Medo Pucić, Matija Ban, Nikša Gradi, Dum Ivan Stojanović, Stjepo Kastrapeli, Vid Vuletić Vukasović, Vice Adamović, Krsto Dominković, Antun Fabris, Frano Kulišič, Ivan Gundulić, Šiško Menčetić, Marin Držić bili su najznačajniji intelektualci proteklih vekova.
Били су дубровачки Срби који су се зарад Дубровника и тамошњег духа покатоличили. Тиме нису постали мање Срби већ су и даље писали ћириличним писмом, истицали да су Срби и чували српску традицију. Због тога што су били католици, Срби их неправедно сматрају Хрватима. Исто чине и Хрвати али о њима не говоре зато што су Срби.
Књижевници сматрају да је крајње време да им се ода признање.
Доктор књижевности Наташа Трнавац Ћалдовић писала је у докторској дисертацији о дубровачким Србима католицима и написала књигу „По миша по тице – самообликовање националног идентитета дубровачких Срба католика и дело дум Ивана Стојановића“. На идеју је дошла док је обрађивала драму „Завјет“ Сима Матавуља којом је 24. септембра 1896. године инаугурисана друштвена драма код нас.
– Радећи на драми, схватам дубљу озбиљност. Главни јунак је католички свештеник чији је, како се испоставило, прототип био дум Иван Стојановић. Драма говори о изборима у Дубровнику крајем 19. века, а на тим изборима побеђују Срби католици. Парадоксално је да су они остали ван делокруга проучавања српских књижевних историчара и других, а оставили су дела која врло аргументовано и артикулисано говоре о томе да су Срби. Није фер да су то, како се испоставило, највећи интелектуалци које ми Срби сматрамо Хрватима, што и Хрвати наравно раде, заправо Срби о чему су сами говорили и за то пружали доказе. Нису докази само у Дубровачком архиву, већ су стварали дела као што је на приме „Карађорђевка“, посвећена Карађорђу, затим мит о Косову, Светом Сави. Била им је опсесија да припадају матицим, а матица их неће – прича за Нова.рс Наташа Трнавац Ћалдовић.
Јасно је због чега хрватски историчари тиме нису хтели да се баве иако су предратних 80-их година започињали.
– Дубровчанин Никола Тоља је део своје дисертације објавио 1986. године па 2011. Када се те две дисертације упореде, долази се до закључка да су у питању исти подаци али различито тумачење. Он сада даје тумачење из хрватског угла наводећи да су раније били у заблуди. Не постоји српство и хрватство у есенцијално-материјалном облику из 21. века, већ је то оно у шта верујемо. Идентитет су, како каже један проучавалац „удобне приче о нама“, а то је наративни идентитет којим уверавамо себе и друге да смо то што јесмо.
Католичење дубровачких Срба објашњава клетвом папе Фрања из средњег века да ће “свет пропасти ако у Дубровнику заноћи неко православне вере”. За њих је Дубровник био све.
– Патриотизму сам се учила од Срба католика. Они нису говорили да су Срби католици зато што су имали нешто од тога у материјалном смислу. Били су господа, образовани широм Европе, стотинама година уназад племићи… Истински су веровали да су Срби. Неки су и те како свесни својих предака али је таквих мало. Мислим да је ово време за истину јер се чују ти људи из 15, 16. или 19. века – закључује Наташа Трнавац Ћалдовић.
Професорка на Филозофском факултету у Београду др Ирена Арсић, ауторка књиге „Срби у Дубровнику“ каже за Нова.рс да се кроз ренесансу и барок у књижевним програмима средњих школа, гимназија и оних који студирају српску књижевност, изучава дубровачка књижевност и то кроз Гундулића, Држића и Шишка Менчетића. Међутим, даље од тога се мало зна или уопште не зна, па чак ни књижевна наука за то не показује интересовање.
– Они су се, пишући српским језиком и ћирилицом, бавили српским темама, јунацима, традицијом. То сведочење, присуство, анализа дубровачке традиције оставља снажан утисак. То је крак српске књижевности , која је трајала читав век. Својим писањем су припадали српској књижевности. Међутим, настанком Југославије немају више подршку и полако нестају, јер су, наводно, ометали ту политичку заједницу. Ми који данас проучавамо ту књижевност сматрамо да је тај век у Дубровнику српска књижевност.
Најзначајнија књижевна имена дубровачких Срба католика су Медо Пуцић, Матија Бан, Никша Гради, Дум Иван Стојановић, Стјепо Кастрапели, Вид Вулетић Вукасовић, Вице Адамовић, касније Јовица Перовић који је био православац, Крсто Доминковић, Антун Фабрис, Франо Кулишић и многи други.
– Сви они имају своја значајна дела, драме, путописе, ратне дневнике, епове, епске песме, као што је Кулишићева песма „Србима на Косову“, која је у дубровачкој периодици објављена ћирилицом. У Дубровачком архиву пронашла сам је исцепану али сачувану у коверти, оригинал. О Меду Пуцићу је рађена докторска дисертација али никада није објављена јер је био истакнути Србин и личност свога времена. Писао је песме, роман у стиху, издавао народну поезију, архивска документа… Они су били јужнословенци с идејом уједињења. Њихова идеја је била Југославија а сложеница Југославија се приписује Матији Бану. У Југославији су видели решење за себе, ако не могу да буду аутономни.
Судбина Срба у Дубровнику је, према мишљењу академика проф.др Дарка Танасковића, била узрокована много снажнијим токовима светске историје на тим просторима где су се Срби католици борили за очување идентитета у околностима у којима су живели.
– Мислим да је најзначајније то што су Срби у Дубровнику успели до велике мере, док етнички нису нестали, да одрже духовни и културни идентитет. Успевали су зато што су у њему налазили снагу и имали компаративну предност у односу на оне који су тежили да тај њихов идентитет потисну и претворе у неку безобличну масу. Адекватна интерпретација онога што се злоупотребљава као дефиниција српскога света морало би данас бити релевантно јер, у односу на своје окружење, као највећи народ на простору бивше Југославије и с културом коју објективно српска традиција има, треба тражити упориште, што ће можда политика једнога дана морати да следи. Сматрам да је пример Срба у Дубровнику у том смислу поучан. Средствима духовности, језика, књижевности и културе требало би оснаживати сопствени идентитет – мишљења је академик Танасковић.
Академик није сигуран да Срби данас у довољној мери баштине идентитет. Сматра да то не сме бити ретроградни поглед, већ да животну димензију традиције, у савременим условима, успеју да претворе у нову парадигму. За то се, каже, треба борити и не очајавати али је питање који идентитет Срби данас осећају као свој да би га могли дефинисати за садашње и будуће време.