Прочитај ми чланак

ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ: Сарајевске кадије и некажњени злочинци у парламенту БиХ

0

Волфганг Петрич, бивши Високи представник, у Сарајеву је 23. маја 2002. године донио Одлуку о доношењу Закона о Високом судском и тужилачком вијећу на нивоу БиХ, али и на нивоу ентитета. Док је за овај закон, привидно, како-тако на савезном нивоу, могао наћи и нека, истина неубједљива, упоришта, у Анексу 4 Дејтонског споразума, за ентитетске је претходно морао измијенити уставе Федерације и Републике Српске амандманима који се односе на начин, избор и именовање судија.

1

Волфганг Петрич, бивши Високи представник, у Сарајеву је 23. маја 2002. године донио Одлуку о доношењу Закона о Високом судском и тужилачком вијећу на нивоу БиХ, али и на нивоу ентитета. Док је за овај закон, привидно, како-тако на савезном нивоу, могао наћи и нека, истина неубједљива, упоришта, у Анексу 4 Дејтонског споразума, за ентитетске је претходно морао измијенити уставе Федерације и Републике Српске амандманима који се односе на начин, избор и именовање судија.

Ове одлуке Високог представника неки су назвали „одлукама са Бутмирског аеродрома“ (Петрич је већ спаковао кофере и напуштао БиХ), које су представљале претходницу тајно планиране деградације Дејтонског споразума и корак ка успостављању доминације савезних институција и унитаризације земље.

Овај неразумни експеримент међународне заједнице уништио је право и правду у БиХ и присилио Европску унију да у реформу оваквог система који не постоји нигдје на планети уложи неколико стотина милиона еура (у „најгори правосудни систем“, како пишу: Deutsche Welle, Sunday Times, Al Jazeera, The New York Times, Der Standard, Der Kurier, Die presse, Le Figaro, La stampa, La Republica… и наравно сви регионални и локални медији). То правосуђе штитило је муџахедине, терористе, џихад ратнике, екстремисте, али и радикализам и корупцију породице Изетбеговић.

DŽevad GalijasevicГотово да постоји пуна сагласност и великих сила које обликују стварност БиХ, да је правосуђе ахилова пета и најгори стуб власти у БиХ. Ипак, када из Републике Српске дођу примједбе на рачун тог и таквог правосуђа, одмах се у Сарајеву, Бриселу, Берлину, Лондону и Вашингтону дигне „кука и мотика“ да брани „ауторитет правосудних институција“. Иако кривична истрага због атентата на премијера Владе Србије Александра Вучића, тапка у мјесту или корача уназад, ипак се најгори и најштетнији утицај тог криминалног правосуђа показао у сфери кажњавања ратних злочина.

У начину на који је управљало предметима ратних злочина правосуђе БиХ је изградило систем једнонационалне кривице за рат, допринело фалсификатима чињеница и битно утицало на креирање лажне историјске слике која у потпуности амнестира Изетбеговиће (Алију и Бакира) и разне криминалце и убице. Тако су ослобођени кривице нељуди попут Илије Јуришића у Тузли – криминогеног полицајца који је наредио да се пуца на младе регруте, који у колони, без борбеног поретка, у договору са муслиманксим властима и УНПРОФОР-ом покушавају напустити Тузлу и отићи кући.

Ту је и случај злочиначког Заима Бацковића, човјека који је својом наредбом, уличарским радикализмом и вјерским фанатизмом Добровољачку улицу залио крвљу невиних људи. Данас овај екстрем наступа као посланик у Заступничком дому Парламента БиХ те у одборима одлучује о безбједности, одбрани и надзору над Обавјештајном службом. И не само он: Парламент Босне и Херцеговине је примјер злочиначке институције у којој главну ријеч воде људи попут Шемсудина Мехмедовића, ратног шефа полиције у Тешњу а данас посланика у Парламенту БиХ, који као потпредсједник заједничке комисије за одбрану и безбједност битно утиче да ова земља постане и остане извор тероризма.

Кад се узме у обзир да Заступничким домом Парламента БиХ предсједава Шефик Џеферовић, неосуђени ратни злочинац са Возуће, ратни шеф регионалне полиције у Зеници тзв. Центра Служби безбједности, онда постаје јасно, да у Босни и Херцеговини никада неће доћи до помирења јер су му највећа сметња правосуђе које суди само Србима, законодавна власт коју представљају злочинци и извршна власт у којој на свим нивоима одлучује Странка демократске акције подржана од политичких слуга из других партија, као и странака тзв. Савеза за промјене из Републике Српске. Однос међународне заједнице у БиХ – начин на који анатемишу Србе а политичком Сарајеву гледају кроз прсте, доводи у питање опстанак БиХ.

Шемсудин Мехмедовић и прва ритуална одрубљивања глава

Ратном начелнику муслиманске полиције у Тешњу Шемсудину Мехмедовићу, бившем потпредсједнику СДА и бившем предсједнику Клуба посланика СДА а данас посланику те странке у Представничком дому Парламента БиХ, потпредсједнику Заједничке комисије за безбједност и одбрану, у септембру 1992. године муџахедини су на поклон у станицу полиције донијели четири одсјечене главе, српских позадинаца који су са мањеркама, кантицама и запрегом залутали и били заробљени код „Црног врха“ између општина Теслић и Тешањ!

У шокантном извјештају тужилаштва и опширном исказу заштићеног сведока, чији је транскрипт процурио у јавност, тврди се да је Мехмедовић муџахедину који му је донео одсјечене српске главе заузврат поклонио никловани пиштољ и обећао да ће га похвалити код вође злогласног одреда „Ел муџахид“, Абдел Кадеер Мокхтарија зв. Абу Маали, с којим је начелник тешањске полиције током рата блиско сарађивао!

У истом свједочењу Мехмедовић се тешко оптужује и за ратне злочине, који укључују убиства, мучења и малтретирања заробљених српских цивила из Тешња и околине, који су држани заточени у логору у кругу полицијске станице у том граду. Према изјави свједока, (Бошњака, муслимана, припадника полиције у Тешњу, под командом Мехмедовића) одсјечене српске главе из базе у селу Јабланица донео је муџахедин по имену Зеид, који се, у пратњи полицајаца Енвера и Амира Беше, те Бесима Сејдића, довезао пред полицијску станицу у Тешњу у теренском возилу.

„…Зеид је узео пртену врећу и унео је у зграду полиције, бацивши је на сто дежурног полицајца Хакије Хаџана, који је исхитрено упитао: „Шта сте то донели, браћо?“ Зеид је на то одговорио: „Што је начелник тражио, ми смо урадили. Донели смо, брате, четири влашке главе њему на поклон“ – испричао је свједок, наглашавајући да је након тога у станици полиције настало опште грљење и љубљење муџахедина и полицајаца. Свједок наводи и то да је Мехмедовић дошао у станицу на позив дежурног полицајца, који је путем мотороле користио шифру „Хум 101“.

„…Дежурни полицајац радосно му је саопштио да су браћа из Јабланице донела хедију (поклон) и да он тражи муштулук. Недуго затим дошао је Шемсо (Мехмедовић) у друштву Емира Ахметовића. Тада је Зеид узео врећу и истресао главе у ходник. Главе су биле крваве, са стравичним изразом лица. На месту на ком су одсјечене видјело се да су нечим тупим одваљене, а по темену су се видјеле рупе, највероватније од удараца тупим предметом. На једној глави није било ушију и носа, а на једној није било ока“ – наводи свједок у свом исказу.

Према даљим наводима свједока, Мехмедовић је пљунуо у правцу одсјечених глава и рекао да је штета што су одсјечене само четири: „Да сте, богдом, одсјекли и хиљаду других“, рекао је Мехмедовић и, наредио полицајцима Емиру Ахметовићу, Смаилу Смаилбеговићу и Хакији Хаџану да покупе одсјечене главе и закопају их испод зграде болнице у Тешњу. Мехмедовић је потом муџахедина Зеида наградио никлованим револвером, који је донео из канцеларије: „Ово је пронађено код једног Србина одавде. Њему више сигурно никада неће требати, а ево теби.

Јесте да ћеш њиме моћи само шест Влаха убити“, рекао је том приликом Мехмедовић, и додао да ће Зеида и лично похвалити главном емиру одреда, Абу Маалију (Абдел Кадеер Мокхтарију, касније Халид ибн Абдуллах и Халид Ћатић) када дође у Јабланицу.

Ритуално одсјечене главе војника – позадинаца Војске Српске – уручене Мехмедовићу

Муџахедин кога помиње свједок и који је Мехмедовићу донео главе на поклон је био хрватски обавјештајац, „Зеид“, који је у БиХ привидно стигао из Француске и који је, наводно, из католичанства прешао на ислам. По налогу Мехмедовића и власти СДА у Сарајеву, добио је и БиХ држављанство, али се није одрекао хрватског и данас живи углавном у Хрватској, иако дјелује у БиХ, али под другим именом са лажним исправама.

Министарство унутрашњих послова Републике Српске званично је против Шемсудина Мехмедовића 2005. године поднијело извјештај о почињеном кривичном дјелу ратног злочина против човјечности и против цивилног становништва на подручју општине Тешањ. Кривична пријава примљена је исте године у Окружном тужилаштву у Добоју, гдје су по овој пријави обављене одређене истражне радње али је, по налогу Суда БиХ, случај 2006. године пребачен у Тужилаштво БиХ.

Шест година послије, овај предмет преузели су Виши инспектори агенције СИПА: Марио Капетановић и Џенана Омерхоџић. Већ наредне године доставили су извјештај о почињеном кривичном дјелу ратног злочина Тужилаштву БиХ те у оквиру предмета, кодног назива „Озрен“, ухапсили Мехмедовића.

У овој истрази СИПА се суочила с опструкцијама Тужилаштва БиХ, објавила је Кристина Јозић портпарол агенције, те нагласила да нису имали подршку Тужилаштва и главног тужиоца Горана Салиховића. Мехмедовића су припадници СИПА ухапсили, 19.07.2013. године, без налога Тужилаштва БиХ а у складу с чланом 139 Закона о кривичном поступку БиХ. Мехмедовић је након 24 сата ослобођен из притвора, никада више није процесуиран, а против тадашњег директора агенције Горана Зубца Тужилаштво је покренуло кривични поступак, везан за протесте у Сарајеву, у којима је запаљена зграда Предсједништва БиХ и буквално га смјенило.

Након што је агенцију СИПА преузео полуписмени полтрон Перица Станић из СДС-а, послушник Бакира Изетбеговића, и виши инспектори Капетановић и Омерхоџић суспендовани су са сличним бизарним разлозима и до дан данас нису враћени на посао у ову агенцију. Међутим, успјели су у извјештају непобитно утврдити сљедеће: „У притворским просторијама неки грађани српске националности задржавани су и до девет мјесеци без икаквог законског основа.

Они су вишеструко испитивани од стране припадника тадашње Службе државне безбједности СЈБ Тешањ, припадника Криминалистичке полиције и појединих полицајаца, приликом чега су од њих писхичким и физичким злостављањем изнуђивана признања, а на основу којих су неки и правомоћно пресуђени на затворске казне од 12 година“. Истрагом СИПА утврђено је и да је Мехмедовић лично учествовао у неким испитивањима и изнуђивањима признања од српских цивила те их присиљавао на служење у Армији РБиХ, те да је један српски цивил умро због физичког малтретирања у гаражама полицијске станице у Тешњу.

Детаљно су описани методи мучења, од одвођења логораша на копање ровова на првим линијама фронта до поливања водом из шмркова усред зиме у дворишту станице полиције, по Мехмедовићевом наређењу. Описан је и случај убиства старца из села у околини Тешња, који је ухапшен јер је пекао ракију.

Мехмедовић је специјалцима наредио да туку старца, који се презивао Аврак. У једном моменту старац је од удараца пао низ степенице. Кад је утврђено да је мртав, Мехмедовић је наредио да га пребаце у болницу, где је установљено да је подлегао повредама од пада са степеница, пошто се наводно сам саплео – пише у извјештају.

Током истраге о ратном злочину над Србима у Тешњу припадници агенције СИПА „задокументовали” су и да је Шемсудин Мехмедовић утицао на свједоке и упућивао пријетње свједоцима и припадницима СИПА с циљем ометања истраге. „Постојали су и спискови за ликвидацију одређених особа због чега је СИПА Тужилаштву БиХ поднијела извјештај против Мехмедовића због ометања рада правосуђа“, наведено је у саопштрењу агенције СИПА. То није једини криминал бившег шефа полиције Тешња, велики је списак његових некажњених дјела.

У првој оптужници, са којом је био суочен Мехмедовић, Кантонално тужилаштво Зеница још 2003. године је утврдило како је у новембру 1996. подјелом оружја, вриједног више од 500.000 КМ, нанесена штета од 9.140 марака, јер грађани у међувремену нису вратили осам „хеклера“ и 3.800 комада метака. У току суђења пред Општинским судом, тужилаштво је промијенило оптужницу, тврдећи да је Федерални МУП у ствари оштећен за 514.000 КМ.

У новој оптужници из 2004. се тврдило да је Шемсудин Мехмедовић „у току новембра 1996. у Зеници, у својству министра МУП-а Зе-До кантона и начелника ЦСБ-а Зеница, поступио супротно обавезама из Анекса 11 Дејтонског споразума, да све наоружање и МТС стави под контролу ИПТФ-а, и поред упозорења министра ФМУП-а и његовог замјеника да мора испоштовати ову обавезу“. Мехмедовић је, према оптужници, наредио да се из полицијског магацина у Зеници дислоцира 500 пушака „аргентинки“ и 50 „хеклера“, 38.000 метака калибра 7,62 мм и 90 граната за РПГ.

Оружје и муниција су подијељени на подручју Зенице и Тешња. На подручју општине Зеница оружје и муниција су подијељени мјештанима планинских села Пуховац, Бризник и Ораховица. Према оптужници, Халиму (Ислама) Спахићу из Пуховца дато је 80 пушака „аргентинки“ и 6.000 метака; Сенаиду (Османа) Хасићу из Бризника 125 „аргентинки“ и 10.000 метака; Ахмету (Хусеина) Бркићу из Бризника 50 „аргентинки“ и 10.000 метака; Захиду (Ибрахима) Пашалићу 50 „аргентинки“ и 5.000 метака; Рами (Хусе) Чишићу 95 „аргентинки“ те 2.000 метака и 90 граната за РПГ. Истовремено је 50 „хеклера“ предато, према оптужници, полицајцу Бењамину (Хасана) Мехмедовићу у Тешњу.

Корајлић се теретио да је извршио усмено наређење Шемсудина Мехмедовића подијеливши оружје на подручју Зенице и Тешња. Бењамин Мехмедовић се терети да је „био свјестан да се, супротно закону, дијели 50 ‘хеклера’ грађанима“. Такођер, Бењамин Мехмедовић се терети да је по један „хеклер“ дао Мирзи Лишиновићу и Енверу Ибрахимкадићу из Тешња. Ови „хеклери“ су били код грађана од новембра 1996. до новембра 2000, када су одузети.

Према подацима Федералног МУП-а, „хеклере“ у Тешњу су, лично или путем посредника, преузели: Осман Брка (преузео Фикрет Бешо); Мехмед Ћеман, Мирсад Ахмић (преузео Мехмед Ћеман); Салко Ђогић, Фикрет Бешо, Сабахудин Синановић, Осман Крличевић, Химзо Крличевић, Мујо Зукановић (преузео Осман Крличевић); Сенад Терзић је преузео оружје за себе, те Адема Омахића, Неџада Хрвића, Салиха Омербашића, Сенада Чехајића и Фикрета Гарића; Хамдо Вејзић (преузео Адем Омахић); Сакиб Муминовић, Едиб Заимовић, Хусејн Бркић, Неџад Корајлић, Менсур Крџалић (преузео Неџад Корајлић); Хусеин Ахмић, Енес Хаџић, Ибрахим Салкановић, Мирза Лишиновић, Енвер Ибрахимкадић, Хусеин Хонић, Шабан Сивић, Хамдо Курдић, Фуад Шишић (преузео Абаз Алић); Исо Вехаб, Изудин Ахметлић, Абаз Алић, Емир Ахметовић, Менсур Руштић, Јасмин Хеља и Берзад Велашевић.

Ни од овог предмета није било ништа као ни од догађаја из 2013. године када су, прво у јулу те године, истражиоци СИПА у околини села Калошевићи, код Тешња, пронашли 588 пројектила за ручни бацач, барутна пуњења за пројектиле и 60 пројектила за бестрзајни топ а затим, на локалитету Трешњев пањ, на подручју општине Тешањ, по дојави грађана, припадници МУП-а ЗДК и СИПА пронашли 1. новембра исте године више од 600 граната за бестрзајне топове.

Мехмедовићева повезаност са муџахединима, а посебно са тзв. Алжирском групом, која је од стране власти у БиХ испоручена Сједињеним Америчким Државама и упућена у војну базу Гуантанамо гдје су провели од 8 до 11 година, је сигурно важан разлог због кога Изетбеговићева (од Алије до Бакира) власт не смије жртвовати овог полицајца привидно локалног значаја. Чланови Алжирске групе су током цјелог рата боравили у Тешњу и управо их је Мехмедовић вјенчао са Бошњакињама, стварајући законске услове да добију држављанство Босне и Херцеговине и заједно са још 1170 других муџахедина изиграју Дејтонски споразум.

слика http://www.koreni.rs/vehabije-sa-balkana-osvajaju-evropu/