Како је чувени амерички репортер путовао нашим ратиштем у лето 1915. године, шта је видео и забележио и због чега су ти текстови нашег читаоца чекали шездесет година…

У августовском броју њујоршког месечника „Метрополитен” лета 1915. године на ударним странама, 3–9, али и 53–57, појавио се први текст младог али већ славног репортера Џона Рида илустрован цртежима Канађанина Бордмана Робинсона. После наслова „Србија између битака” потекле су речи:

„Истрљали смо се од главе до пете камфоровим уљем, намазали косу петролеумом, напунили џепове куглицама против мољаца и попрскали пртљаг нафталином, укрцали смо се у воз тако натопљен формалином да су нас очи и плућа пекли као од негашеног креча. Американци из филијале ’Стандард ојла’ у Солуну дошетали су да се с нама последњи пут опросте.

– Ужас један – рекао је Вили. – И то тако млади. Желите ли да ваше остатке пошаљемо бродом кући или треба да вас сахранимо тамо горе?

Ово су биле уобичајене мере предострожности путника који су кретали за Србију, земљу тифуса – трбушног тифуса, повратне грознице и тајанственог и жестоког пегавог тифуса, који убија половину оболелих и чији бацил до тог времена још нико није био пронашао… Истина о тифусу је ово: о њему нико не зна баш ништа осим да је од њега помрла једна шестина српског народа…

Топло време и престанак пролећних киша већ су били почели да заустављају епидемију – и вирус је постао слабији. Сада је у целој Србији било свега сто хиљада болесних од тифуса и само хиљаду мртвих дневно – осим случајева страховите тифусне гангрене…

Иностране медицинске мисије тешко су страдале. Педесетак свештеника подлегло је пошто су дали последњи опроштај самртницима. Од преко четири стотине лекара, с колико је српска војска почела рат, преостало је мање од две стотине. А тифус није био једини. Велике богиње, скерлетна грозница, шарлах и дифтерија харали су дуж главних друмова и у забаченим селима, а било је већ и случајева колере, која ће се сигурно ширити с доласком лета, у овој опустошеној земљи у којој су бојна поља, села и друмови заударали на плитко закопане мртваце и у којој су и потоци били загађени лешевима људи и коња…”

Овако је двадесетосмогодишњи дипломац с Харварда, сведок великих радничких побуна у САД, као и мексичке буне Панча Виље и Емилијана Запате, почео серију репортажа о Првом светском рату у источној Европи када је, поред измучене Србије, као дописник „Метрополитена” обилазио и Грчку, Турску, Бугарску, Румунију и Русију.

Разлози за ћутање

Више од пола века – све до изласка књиге међу чијим су корицама смештена три дела („Рат у Србији 1915” Џона Рида, као и „Џон Рид у Србији” и „Метеорски животни пут Џона Рида” Вука Драговића), а коју је 1975. године издао цетињски „Обод” – Ридови текстови о Србији и Србима у Првом светском рату нису били познати нашем читаоцу, без обзира на то што су репортаже из „Метрополитена” априла 1916. године објављене и у књизи Џона Рида „The War in Eastern Europe”, а у издању куће „Charles Scribner’s Sons” из Њујорка.

Како је тврдио Вук Драговић – некадашњи новинар „Политике”, публициста и дипломата који се први пут код нас озбиљније позабавио боравком Рида у Србији и његовим текстовима на ту тему и који није дочекао да види своју књигу у излогу – има неколико разлога због чега је Џон Рид тако дуго остао непознат читаоцима нашег поднебља, бар онима који нису знали енглески језик.

Први, али не и најважнији разлог био је што је Ридова књига „Рат у источној Европи” права реткост и у његовој домовини, где до ње може да се дође, ако се уопште дође, нарочитом љубазношћу америчких књижара антиквара – и то уз изузетно високу цену.

Други разлог је техничке природе. Наиме, кад се књига појавила (априла 1916), српска војска тек је стигла до Крфа и ваљало је, пре свега, бринути о пречим стварима.

Ипак, чини се да је најпресудније било Ридово политичко опредељење. Социјалиста до сржи и велики противник рата, који је називао и „рат трговаца”, непрестано понављајући да „ово није наш рат” и поручујући родитељима бораца да „набаве лудачку кошуљу своме сину војнику”, Рид је у својим репортажама из Србије исписао и пасусе који се нису баш допали краљевској влади. Рецимо и овакав:

У Србији ме је спочетка запрепастила штета причињена ратом и епидемијама томе народу који цивилизација још није искварила. Откровење су биле, такође, бескрајне замршене интриге у које су велике државе, припремајући се за рат, увукле управљаче Србије. Један млади Србин причао ми је како се стварала завера у циљу убиства аустријског ерцхерцога и како је српска влада допуштала ту заверу. Он ми је саопштио све што је знао о новцима које је платио руски министар.”

А можда се (некоме) није допало што је у једној Ридовој репортажи кочијаш својим упрегнутим коњима, вероватно у бесу, дао имена тада врло важних личности.

Ипак, сведочанства која је свету оставио Џон Рид о страдању Србије и Срба 1915. године више су него драгоцена. Прво, исписао их је изузетно проницљив посматрач и, друго, он је био прилично неутралан сведок догађаја.

Уз Аписово одобрење

У архивском фонду Србије, жестоко пострадалом и током Првог и током Другог светског рата, мало је трагова које је за собом оставио Џон (за пријатеље Џек) Рид. Вук Драговић, овде наш водич кроз боравак Џона Рида у Србији, ипак је успео да нађе неколико докумената. Први је један шифрован телеграм с потписом Николе Пашића, тада председника Владе. Упућен је 6. априла 1915. године (по новом календару 19. априла) из Ниша, тадашњег седишта Владе, у Крагујевац, где се налазила Врховна команда.

„Врховној команди за Поповића

Тамо долазе сутра вече 7 часова американски новинари и писци Џон Рид и Бордман Робинсон. Они желе ићи у Београд, а за тим Шабац и пропутовати опустошене крајеве. Мишљења сам да им ваља одобрити и да би могли ићи с Ворфилдом који је већ тамо. Молим задржите им једну или две собе у хотелу и израдите им потребне дозволе. Јовановић.
Пашић”

Путовање кроз Србију писца који је доцније објавио дуго времена култну књигу „Десет дана који су потресли свет”, о Октобарској револуцији, трајало је 28 дана, од 20. априла до 18. маја (датуми по новом календару). Маршрута Џона Рида била је следећа: Солун – Ђевђелија – Ниш – Крагујевац – Београд – Раковица – Ада Циганлија – Обреновац – Шабац – Прњавор – Лозница – Гучево – Крупањ – Завлака – Ваљево – Ниш – Софија.

На основу Ридових написа, али и једног другог документа из тог времена, види се да су од почетка у групи била тројица странаца (Џон Рид, Бордман Робинсон и др Вилијем Ворфилд, кога је у својству изасланика „америчког одбора за помоћ српским привредницима” личним писмом Николи Пашићу препоручио Михајло Пупин, српски генерални конзул у Њујорку), које је, по војном задатку, кроз опустошене крајеве и линијом фронта провео др Војислав М. Јовановић – у Ридовим текстовима „Џонсон” – тада на дужности у Ратном пресбироу, иначе књижевник, историчар књижевности и дугогодишњи српски а потом и југословенски дипломата.

Тројица странаца и њихов вођа пута кренули су према Београду и осталим деловима фронта по коначном одобрењу шефа обавештајног одсека Врховне команде Драгутина Димитријевића Аписа. У тадашњим новинама нема ништа о боравку већ познатих репортера, док је за др Вилијема Ворфилда, њиховог сапутника, „Политика” од 6/19. маја донела вест да је „обишао све крајеве Србије где су били Аустријанци, па је сада отпутовао за Ниш, одакле ће кроз неколико дана кренути натраг за Америку”. Очигледно је и војни и цивилни апарат Србије више пажње поклањао Џону Риду и Бордману Робинсону него њихове колеге новинари.

Занимљиво је још додати да је за све време боравка ова група потрошила 1.567,75 динара, суму коју је Стану Врховне команде надокнадио Савез земљорадничких задруга тек 5/18. септембра.

Ходали смо преко мртвих

Сабрани у већ поменуту књигу „Рат у источној Европи”, текстови о Ридовом боравку у Србији несумњиво су драгоцен прилог за целовитију причу о том времену. У овом кратком новинском напису, мада је посве неприлично скраћивати новинске приче, ипак дајемо краће изводе, тек да се осети рука Џона Рида.

„… У Србији је највећа част за човека да му странац дође у кућу. Ово лепо српско гостољубље према странцима искусили смо много пута. Једном смо, сећам се, били у непознатом граду у који недељама није стигло снабдевање и у коме није било дувана Отишли смо у једну радњу да покушамо да нађемо нешто цигарета.

– Цигарете? – питао је продавац ширећи руке. – Цигарете су двапут скупље од злата. – Погледао нас је за тренутак. – Јесте ли ви странци? – Рекли смо да јесмо. На то је он откључао гвоздену касу и обојици дао по кутију цигарета. – Не кошта ништа – казао је. – Ви сте странци…

У време прве инвазије многи су остали у Шапцу, надајући се да ће бити безбедни. Али војници су насрнули као дивље звери по граду, палећи, пљачкајући, силујући. Видели смо опустошени хотел ’Европу’ и поцрнелу и унакажену цркву у коју је три хиљаде људи, жена и деце било сабијено без хране и воде и држано унутра три дана, а затим подељено у групе: једни су били послати у Аустрију као ратни заробљеници, а други терани пред војском док је она наступала на југ против Срба. Ово није неоснована прича или хистерична оптужба, као што је често био случај у Француској и Белгији, то је чињеница доказана мноштвом сведочанстава која су под заклетвом дале стотине учесника тог ужасног марша…

У среском начелству прегледали смо стотине извештаја, изјава и фотографија, са именима, годинама старости, адресама жртава и детаљима о страхотама које су Аустријанци починили. На једној слици, снимљеној у селу Лешници, видело се више од сто жена и деце, ланцима заједно повезаних, с главама одсеченим и набацаним на посебну гомилу. У Кравици су старци, жене и деца били мучени и изложени зверском насиљу, а онда искасапљени. У Јарменовцу је педесет особа било сатерано у један подрум и живо спаљено. Пет небрањених вароши сравњено је са земљом, четрдесет два села су разорена, а већи део њиховог становништва масакриран. Тифус, који су у земљу донеле аустријске трупе, још је дивљао по Шапцу и целом крају. А овде није било ни лекара ни болница…

У дворишту једне куће, у коме је трава била ископана да се начини гроб за много њих, зборана хрома жена стајала је окружена с деветоро деце, све испод петнаест година. Двоје од њих једва је било у стању да стоји, мртвачки бело и дрхтећи од неке грознице, друго троје деце, од тога једно још беба, било је покривено незалеченим ранама и крастама. Жена је показала на гроб.

’Изгубила сам све своје, осим ових овде. Тамо су ми муж, сестра, отац, девер и његова жена. И немам ништа чиме бих могла да нахраним ову болесну децу. Кондензовано млеко које Влада шаље за децу председник општине даје само својим политичким пријатељима, лопужама…’

Ходали смо по мртвима, тако много их је било, понекад би нам ноге упале у јаме трулог меса, дробећи кости. Изненада су се отварале рупе које су водиле дубоко унутра и по којима је врвело од сивих црва… На једном месту полупоједени скелети једног Аустријанца и једног Србина били су сплетени, руку и ногу обавијених један око другог у самртничком грчу који ни сада није могао да буде раздвојен. Иза аустријских линија била је барикада од бодљикаве жице, значајна за дух људи прикованих у овој самртној замци – јер то су били већином Срби из аустријских словенских провинција, упереним револверима натерани да се боре против своје браће.

Пуних девет километара дужином врха Гучева мртви су били тако наслагани. Десет хиљада њих, рекао је капетан…

Јахали смо кроз воћњаке отежале од бехара, кроз велике шуме храстова, бреза и расцветалих кестенова, под високим шумовитим врховима чије су се падине ломиле у стотине таласастих планинских ливада што су се пресијавале на сунцу као свила. Одасвуд су из гротла текли извори, а бистри поточићи се рушили низ клисуре загушене зеленилом, с Гучева, које су Турци звали Планином вода, с Гучева, натопљеног сагњилим мртвима. Сав овај део Србије напајао се изворима с Гучева, а на другој страни они су текли у Дрину, отуда у Саву и Дунав кроз крајеве у којима су милиони пили ову воду, њоме се прали и у њој рибарили. За Црно море текао је отров Гучева…

Касно по подне сишли смо на главни друм за Ваљево, којим је аустријска војска ушла у срце земље, а увече смо се котрљали низ главну улицу белог сеоцета Крупња, где су нас помоћник среског начелника, шеф полиције, председник општине и официри штаба дивизије сачекали обучени у своје најбоље униформе. Вечера се састојала од печеног младог прасета искиданог на комаде, пива, вина, ракије, коњака и пите с месом, од млевеног меса испрженог у масном тесту…”

Као последњи утисак из тог првог познанства са Србијом и Србима, Рид је у памћењу однео слику: „Висок. жилав, брадат човек, стражар са аустријском заплењеном пушком, замишљено гледа пут далеких планина и пева неку стару песму о својој драгој мајци – Србији…”

Отказано гостопримство

Након тих 28 дана које је провео у Србији Рид путује и пише из Румуније, Русије и Бугарске. И поново би у Србију, која је пред још тежим искушењима. Аустријанци опет дижу главу, Бугари се спремају за удар с леђа. Права прилика за добре ратне репортере. И 19. септембра 1915. године српски посланик из Софије Чолак Антић шаље телеграм Николи Пашићу:

„Џон Рид и Бордман Робинсон, амерички кореспонденти који су били на нашем бојишту, желе пропутовати Македонију прешавши границу код Струмице. Молим јавите ми телеграмом могу ли прећи. Но 498.”

Одговор је истог дана стигао у Софију.

„У одговор на ваш телеграм Но 498 американски кореспонденти не могу прећи како траже.”

Узалуд је Пашић, искусан политичар, ако је судити бар по писаним траговима дотеклим из тог времена, неколико пута тражио од Врховне команде да се страним новинарима допусти улазак у Србију.

„У одговор на ваш телеграм Врховна команда не може одобрити долазак странаца. Поповић.”

У предговору књиге „Рат у источној Европи” Џон Рид пак исписује ово:

„Били смо уверени у топао дочек у Србији. Али открили смо да су Срби прочитали наша прва два чланка о њима и да им се ти чланци нису свидели. Речено нам је, у ствари, да ћемо вероватно бити избачени из земље кад борбе поново почну. У то време нам је било доста Балкана, па смо ионако отишли.”

Џон Рид је отишао у легенду и с непуне тридесет три године сахрањен је у зидине Кремља, 19. октобра 1920. године. Његови текстови о Србији и Србима с пролећа 1915. године стигли су у Србију 1975. године.

Извор: Политикин забавник – Петар Милатовић  

Oznake: Džon Rid, Američki novinar, Petar Milatović, Prvi svetski rat, Srbi, srpska istorija