Прочитај ми чланак

Душан Пророковић: Почетак нове ере за Црну Гору

0

Разни Лајчаци и Ескобари ће пуштати приче да је Милатовић „њихов кандидат“, али чињеница је да је политика Запада у ЦГ озбиљно проклизала и да прави драматичне грешке

Крај каријере Мила Ђукановића одиграо се крајем децембра 2019. године. Тада је делегитимизован, изливање незадовољства на улице показало је да су изборни резултати и постизборна математика једно, а мишљење јавности нешто сасвим друго. Све након тога представљало је голо мучење – и за Мила и за Црну Гору.

Крај политике Мила Ђукановића одиграо се почетком септембра 2021. године. Устоличење митрополита Јоаникија је у сваком погледу – симболички, институционално, политички, па чак и формално означило тоталну пропаст протеста који су организовани са циљем одржавања у животу једног дискурса.

Крај рушилачке реторике

Са неуспелим протестима у историју је отишао и рушилачки наратив, та ужасна прича која је заробила Црну Гору у вечитој свађи и поларизацији, претећи да се изроди у нешто далеко кобније.

Због тога и овај последњи и коначни пораз у пролеће 2023. године није (само) нити крај једне политичке каријере, нити крај једне политике. То се већ десило, без обзира што известан број учесника у политичком животу такав расплет није желео да прихвати.

Мучење и Мила и Црне Горе наставило се под привидом вођења некакве одсудне битке! Истина, битке јесте било, тешко је окарактерисати је као одсудну пошто се резултат унапред знао, али не за Мила и његову свиту, већ за оне далеко важније, такозване „владаре из сенке“ који су иза Мила тако дуго стајали. Који су га користили као пуко средство, усмеравали, натоциљали. И који му више нису од помоћи. Логично, пошто ни Мило, са завршеном каријером и пропалим наративом више није њима од помоћи.

Почетак нове епохе

Последице исхода те битке тек ће се сагледавати и анализирати. У политици се, најчешће, приликом сагледавања и анализирања процеса дугог трајања одређене консеквенце могу свеобухватније испитати протоком времена. Овај последњи и коначни пораз у пролеће 2023. године јесте заправо крај једне епохе!

Ђукановић је, по свој прилици, најбољи репрезент те епохе. Домете и способности политичара који се одржао на власти дуже од три деценије никако не треба потцењивати.

Међутим, са друге стране – не треба их ни прецењивати. Улога Ђукановића није била да ваја и утемељује неке епохалне идеје, он за такав подухват није ни имао капацитет, већ да примењује оно што је другде осмишљено, по сваку цену и бесомучно злоупотребљавајући ресурсе који су му стајали на располагању.

Тако се несрећни Мило (без жеље да ово заличи на увреду, али збиља ће, са индивидуалног становишта посматрано у историји остати означен као несрећник) одрицао дословно свега – порекла и историје, предака и споменика, породице и вере, за још један мандат и четири године власти, па још један мандат и четири године власти, па још један…

Више нема власти, а нема ни осталог пошто се тог осталог током вршења власти одрекао. Како онда човек може бити срећан? Да ли је то опис срећника? Ова судбина је упозорење и осталим политичарима, а данас такви ничу као печурке после кише, да вршење власти само по себи не може бити циљ. Иза сваке власти мора постојати нека идеја, метафизика, звезда водиља, историјско памћење…

Неуспех владара из сенке

Због тога, крај ове епохе понајвише је везан за неуспех „владара из сенке“ који су пројектовали садашњост и будућност регионалних односа. Као што су, уосталом, пројектовали садашњост и будућност укупних међународних односа.

Несумњиво, ескалација југословенске кризе јесте имала своје интерне разлоге. Унутрашњи узроци повећавали су конфликтни потенцијал, што је почетком деведесетих година двадесетог века резултирало избијањем серије неконтролисаних догађаја, услед чега се више ни кризом није могло управљати.

Но, то никако не значи и да криза није имала и своје екстерне разлоге. Милош Кнежевић је аутор појма „разбираспад Југославије“. Изнутра се та заједничка држава распадала, пуцала је по шавовима, али је споља она системски и упорно разбијана деловањем низа различитих вектора међу којима се у првој половини деведесетих амерички издвојио као најинтензивнији (мада је свега неколико година раније по интензитету био далеко слабији од, на пример, британског и немачког).

Разбираспад је означио крај једне – дотадашње, и почетак нове – досадашње епохе. Стари режим функционисања државе јужнословенских народа која се појављивала као значајан актер регионалних односа и геополитичког поретка на југозападном правцу атлантистичког „римленда“ био је мртав, а успостављан је нови који се спроводио фрагментирањем географског простора и увођењем изниклих државоликих и сувереноликих творевина у стање непрекидне конфронтације захваљујући којем је требало одржавати их у трајној зависности од атлантистичког блока.

Контрола простора више се није одвијала кроз подршку опстајању југословенске интеграције, него кроз подршку постјугословенској дезинтеграцији. Дезинтеграцији свега, укључујући и идејно – идеолошке ширине, метафизичке дубине, „рушење“ звезда водиља које опредељују спремност на жртву и објашњавају разлоге бивствовања, опредељују дужину историјског памћења које је ваљало ограничити на трајање једне сезоне…

Пука географска прекомпозиција није подразумевала и крај дезинтеграције. Дезинтеграција нема краја. Она се доводи на кућни праг, увлачи у породице, затим дели, свађа, атомизује, растура сваку врсту колективног.

Краљ дезинтеграције

На том послу се, као најприљежнији и најупорнији истакао Мило Ђукановић. Описаним одрицањем на рате, од једних избора до других, служио је спровођењу дезинтеграције и промовисању постистине дуже и лојалније од других политичара. Такав, још је служио и као егземплар – примерак за показивање и убеђивање других.

По принципу: владаћете дуго као Ђукановић, само ако нас будете слушали. Само ако будете „дезинтегрисали“. Само ако се политички уклопите и идеолошки уподобите у пројектоване епохалне промене. И није никаква тајна, Ђукановићевим стопама, у одређеној мери, кренуло је још неколико балканских стабилократа.

Одрицање постаје пожељно, оно је дугорочно исплативо. Пратећа пропагандистичка објашњења и убеђивања појединаца како се баш тим дугим трајањем, заснованим на одрицању стиче прилика за „уписивањем у историју“ сасвим су се уклапала у овај контекст.

Међутим, Ђукановић је скончао, изгубивши изборе од, за њега периферног противкандидата, којег до пре само две године не би удостојио ни разговора у пролазу. Од противкандидата који иза себе нема ни озбиљну странку нити оформљену организацију, већ покрет бесмисленог назива.

Случај је хтео да се крај епохе одигра на такав начин. Досадашње постаје део историје, остављајући у историји и индивидуе које су то досадашње политички носили. Остављајући у историји и оне који су их подржавали, са њиховим наративима и организационим структурама. Остављајући у историји и концепт бескрајне дезинтеграције.

Без икакве сумње, да досадашње постаје историјско неће одмах и напречац бити јасно. Исто као што одмах и напречац није постало јасно 2019. године да је Мило завршио каријеру, а 2021. да је његова политика сахрањена. Између осталог и због тога што ће креатори претходне „епохалне идеје“ симулирати како ствари и даље „држе под контролом“, слати нам овде неке Лајчаке, Бореље и Ескобаре да нам то објасне.

Објасниће нам и како је нови председник заправо „њихов кандидат“, још ће пустити гласину како су га за ово место читаву деценију припремали.

Ипак, иако ће их балкански политичари на највишем нивоу примати, неки од њих сасвим сериозно доживљавати и у потпуности уважавати, а неће мањкати по чаршији ни оних који ће све ове гласине као истините прихватати, промењене околности указиваће да ту више ништа не може бити исто.
Почасни круг

Уосталом, и Мило је пао због њихове погрешне процене. Није мењао закон и ударао на СПЦ на своју руку! Уосталом, и Мило је наставио са претварањем да му није крај, па онда и мислећи да може одржати стару политику зато што су му они рекли да истрчи још један круг.

Уместо да Ђукановић и даље послужи као егземплар – примерак за показивање другима и њихово убеђивање, прича из Црне Горе постала је егземплар да западна аналитика „жестоко проклизава“ и прави драматичне грешке у проценама.

Толико велике, да их ни ови незападни актери нису очекивали. Јер, да су очекивали овакав расплет, спремали би убрзано своје балканске стратегије, слали јасне сигнале и конкретне поруке о сопственим визијама новонаступајуће епохе. Овако, следи етапа „безбедносног и политичког вакуума“ током које ће цео регион све више подсећати на Црну Гору од 2019. године.

Досадашњи наратив је делегитимизован, његови протагонисти су суштински поражени, али због непостојања подршке развоју или недозвољавања развоја алтернативних концепција упада се у фазу агоније која ће трајати до даљњег.