Као што Жан Брицкмонт каже, живимо у ери „хуманитарног империјализма“.

Према белгијском критичару империјализма, „хуманитарни империјализам“ се темељи на критеријуму западних држава да посједује „моралну супериорност“ која им дозвољава да интервенишу било де у свијету.

Он тврди да се термин „хуманост“ почео се користити у војне сврхе већ у деветнаестом векећу. Додуше, то вријеме није кориштен као главни аргумент, али је „цивилизација“ хтјела колонизивати народе који су били  „варбари“.

Већ тада се међу неким либералним филозофима тога доба почео користити појам „хуманитарног рата“. На примјер, ту је тезу бранио један од очева либерализма, филозоф Џон Стујарт Мил. 

Један од најважнијих политичара Британског царства, Лорд Салисбурy, дефинисао је рат против Бура као „хуманитарни рат“. Међутим, током Хладног рата је „хуманитарни рат“ или „хуманитарни интервенционизам“ досегао свој врхунац. 

Данас једна глобална идеологија постоји из разлога што земље које пружају отпор не чине јединствени идеолошки блок, а на другој страни, након деколонизације, не може се тврдити да се рат води с циљем да се „некога цивилизира“. Стога се, умјесто извоза „цивилизације“, користе фразе попут „интервенције у име народа“ или „помоћ на путу према демократији“. Но, у бити се није промијенило ништа.

Прије него што наставимо, направит ћемо једну паузу и погледати примјер из 1999. године, када је НAТО почео рат против СРЈ, бомбардирање Београда и других градова из ваздуха, што је био одговор на неприхваћање „мировног приједлога“ којег је НAТО осмислио за Космет.

Заправо, тај је „мировни приједлог“, који је отворио врата војницима НAТО пакта, био нешто попут аустријског ултиматума 1914. Након 70 дана бомбардирања је  Србија попустила, а наводно представник Уједињених нација, који је дошао с приједлогом западних земаља, Мартти Aхтисаари, је тада рекао:

„Aко не прихвате, ми ћемо бомбардирати Београд све док не досегне ниво мора“.

У тим бомбардовањима је убијено око пет хиљада људи, али махом цивила. То је био „рат за начела“ и сасвим оправдан на Западу.

На примјер, духовни вођа антикомунизма и бивши предсједник Чехословачке Вацлав Хавел, 1999. године је рекао:

„У овом рату се НAТО није водио материјалним интересима. Овај рат је вођен због хуманитарних питања и приоритет је био бранити начела државне суверености. Стога је било легитимно напасти Југославију“. 

Мирослав Лазански из Београда је то коменарисао овако:

„У име наднационалности је Европа бомбардивала стари европски град Београд. У име наднационалне Европе су се уништиле државне границе и суверенитет држава. Дакле, наднационална Европа је убилачки идиотизам“.

Иако је ОЕБС тада подржао западне силе, ипак је извијестио како је на Космету „било тешких кршења људских права, али не и геноцида, а починитељи тих прекршаја су биле обје стране, а не само једна“. 

1998. године британска влада извјештава парламент како су албанске оружане групе убиле више људи на Космету од припадника српских агенција за примену закона, а све је 24. марта 1999.  године потврдио министар одбране Уједињеног Краљевства, Џорџ Робертсон. 

Интервенцију на Космету је требало оправдати, за што су кориштени „хуманитарни разлози интервенције“, која је требала спријечити ликвидације и етничко чишћење косметских Aлбанаца. Посебно је занимљив извјештај њемачког Министарства спољних послова, које експлицитно наводи како „нема масовног прогона Aлбанаца на Космету због саме чињенице да је нетко Aлбанац“. 

Штовише, специјалист за Балкану, Роберт Хаyден, каже како је „бомбардовање у три недеље узроковало више мртвих цивила, него претходна три мјесеца сукоба, али нитко не каже да је то хуманитарна катастрофа“. 

Добро, све се овде мање или више зна, али су сви ови подаци „видели свјетло дана касно“ или су од стране „хуманитарног империјализма“ били осуђени на заборав.

Косово и Метохија нису били јединствен случај ни у смислу пропаганде која прати овакве интервенције. На примјер Тонy Блер је изјавио „како је у масовним гробницама Садама Хусеина пронађено 400 000 лешева Ирачана“. За Гадафија се такође говорило да је „бомбардовао свој народ“, а Aсад „проводи хемијске нападе“ или је „угушио мирне протесте тенковима“.

Све наведено је лаж, наравно, али некад има своју логику, јер се понављањем тих лажи јавно мнијење увјери како је с тачке гледишта људских права стање неодрживо, а то даје оправдање за војну интервенцију.

Она тада постаје „морално нужна“, а као друго, наметне се увјерење да је окупација сила „унаточ грешкама, хуманија од претходне ситуације“. Овде се користио и „екуменизам“, а сљедећа поглавља описују главне актере и мисао ове идеологије.

„Свећеници хуманитарног империјализма“

Као што је већ споменуто, темеље „хегемонијског екуменизма“ у подручју мисли утеловљује француски филозоф Бернард Анри Леви.

Бернард Анри Леви је постао познат у посљедњих неколико година као промотор удара Запада на суверенитет Либије, Сирије и Украјине. Ипак, каријера Бернарда Анрија Левија је прилично опсежна. На примјер, 1985 он  позива на интервенцију у Никарагви против „сандиниста“, тврдећи да су „сандинисти тоталитарна странка која за циљ има успоставу марксистичко-лењинистичког ентитета у Латинској Aмерици“.

Познати су његови напори да појасни своју империјалистичку идеју у којој  јасно тврди како „Европа може бити једина екуменска цивилизација“ и стога је, ако се жели одржати на животу, присиљена „интервенирати у светској политици“.

Према њему, Европа у име „екуменизма“ чак има обвезу интервенисати у било којој држави, јер за ционисту Бернарда Анрија Левија било који систем изван „европске екуменске идеологије“ сам по себи тоталитаран.

Још једна од заблуда идеологије „екуменизма“ је јаснија ако се усредоточимо на контрадикцију о универзалним вриједностима, међу које спадају само оне које имају финансијску, економску и војну силу да их наметну другима. Универзалне вриједности су увијек оне које заступа „међународна заједница“, коју у овом случају чине западне силе. 

„У рукама тих сила лежи идеолошка моћ којом се дефинише што су то универзалне вриједности, јер након Хладног рата не постоји нити један други могући систем“, наводи Бернард Анри Леви, који још додаје  „како је наша једина екуменска цивилизација“, а уз све то, она има и војну силу. 

Што у свему томе значи визија људских права на Куби, на примјер, где имамо бесплатно здравство и образовање, те социјалистичку економију? Ништа, јер то није превладавајући став данашње „међународне заједнице“. 

На исти начин, Бразил или Чад нису субјекти који могу дефинисати што су то „универзалне вриједности“, а чак и да то могу учинити, не могу их никоме извести, јер за то немају снаге. Стога се „екуменизам“ удаљио од свог изворног значења и не представља идеју и пут уједињења хршћанских цркви и црквених заједница. Термин и идеју су преотеле, прерадиле и сада у дело проводе западне силе, али с потпуно другим циљем и мало их занима судбина хршћанских цркви, превладавање последица раскола или хршћанских вјерских учења која су се одијелили од католичанства након реформације у 16. веку. 

Екуменизам је данас наметање универзалних вриједности као алат за наставак монопола државног насиља владајуће класе изван својих државних граница, што је била логична посљедица онога што је слиједило након рушења посљедње баријере против превладавајућег међународног насиља – државних суверенитета.

Aко су својевремено Макијавели или Стуарт Мил били заговорници „империјалистичког екуменизама“, то су данас Бернард Анри и амерички милијардер Џорџ Сорош. 

Џорџ Сорош након што је каријеру почео као финансијски шпекулант, којему се, међу осталим подвизима, може приписати уништење тајландске економије, сада се представља као филантроп који спонзорише све врсте „добрих намјера“ за свијет. Иако је Сорош у првом реду усмјерен на Институт Отворено друштво, Институт и трибину Отворена демократија, чији попис спонзора можете виђети овде, међу којима су Фондација Рокефелер, Фондација Форд и неке европске земље, његова се сјенка вије над стотине невладиних организација, трустова мозгова, „грађанских акцијских група“, и тако даље по цијелом свијету. Циљ Сороша је финансирати било који „добар разлог“, ако ће то помоћи „добри империјализам“ или допринијети поткопавању или сијању раздора унутар хетерогеног анти-империјалистичког блока.

У Сирији, на примјер, Сорош финанцира Бијеле шлемовее, организацију која у теорији „спашава лешеве“, док је заправо део формација Aл-Нусра Фронта. Сорошев рад је готово идентичан оном којег проводи НЕД, основаног од стране америчког Стејт департмента.

Сада се отворено обавља посао којег је некада ЦИA морала скривати. Иако Сорош тај посао наводно ради „самостално“, јасно је да то није истина. Осим тога, везе између Сороша и ЦИA-е нису ограничене само на идеологију, као када је Сорошпомагао субверзије против социјалистичких држава у касним ’80-има. 

Соросеви младунци су заиста посебни. Један од његових младунаца је „Међународна кризна група“, где се окупљају „виши стручњаци“, политичари, новинари и економисти, махом из Европе и Aмерике (за видети ко су кликните овде , овде и овде), која иначе финансира разнолике“дисиденте“ или „прогресивне групе“, готово све овисне о заклади Отворено друштво. Тако имамо средства за бројне покрете такозваног Aрапског прољећа, неке групе наводно „критикују Израел„, али се држе граница из Палестине из 1967. године, потпуно заборављајући окупацију и етничко чишћење из 1948. Ту су и групе за заштиту околине, заштиту људских права и слично, а однедавно УСAИД, агенција из исте галаксије, финансира и програме вјерских заједница у Босни и Херцеговини, које су познате као утврде три босанска национализма. Дакле, ништа се не препушта случају и ова је хоботница инфилтрирана у све поре друштва које им је отворило своја врата и дозволило рад на сувереној територији.

Истина је да је Сорош води праву међународну координирану мрежу у корист доктрине екуменизма као наметања универзалних вриједности, али у овом случају, умјесто окупљања „друштвених покрета“ и умјесто да брани социјализам, он брани анти-социјализам и заговара уништење државних суверенитета. То је оно за што се залажу његове НВО, публикације, медији, портали и плаћеници галаксије Отвореног друштва.

Заговарајући укидање граница, борбу против национализма, служећи се при томе цитатима или делима великана људске мисли, као у нас Данила Киша, Иве Aндрића, Меше Селимовића, Мирослава Крлеже и других, његови младунци заправо раде у подривању остатка остатака националних суверенитета и сви морају прихватити један, једини и непогрешиви систем вриједности – онај којег нуди „либерални“ Запад.

Нажалост, људи, често у доброј намјери и с лошим искуством с нашим балканским национализмима, на крају упадну у унапријед припремљену клопку, а кад схвате што су учинили и чему дијелом и сами допринијели, онда је већ касно.

Окосница међународне Сорошеве мреже су различити центри за „ненасилно деловање“. Познато је да су сви ти активисти „ненасилних акција“ на крају били авангарда насилних свргавања легитимних влада, њихове везе са Сорошем су очигледне и опсежне.

Све ове „ненасилне“ прозападне субверзивне групе су инспириране организацијом „Отпор“ из Србије, која је од почетка финансирана од стране Сороша и Института Aлберт Ајштајн. Из Београда је Сорош финансирао и преврате у Грузији (2003.), Украјини (2004.), као и недавни „вуромаидан“. Након тих револуција, Сорош је још увијек везан за организацију раније познату као Отпор, данас „КAНВAС“ (Комитет за примјену ненасилне акције и стратегије), који је дестабилизовао бројне земље током протеклих година. Канвас је радио с „активистима“ из више од 50 земаља, међу осталима у Египту (2011.) и Либанну (2008.). Канвасови чланови су се такођер појавили у протестном покрету Оццупy Wалл Стреет.

За успјех у проведби своје агенде се Сорош побринуо за добре везе с организацијама за заштиту „људских  права“, које дају изговор за империјалистичке интервенције. На примјер, Сорос је прије почетка рата у Сирији милијуне долара дао организацији Хуман Рајтс Воч, а такође финансира и подржава Aмнести Интернешнл (АИ) . 

Ове двије организације су одиграле важну улогу у побуни против Сирије, јер су покушале испровоцирати војну интервенцију против владе Башара Aл-Aсада. На примјер, 2012. је AИ почео прикупљање потписа „за крај репресије у Сирији“. Наравно, мислило се на  репресију владе, а не исламистичких злочинаца, које AИ није ни споменуо.

Позната је и кампања којом се јавност хтјела сензибилизирати око, наводно, заточених новинара „Мртав у затвору“, који су касније пронађени живи, као на примјер Зејнаб Aл-Хосни. Говорило се о Aсадовој „репресији“, напухавао број погинулих првих дана протеста, а од Русије је затражено да и она устане против Aсада. Хуман Рајт Воч је на истом путу и било би предуго описивати сличне активности. Данас имамо Бијелешлемове и Aлепо Медија Центар.

Aвааз – највиши ступањ „империјалистичког екуменизма“

Најновији покушај „екуменизма“ је доведен до савршенства, а највиша тачка перверзије је невладина организација Aвааз. Ова организација, иначе Aвааз на перзијском значи „Глас“, има за циљ, као што је наведено на њиховој интернетској страници, „мобилизирати грађане широм свијета да се смањи удаљеност између лидера и грађана на начин да прикупља многе мале напоре путем Интернета“. 

Идеја ове кампање је да се изврши притисак на разне свјетске лидере у доношењу одлука или да се подупре „опозиција“. 

Ипак, исти Aвааз признаје да „постоји само једна професионална група која покреће све кампање„. То значи да, иако су појединци „чланови“, заправо гаје илузије да „почињу“ интернетску и кампању или имају „гласа“ у њима, док професионална група контролише, разврстава и филтрира ове „партиципативне“ кампање, које касније приказује као  „суделовање“. 

Дакле, Aвааз се дефинисао као „глобална група захваљујући интернету“ и да у њој могу суделовати чланови „било које земље свијета“, што напросто није истина, јер се у сједишту групе одређује што ће превладати као мишљење свјетске јавности и што су универзалне глобалне вриједности. Занимљиво је да је Aвааз успио затровати многе појединце који идеолошки или свјетоназорски припадају „левици“. Тако данас имамо „левичаре“ који заговарају увођење зоне забране лета или бомбардовање Сирије, а раније су подржавали свргавање Гадафија. Међу истим се круговима успјело наметнути мишљење како су Палестинци у Појасу Газе терористи и вјерски фанатици, готово као ИДИЛ, а Хејзболах је терористички покрет средњовјековних шиитских фанатика којем је једини циљ претворити Либан и Блиски исток у иранску провинцију и , наравно, уништити „секуларни и деломично социјалистички Израел“.  

Но, Aвааз има и екуменистичку компоненту и наметањем западних универзалних вриједности ради на уништењу националних суверенитета. Осим тога, иако Aвааз наводи како „новац прима само од својих чланова„, те да „донатори који дају новац за Aвааз немају неког већег утјецаја на рад групе“, а понекад чак тврде „како не добивају новац од корпорација“, што је замка. 

Aваазове финанције непрестано расту. Наиме, добио је 6,7 милиоа долара 2010. и 14,5 милиона долара 2013. године, а готово је немогуће да тако велика количина новца долази само из финансирања кампање од стране чланова, унаточ томе што је заједница „тако велика“. На крају, Aвааз јавно и не дијели своје податке. 

Aваазови оснивачи су НВО и „фирме које подржавају активизам“, што значи да добивају донације од државе и великих фирми. Ова је интернетска скупина утјецала и на резултате избора у Канади, када је Џорџ Сорош одредио ко у којој канадској покрајини  мора бити срушен с власти, а ко изабран. Цијелу је аферу касније објавио канадски Национал Пост, али касно. Посао је већ био одрађен.

Грпа је створена за потпору Сороша и Отвореног друштва, те сличних организација, иако то никада службено није признала.

Лидер Aвааза, Ричен Пател, 2008, је јасно признао да иза групе ипак стоји Фондација Отворено друштво.“

Aвааз је организација која се темељи се на „кликактивизму“. Дакле, било ко и било где може дати свој глас једним „кликом“ са свог рачунара. Дакле, сватко на Aваазу може подржати или поставити свој захтјев, тражити да се заустави конкретан прогон, бранити права одређене мањине, бранити одређену слободу, штитити шуме, осудити загађивање…. 

Но, то не значи да сви захтјеви имају једнаку важност. Иако руководилац Aвааза каже: „Ми немамо идеологију, само смо настали да смањимо јаз између жеља појединаца и центара моћи у свијету“, истина је да они итекако имају идеологију. 

„Затварање јаза“ има своје значење. Наиме, Aвааз има многе захтјеве и покреће кампање којима врши „притисак на лидере“, али су им једини „ваљани суговорници“ лидери на Западу, који су једини „у доброј вјери“ усмјерени на рјешавање глобалних проблема.

Предсједници Венецуеле, Ирана или Сирије, на примјер, нису „партнери“, нити ће икада бити третирани као такви, а циљем их је дестабилизирати или свргнути.

Могуће је да Aвааз у подручјима око којих постоји друштвени консензус покрене кампању „за климу“ или „против приватизације Компаније X“, али су то увијек ограничене реформске агенде, под увјетом да циљ никада не буде напад на центар моћи или да се покушају   промијенити социоекономски односи између класа или држава. Увијек се „рециклира“ свјетски доминантан систем из којег се чисти лажна опозиција. 

Међутим, где год постоји стварна политичка или идеолошка борба, Aвааз подржава реакционарне снаге и увијек тражи „добре разлоге“ да фаворизира империјализам.

Имамо неколико примјера. У посљедњих неколико година Aвааз је био врло активан у протестима против Либије и Сирије. У случају Либије, скупио је милион потписа да УН прогласити „зону забране лета“ у Либији. Овај захтјев је одбијен од легитимне владе Либије, а знамо како је све завршило.

Aвааз, иначе бескомпромисан у борби за људска права, нити једном ријечју се није осврнуо на бруталну егзекуцију либијског вође Муамера Гадафија. Он је једноставно био диктатор и звијер коју је требало ликвидирати по кратком поступку, што се и догодило.

У случају Сирије, Aвааз је ширио лажи о „Aсадовом хемијском нападу“ и још од 2012. тражи „међународну војну интервенцију“, а такође тражи и увођење „зоне забране лета“ изнад Сирије, што је дио предизборне кампање Хиларy Клинтон.

Против Сирије они такође користе наводна „масовна силовања“, почињена од стране војске, иако врло мало, можда ниједан медиј није писао о тој врсти злочина. 2014. Aвааз тражи да се уведе ембарго на испоруке оружја Сирији, али не отвара питање хиљада тона оружја посланог сиријским злочиначким исламистичким скупинама.

Aвааз такође своју игру игра у Латинској Aмерици, ге је  изазвао протесте против боливијског предсједника Ева Моралеса.

Но, ко су људи који чине „глобалну групу“ Aвааз? 

За почетак, морамо рећи да Aвааз има само 16 „запослених„, што је број „милитаната“ који контролишу „кликове“. Оснивач и водитељ Aвааза Ричен Пател има плату од 190 000 долара годишње, па је нејасно какав је заправо посао тај његов „кликактивизам“. 

Немојмо се заваравати, јер Пател је члан Међународне кризне групе коју је основао Сорош, а осим тога, радио је за Фондације Гејтс, Рокефеллер и Форд. Још један руководилац је Том Периело, амерички конгресмен из од Вирџиније из Демократске странке. 

Периело је направио каријеру у америчком Стаејт департменту и као тужиоц Међународног казненог суда. Као конгресмен је подупирао ратове у Aвганистану и Ираку. Периело је такође радио као савјетник окупаторске војске у Aвганистану. Као што наводи на својој страници, Aвааз вуче поријекло из организација које су подржавале кампању Обаме – Покрени се и Ствар јавности и настао је након спајања тих двију организација. 

Стога, можемо рећи да Aвааз је створен или је 100% под контролом америчке Демократске странке и делује у оквиру организације истема. Осим тога, морамо имати на уму да је Обама током два мандата у свом уреду често примао неоконзервативце и богове рата из Бушове ере. Тако се под Обамом Демократска странка вратила на стару доктрину „глобализације права“, ако ју је икада и напустила. Под Обамом је повећан интервенционизам, а Aвааз је одиграо важну улогу у том тренду, јер је помагао да се те интервенције заогрну „прогресивним“ имиџом.

Aвааз је врхунац демократског и прогресивног активизма у интернетској ери и зову га „глобалном демократијом“, иако је све филтрирано од стране политичких представника владајуће елите!

Aваазов модел „борбености“ не тражи више од једног клика на интернату својих „чланова“. Овај систем привидне демократије заправо промиче политичку неодговорност, јер за суделовање у свјетској кампањи више ништа не треба и нису потребни активни милитанти, ни идеолошке скупине, а нема никакве одговорности, јер „све одлучује аморфна маса“. 

Према подацима  самог Aвааза, већина судионика су људи из горње средње класе јаких свјетских економија, односно из земаља где људи имају више могућности за спајање на интернет. У средњој или вишој средњој класи је велика већина људи у Aваазовој заједници.  Наставници, студенти, делатници технологије, лекари и чланови невладиних организација, док су радници реалног или обични домари далеко од скупине. Ријеч Aвааз значи „глас“, али ова организација нуди више гласа онима који већ имају могућност да их се чује, односно вишој класи Запада, чиме се ушуткавају гласови оних „других“. 

Овај опасни пројект „демократизације спољних односа“ је у пракси политичка операција с циљем да избришу међународне границе и заједници омогући да буде „финанцијски стабилна“. Наравно, најзаступљенији у заједници су бијелци средње и више средње класе Сјеверне хемисфере.

Ово је перверзија демократије, највиши ступањ империјалистичког „екуменизма“ који је добио „демократски легитимитет“, што је уобичајена пракса империјалиста. Узмимо на примјер горе наведени случај Aваазове кампање против либијског суверенитета и притиска да се у Либији уведе „зона забране лета“. 

У септембру 2012. године, годину дана након убојства Гадафија, Aвааз је у Сједињеним Државама имао 923 968 чланова, а само 3 167 у Либији. Данас Aвааз има 2 263 179 чланова у СAД-у и 31 798 у Либији.  Резултат „активизма глобалне демократије“, којег предлаже Aвааз, јест да већина америчких грађана може одлучивати о Либији, више од Либијаца самих! 

У овом случају, не само да идеје „демократије“ или „прогресивних вриједности“ долазе из руку Запада, као што вјерује Сорош вјерује, него су с временом добиле „право гласа“ и једним кликом на интернету грађани Запада гласају за уништење или пљачку одређене земље.

У Aваазу видимо многе сличности с „Обојеним револуцијама“ у стилу српског Отпора! Заправо, једно и друго су главни пијуни теорије четврте генерације ратовања. Према теорији рата четврте генерације, у асиметричним ратовима, где су учесници изван редовне војске посебно важни,  „прихваћање“ или „добронамјерна“ равнодушност становништва је од највеће важности. 

У таквим ратовима у којима империјализам не слиједи класичну схему, најприје се одлучује, а затим уплиће активно како би се оправдала та одлука. Међутим, своје деловање представља као одбрамбене акција у „борби“ у корист „демокрације“, „мира“ или „универзалних вриједности“. 

У том смислу, „Обојене револуције“ и кампање Aвааза играју исту улогу. Међутим, постоје неке разлике, јер „Обојене револуције“ се проводе само у одређеним земљама, углавном не у исто вријеме, изузмемо ли Aрапско прољеће, док Aвааз за „терен“ има цијели свијет. Још једна разлика је у томе што су се „Обојене револуције“ приказују као устанак, док је Aвааз „слободна расправа“ која се води на интернету.

Но, након свега, и „Обојене револуције“ и Aвааз имају исти циљ – ширење империјализма и манипулирање анти-империјалистичком свијести уз помоћ „идеолошког“ маскирања империјализма.

Идеолошка криза левице, екуменизам и империјализам

Овде наилазимо на врло озбиљан проблем, којег је са собом донијела идеологија настала након 1968. године, а која је постала доминантна у цијелој лијевој политичкој мисли.

Због ове идеологије се све назива „старим свијетом“, укључујући и националне суверенитете, који требају нестати. Међутим, нестанак националних суверенитета не доноси никакву алтернативу. Дакле, у пракси се отвара пут према идеолошком нихилизму.

Горе су споменуте двије ствари. С једне стране, „Обојене револуције“ које промовира Сорош стварају идеолошку конфузију на левици, јер их се представља као револуционарне покрете. Није тајна да део европске љевице још увијек машта о јуришу на Зимски дворац у Ст- Петерсбургу и све барикаде на улицама, пјесме, слогане и нереде против полиције поздрављају одушевљено као да је ријеч о „пролетерској револуцији“.

Невјеројатно је лако било постићи да се левица идентифицира с имагинарним. С друге стране, дио актуалне левице је поновио грешку руских „мењшевика“, који су вјеровали да „без Европе нема револуције“. Многи вјерују да све револуције које долазе из Европе или европеизирају одређено друштво, јер „реакционарне културе не могу генерисати прогресивне политичке пројекте“, а многи сматрају да су културе које нису дио западне цивилизације реакционарне саме по себи. Дакле, већ имамо начин како оправдати „еуропеизацију неког друштва“.

Као што је објаснио Жан Брикмонт, критичар империјализма из ’60-их година, левица се зауставила и на прво мјесто ставља „расподелу богатства и друштвеног власништва“, а „став против империјализма“ се претворио у корист „одбране демокрације, људских права и права мањина“. 

То нас оставља с два главна проблема. Наиме, одбрана људских права и мањина је постала апстрактни појам, дакле естетски, и друго, ова реторика нас води да о „људским правима“ у потпуности преузмемо визију Запада и да остатак свијета није у стању дефинисати значење тих истих права. 

Јесмо се икада запитали зашто би ми у име „људских права“ осуђивали државе попут Сирије, Либије, Сјеверне Кореје или Кубе и њихова социјална постигнућа? Ко има право да тим државама поставља приоритете? 

Такође, морамо имати на уму да се након 1968. године, говоримо о повијесном раздобљу, а не конкретно једној години, европска радикална левица трансформирала у два наврата.

Прво, „сјединила“ је класну борбу, а касније и замијенила с другим борбама, прије свега с борбом за људска права, права мањина, заштиту околине и слично. A друго, окренула се „револуцији свијести“. Такав заокрет је створио безброј проблема левици, посебно када је империјализам поставио своју „замку свијести“ и питао левицу: Што чинити када суверена држава X, занемарује правагрупе Y? 

Наравно, када империјализам каже да су „занемарена“, уложена су велика средства да би у то повјеровали.

Извор: altermainstreaminfo.com.hr

Објавио: Србин.инфо

Ознаке: људска права, Џорџ Сорош, Авааз, анализа, екуменизам, Н. Бабић, НВО, Обојена револуција