Прочитај ми чланакДвејн Хадсон, по коме је настао лик Џејмса Бонда, као шеф британско-југословенске војне мисије, био je задужен и за дистрибуцију британских златника и драгог камења убачених падобранима у Југославију. Послато је дуката и драгог камења у вредности данашњих 1,75 милиона фунти. Већину тог блага, Хадсон је закопао испод сељачких колиба код Чачка…
Двејн Хадсон, официр британске Тајне обавештајне службе, познат као Бил, током Другог свјетског рата био је задужен за везу са четницима и партизанима у окупираној Краљевини Југославији. Према писању лондонског „Сандеј тајмса“, његов авантурама испуњен живот послужио је Ијану Флемингу, такође бившем агенту тајне службе, за обликовање једног од ликова Џејмса Бонда у популарној литерарној, а потом и филмској саги.
Двејн Хадсон (лијево) и Дража Михаиловић (десно)
У Југославију је Хадсон стигао током 1935. године из Јужне Африке, гдје се бавио рударством. Оженио се у Београду руском балерином Адом Прокурниковом, али је брак са њом кратко трајао, јер она није жељела да живи у малом мјесту на западу Србије, недалеко од рудника Зајача, Столице и Костајник, тада највећег антимонског басена у Европи, којима је Британац управљао до рата. Без породичних обавеза, Хадсон је у Крупњу имао све вријеме свијета да варошку свакдоневицу разбија играњем тениса – направио је тениско игралиште, набавио праве рекете и учио пријатеље да играју тенис. Његов рекет се и данас чува у музеју у Крупњу.
Хадсон је из Југославије извучен псоле априлског слома 1941, али се већ у септембру вратио из Каира подморницом „Тријумф“, и то као шеф прве британско-југословенске војне мисије, у којој су још били официра краљевске војске Захарије Остојић, Мирко Лалатовић и Вељко Драгићевић. Подморница их је искрцала у Перазића долу код Петровца.
Британска СОЕ (Specijal Operatione Executive) је од Хадсона очекивала да истражи и извјештава о свим групама које пружају отпор непријатељу, без обзира на националну припадност или политичко убјеђење. Он се срео са црногорским комунистима Милованом Ђиласом, Митром Бакићем и Арсом Јовановићем, а током октобра са Титом у слобођеном Ужицу. Неколико дана касније стигао је у штаб Драже Михаиловића на Равној гори.
При штабу Југословенске војске у отаџбини остао је до краја зиме 1942/43, користећи ратно име Марко (иначе је беспрекорно говорио српски и још пет језика). Вратио се потом у штаб СОЕ у Каиру, да би почетком 1944 године још једом био у Југославији. Истог љета се падобраном спустио у Пољску са задатком да помогне Варшавски устанак. Завршетак рата је дочекао у чину пуковника, два пута одликован војничким медаљама.
Пуних шест деценија по окончању Другог свјетског рата, а десет година после његове смрти, високотиражни „Сандеј тајмс“ донио је текст са шокантним насловом: „Ратни херој ‘Џејмс Бонд’ покрао савезничко благо!“
„Отварање досијеа Националне архиве у кварту Кју, западни Лондон, показало је да су поратне власти, спремне да избјегну скандал, прикриле да је Хадсон још 1947. године признао да је сакрио на десетине хиљада фунти у злату и дијамантима, послатих да се финансирају ратне активности против Њемаца у Југославији, а са циљем да их преузме када наступи мир“, навео је аутор чланка Питер Деј.
Један од Хадсонових важних задатака у рату био је и дистрибуција британских златника и драгог камења убаченим падобранима у Југославију. Послато је око 80.000 фунти у дукатима суверенима и драгом камењу, што би сада вредјело више од 1,75 милиона фунти.
Хадсон је благо закопао испод сељачких колиба и само њему знаних шумских скровишта. Уз помоћ саучесника, касније је покушао да га пркријумичари из Југославије, користећи дипломатске канале.
Досијеи су показали да је Хадсон, који је после рата био војни представник Уједињеног Краљевства у Румунији, регрутовао Штефана Цолнера, мађарског Јевреја који је за британску владу куповао дрв апо источној Европи, да уз надокнаду оде у Југославију, и да у околини Ччка пронађе сакривене златнике и дијаманте.
Са детаљном мапом коју је добио, Цолнер је успио да пронађе једну торбу са благом, али другу није пронашао. Торбу је изнио из Југославије и преко британске амбасаде у Будимпешти је дипломатском поштом послао у Букурешт.
У потрази за другом торбом, Цолнер је убрзо поново пошао у Југославију, али је ухапшен и осуђен.
Запрепашћење Министарства спољних послова због Хадсоновог понашања у рату, записао је у досијеима званичник Ф. А. Вернер, који наводи су да су „нови сензационални докази, садржани у изјави пуковника Хадсона, довољни да процес против њега буде покренут пред јавним тужилаштвом.“ Вернер је додао да је случај предат „пријатељима господина Хадсона“, што је била тадашња важећа шифра за обавештајну службу МИ-6.
Балкански Џејмс Бонд никад се није појавио пред судијама, „френдови“ су му омогући нови живот у Јужноафричкој Републици, гдје је 1995 године преминуо.
ДРАЖА ДИЈЕЛИО ЗЛАТНИКЕ ПО ЛИПОВУ!
По предању мјештана Липова код Колашина, Дража Михаиловић је добијао помоћ од Енглеза док је био у њиховом селу у зиму 1942/43. Падобран је, наводно, спустио ковчег са златницима негдје у фебруару 1943 године. Мјештани су знали за то, и звали су Дражу да им крсти дјецу, па је свако од њих добијало по златник.
ФОРИН офис је 8. јануара 1943. примио кратак резиме првих извештаја пуковника В. С.Бејлија. Михаиловићев штаб, како се наводило у радио-поруци, био је у селу Горње Липово, 12 километара северозападно од Колашина. Британски штаб је био километар јужно, у истом мјесту.
Бејли је завршио своју прву поруку истичући да је одржавање Хадсоновог штаба пре Бејлијевог доласка, укључујући и стражу од десет људи коју је обезбиједио Михаиловић, коштала неких 50.000 лира месечно. „Молим Вас да пошаљете четврт милиона лира… злато губи своју вриједност“.
Истовремено, од Хадсона је стигло 240 заосталих порука у којима анализира четнички покрет од његовог доласка на Равну гору, октобра 1941. Ови телеграми су разјаснили основно поријекло грађанског рата. Хадсонова препорука била је да се Михаиловић натјера да јасно одреди своју политку и да се дистанцира од оних четника који су номинално под његовом командом, али су заправо помоћне трупе у служби Италијана.
У селу Доње Липово, 28. фебурара 1943, генерал Михаиловић се обратио својим трупама, и тај његов говор је представљао, по свом садржају и намјери, почетак краја сарадње између Михаиловића и Британаца.
Бејли је извјестио да је Михаиловић рекао: „Да су Срби сада потпуно без пријатеља; да су Британци покушавали да мењају српску крв у замену за тривијалне испоруке муниције, да му није више потребан даљи контакт са западним демократијама чији је једини циљ био да добију рат на рачун других. Затим, да краљ Петар и његова Влада нису гости, већ буквално заробљеници у Британији, где је срамотно нападнут југословенски суверенитет тако што су Британци отпочели преговоре о унутрашњим проблемима у Југославији директно са Москвом.“
Бејлијев извештај је као бомба погодио британску владу. Амбасадор Рендел је 30. марта 1943. премијеру Јовановићу предао ноту коју је потписао Черчил, као секретар за иностране послове (у Идновом одсуству).
Југословенска влада, која није знала за Михаиловићев говор све док није примила британску ноту, исто тако је била у шоку.
