Прочитај ми чланакНаташа Кандић је бескрупулозни лажов и адвокат једне пропале представе о распаду СФРЈ и рату који је био посљедица тог распада.
Наташа Кандић и Џорџ Сорош
Коментаришући пресуду Првом предсједнику Републике Српске наступила је са позиције историчара (тврдећи да је немогуће извршити ревизију историје) стварајући дојам да она већ зна историјску димензију и оцјену тих догађаја иако је од њих прошло тек двадесетак година. Наташа Кандић не брани историју јер историја ће тек дати свој суд када америчка хегемонија и моћ Њемачке ослабе и када НАТО пакт доживи нужне и потребне трансформације или када се потпуно распадне. То сигурно неће бити сутра, нити за Наташиних двадесет година и сигурно на стварну историјску слику и оцјену, мишљење Наташе Кандић, ангажованог и плаћеног правника из Србије, малог калибра у струци а великог и ратоборног ратника НАТО алијансе, неће имати никаквог значаја.
Међутим Наташа Кандић покушава бити и политичар и објаснити нам, кроз критику изјаве Министра иностраних послова Србије Ивице Дачића, да је Социјалистичка партија Србије најодговорнија за рат на простору бивше Југославије.
Иако није била актер политичких збивања у Југославији у вријеме распада идеологије и државе, нити је упозната са напорима и иницијативама да се то избјегне и спречи рат, нити зна било шта о томе времену и политичким субјектима који су одлучивали и утицали на судбину СФРЈ – и сигурно је вирила из неког кућног ћумеза, мизерна, незапослена, фрустрирана и неспособна – сада, као прави плаћеник, дефинише, тачније тумачи, најсложенији политички процес, дајући површне и изразито антисрпске оцјене о томе.
Социјалистичка партија није најодговорнија странка за било који рат на простору бивше СФРЈ, али та странка, која је имала националну одговорност није одговорила адекватно и није се снашла у тим преломним данима и годинама. То их не чини злочинцима нити кривцима, тим прије, јер су највећу цијену тог несналажења платили Срби: из Хрватске и са Косова. Наравно и Срби из Сарајева, Тузле, Бихаћа, Зенице и цјеле муслиманско-хрватске федерације. Према том народу извршен је геноцид, етничко чишћење, брутални и масовни злочини усташа, муџахедина и шиптарских терориста (УЧК-ОВК), стријељања и одрубљивања глава, мучења и одсјецања прстију (углавном она три којим се крсте)!
Исто тако, као пропали правник који никада није радио било шта у струци, осим што је кроз срамни Фонд за хуманитарно право и злочиначки РЕКОМ, подржавала лажну слику апсолутне српске кривице, упорно је протествовала против ослобађајућих пресуда српским генералима, војницима, полицајцима и обавјештајцима и политичарима. А ослобођени су, у том и таквом Хашком трибуналу, кривице готово сви Милошевићеви команданти армије (прије свих Момчило Перишић), многи нису ни процесуирани (Генерал Вељко Кадијевић, Генерал Благоје Аџић…), сви политичлки сарадници и предсједници или Србије или СФРЈ и СРЈ (сви чланови Предсједништва СФРЈ, предсједник СИВ-а Анте Марковић, Милан Панић, Добрица Ћосић, Момир Булатовић и Милан Милутиновић…). Ослобађани су и шефови Милошевићеве Државне безбједности (Јовица Станишић, Франко Симатовић Френки…), ослобођен је Војислав Шешељ и многи други официри ЈНА (попут Мирослава Радића и Владимира Ковачевића зв. Рамбо).
Редовне протесте против ослобађања неправедно оптужених упућивали су: болесна фрустрирана антисрпска фурија Флоренце Хартман, подмићене Соња Бисерко и Наташа Кандић, Францис Боyле и слична гамад.
Са друге стране, укупно 63 особе српске националности проглашене су кривим за разне злочине на простору бивше СФРЈ. На најтежу казну – доживотну робију осуђени су: Љубиша Беара, Станислав Галић, Милан Лукић, Вујадин Поповић и Здравко Толимир. На четрдесет година затвора, поред Радована Караџића, чија пресуда се озбиљније чита ових дана, исту казну добили су и Горан Јелисић и Миломир Стакић. Радислав Крстић, Милан Мартић и Драго Николић добили су по 35.година затвора.. Радослав Брђанин осуђен је на 30 година затвора. Генерал Здравко Толимир, угледни човјек и војник, командант обавјештајне службе Војске Републике Српске, осуђен на најстрожу казну, преминуо је у Хагу, док је бивши командант Војске Републике Српске Крајине, генерал-мајор Миле Мркшић, преминуо на издржавању казне у Португалији. Милан Бабић, бивши председник Републике Српске Крајине, извршио је 2006. самоубиство у притворској јединици Хашког трибунала у Шевенингену.
На драконске казне осуђени су поред првог председника Републике Српске Радована Караџића, генерали Владимир Лазаревић и Небојша Павковић, Милан Мартић, Сретен Лукић и многи други, а слична судбина, по свему судећи чека и команданта Војске Републике Српске, генерала Ратка Младића.
Од 50 особа осуђених на српској страни, 45 је осуђено на укупно 759 година затвора а петорица на доживотни затвор. О ослобођеним злочинцима попут Анте Готовине и Младена Маркача доста је већ написано. Многи хрватски и бошњачки команданти само су формално пролазили кроз судски процес у Хагу, бивали ослобођени али Кандићке, Бисерко, Лихтове, Милићке и њихових полтрона из покојних београдских „Е-новина“ и покојног магазина „Дани“ из Сарајева (Стевана Луковића и Џенане Каруп Друшко) нигде није било да пропрате ово срамно амнестирање стварних злочинаца.
А зашто их сада толико узнемирава изрека пресуде првом предсједнику Републике Српске, која има посебан закључак о бившем предсједнику Србије и СРЈ Милошевићу?! Наравно овдје није ријеч о одговорности Слободана Милошевића и његовом ослобођењу: јер, сви иоле информисани људи су знали да је он убијен, да би се насилно запосјело Косово и да би од тог европског острва-нарко картела исламиста и проамеричког олоша, направила држава. У пресуди Радовану Караџићу, судија који је судио и убио Милошевића јавно и правно ослобађа одговорности цјелу Србију и српски народ импутиране кривице. Ликвидираном предсједнику Југославије и Србије Милошевићу то не значи ништа – он лично ослобођен је кривице пред својим народом да је у његово име чинио тешке злочине против човјечности и да се у име српског народа удруживао и чинио злочиначке подухвате. Бојим се да га то питање више не занима – али Србија је слободна пред свјетом који јој је монтирао кривицу, разарао је и уништавао или пасивно посматрао када се то дешавало. Србија није дио злочиначког удруживања ради чињења ратних злочина и то је добра вијест. Зато вришти Наташа Кандић. Јер по њој, Срби морају носити и даље тај терет кривице: идеолошки, политички, појединачно и групно – зато обезвређује закључак да Србија и српски народ нису криви.
Тачно – Србија је била заинтересована страна у сукобу у БиХ који су покренули Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман: али, ако могу Саудијска Арабија, Турска и Иран – па Хрватска, Британија и Француска – а посебно Америка и Њемачка бити актери рата у БиХ, откуда помисао да се Србија није смјела, истина врло скромно и далеко испод границе властитих могућности; укључити и заштити свој народ и истину о његовом страдању.
Наравно, да Предсједник СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ НИЈЕ КРИВ ЗА РАТ – о тој теми могу говорити и лично, као актер свих политичких догађаја од 1984. године до самог рата те као неко ко је притискао и дјеловао у муслиманској јавности и елитама у Босни и Херцеговини да учине све да спрече рат и да не учествују у разбијању земље.
Фрањо Туђман (Предсједник ХДЗ и Републике Хрватске) и Милан Кучан (предсједник словеначких комуниста и Републике Словеније) су по налогу повампирене и уједињене Њемачке и америчке обавјештајне заједнице и саме владе, разбили и подјелили Југославију, изазивајући страх због историјских искустава и страдања у Другом свјетском рату и страха од испољене политичке агресивности и мржње која је долазила из Загреба, Љубљане, Берлина и Вашингтона. У име босанских муслимана Алија Изетбеговић се придружио овој политици: наоружао је своје страначке екстреме, фундаменталисте и криминалце, направио од њих Зелене беретке, Патриотске лиге, Бисере и Црне Лабудове, највеће бандите прогласио генералима и на крају их све побио: Мушана Топаловића „Цацу“ и Јусуфа Јуку Празину (један убијен у згради Изетбеговићеве полиције од стране тадашњег министра Авде Хебиба а други убијен у бјекству, код Лијежа), затим двојицу Ћела, од којих је један трговао дрогама и скончао под сумњивим околностима привидног самоубиства а други (Рамиз Делалић) на Башчаршији пуцао по српским сватовима, убио недужне људе и у име Алије објавио рат Југославији и Србима. Ту су и убиства главног команданта терористичке организације „Шеве“ Неџада Угљена (у то вријеме замјеника Директора АИД-а, Алијине тајне полиције) али и покушај убиства првог команданта Алијине војске Сефера Халиловића и убиство његове супруге и њеног брата. И тако даље, и тако даље!
Свакако Наташа треба знати и да је у Београду, као посљедњи покушај, у јануару 1992. године организована Конвенција о Југославији којој су присустволи представници највиших структура СФРЈ (обратио се и Бранко Костић, предсједник Предсједништва СФРЈ) али и многи интелектуалци из Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније и представници Срба из Хрватске. Наравно да се и моја маленкост обратила овом скупу (девети говорник). И наравно да сам послије трчао од Адила Зулфикарпашића до Слободана Милошевића молећи и захтјевајући договор муслимана и Срба. Да, ја сам повезао Зулфикарпашића и Милошевића, сигуран да је то најбоље за оба народа и у ту причу укључен је и Мухамед Туњо Филиповић као некад користан-некад сметало.
На крају је сам Алија Изетбеговић подржао ове иницијативе јавно, а тајно их срушио гурајући нас у рат. Свакако је то мала и безначајна слика не тако важног актера предратних прилика али сигурно знам: Слободан Милошевић није желио рат и покушавао га је избјећи, трпећи тешке притиске властитих национално оријентисаних организација, група и интелектуалаца и друштва у цјелини да се супростави хрватским усташама и исламистима из Сарајева. Ипак ће и наше мале улоге у историји, бити каменчић у мозаику слике тог рата.
Као што су судске пресуде у Хагу увијек биле дио правне дефиниције и извор права за све будуће процесе тако и изјава Наташе Кандић да нико не може бити ослобођен у туђем предмету дјелује површно и безобразно. Управо су казне и ослобађања тумачени као извор права у том специфичном политичком галиматијасу који представљају правила и процедуре Хашког трибунала. У намјери да америчку синтагму „транзициона правда“ легитимише као „транзиционо право“, Трибунал у Хагу доноси властита процесна правила и креира институте који представљају норме материјалног права (удружени злочиначки подухват).
За Хашки трибунал не важе међународне конвенције о људским правима. Притвор пред овим кривичним судом нема временског ограничења.
Оптужени који су ослобођени оптужби, и који су провели неколико година у тзв. притвору, немају право на било какву сатисфакцију. Нека процесно-правна питања су рјешена прописима по којима поступа Хашки трибунал, ,донијетим у време његовог оснивања или накнадно, и изазивају данас озбиљне дилеме и зебњу, из два основна разлога. Први лежи у природи права које примењује Трибунал (процесно право) и које је примењено у његовој организацији (организационо право), а други у потпуном сукобу тог права са међународним правним актима о заштити људских права. Право о Трибуналу и право које Трибунал примјењује, добијено је комбинацијом два потпуно различита, прилично супротстављена правна система: англо-америчког и европског, који су настали у потпуно различитим историјским, политичким, културним и другим друштвеним околностима.
Преко ноћи, без претходних теоријских и емпиријских истраживања, практично је конструисано треће, потпуно ново, еклектичко и у пракси непровјерено процесно право. Тешкоће у примјени тог новог права су неизбјежне, већ због саме његове »оригиналности« и због сукоба системских разлика које у њему постоје. То је право дјелимично страно европском правничком духу и европској правној традицији, исто као што је у једном дијелу страно и англо-америчким правним схватањима. И то никога није занимало: важно је само било да у тако припремљеним, готово ванправним условима буде осуђена Србија, привидно правним инструментаријем.
А сада нас Наташа Кандић покушава увјерити да постоје „јасна“ и „чврста“ правила, које она познаје и у оквиру којих је непобитно, политички, историјски и правно све доказано – кривица Милошевића, генерала па и Ивице Дачића. Иако немам никакве приватне, службене ни политичке везе са Владом Србије, могу са сигурношћу рећи: ако је забринута да ово ипак није „солирање“ једног министра, тврдим да је став Владе Србије јасан: Милошевић је невин као и Република Србија, коју је представљао у тим тешким временима. Дачић очито није говорио лични став а још мање у личном интересу. То је став и цјеле Србије, без Кандићке, Бисерко, Милићке, Лихтове, Луковића…
АЛИ ИСТИНА ЈЕ ЈЕДНА И МОРАЈУ .ЈЕ СВИ ПРИХВАТИТИ. СВИЂАЛО ИМ СЕ ТО ИЛИ НЕ.
