Прочитај ми чланак
Када нас упитају који период нашег живота је био најсрећнији, ми вероватно одговарамо – детињство.
У сећањима на детињство постоји некаква нарочита привлачна сила, ма да сумноги имали детињство тешко и пуно лишавања.
У детињству је било нешто необјашњиво, што смо касније изгубили. Емоционални свет детета је дубљи и богатији него код одраслог. Све што га окружује прихвата непосредно. Чак ни у играма не губи ту непосредност, већ остаје оно што јесте.
Ма да је човечија чистота условна, ипак, дете, са још непробуђеним страстима гледа на свет другачијим очима и види оно што ми више не видимо. Сликовито говорећи, оно на небу види звезде које су скривене од нашег хладног погледа.
Дете може да доживљава дубље, да воли искреније и да буде вернији пријатељ. Када је човеку веома тешко, онда се сећа детињства као светле зоре свог живота после које се небо прекрило маглом и покрило густим облацима.
Сама једноставност детета, коју смо изгубили, јесте извор његове среће, а беспомоћност детета највећа је снага. Детињство је бисер човековог живота, а сада тај бисер хоће да одузму, да га баце у блато и погазе ногама, као што су још недавно рушили храмове и са некаквом демонском злурадошћу скрнавили светиње. Сада исте богоборне силе хоће да оскрнаве детињство, да увуку децу у блато разврата и да насилно убризгају отров у њихову крв.
У сатанским ритуалима кулминациони моменат било је убиство детета – као жртва сатани. Сада хоће да убијудуше деце, да убију не ножем већ духовним отровом, хоће да потопе душу детета у блато разврата, да би их та прљавштина прожимала и скроз изјела. До некле дело кварења деце врше сами родитељи када уносе у свој дом порнографију кроз листове или часописе, илићутке дозвољавају деци да гледају телевизијске емисије у којима је испољено прљавоналичје живота. При том нас убеђују да се може ићи преко блата а да се не испрља одећа.
Деца су пријемчивија за утиске него одрасли. Радозналост је једно од својства детета. Спољне утиске оно прима дубље и емоционалније, и они остављају њиховој души трагове који се тешко могу избрисати. Родитељи који се не труде да сачувају чистоту своје деце, гори су од оних који пуштају децу на улицу или их остављају недовољно одевеним или гладним.
Али сатанским силама ово се чини недовољним. Они хоће да насилно искваре децу преко школе и разних организација које могу да имају привидно добротворни карактер, али њихов циљ је да укорене у свест детета програм сведозвољености, њихов циљ је дa руше вековне народне традиције, да умање утицај православних родитеља на своју децу, да под видом „заштитите децу“ постепено усаде у главу убеђења да су морална схватања народна – мрачни преживели остаци прошлости, а да очување девствености пре брака – оно што се раније сматрало чашћу , представе као самоинквизицију или каонасиље родитеља над правима деце.
Обешчастивши детињство, ова сила разара хришћански брак. Човек може да жртвује свој живот ради идеје. У развраћеном срцу неможе бити идеала, и према томе, ни идеје. У њему остаје један циљ: извући из живота максимум уживања свим средствима. Сликовито говорећи, народ који живи са високим моралним идеалима, претвара се у Цркву, а народ, који је изгубио те идеје, постаје безлично мноштво, народ без прошлости и будућности. Сада, експлоатишући речи „култура“ и „цивилизација“, хоће да уведу у школу нови предмет – сексологију, у коме с учитељ претвара у режисера еротских игара.
Дечаци и девојчице треба да имитирајуодносе брачних другова. Њима се објашњава не само практични секс, него и патосексологија, дају им се упуства како да се „заштите“ од зачећа и тако даље. У 20-им годинама нашег столећа, после револуције, настало је друштво „Доле стид!“, на чијем челу је била терористкиња и револуционарка Колонтај. Програм тог удружења је био да се људи одвикну од појма и осећања стидљивости као „преживелих остатка буржоаског друштва“.
Предлагано је да људи по улицама ходају наги, да бирају еротске партнере из најближег степена сродства, да се подижу и уређују места за колективна спаривања, за парење животиња и тако даље. Сама Колонтај је показивала пример, не устручавајући се због свог узраста; али сувише је одвратно о томе писати. Сада програм друштва „Долестид!“, који у своје време ипак нису успели да спроведу , остварују другим методама: не у име борбе са буржоаском идеологијом, него у име демократије и прогреса.
У свакој православној земљи била је и високо цењена девојачка част и младићка скромност. Вера и морал омогућавали су народу да преживи. Сада многи народи стоје пред алтернативом чуднијом него што су прошла историјска искушења: „бити или не бити“ , сачувати или изгубити своју личност, своју традицију, свој дух, своје идеале и, право да кажемо -ХРИШЋАНСТВО.
Родитељи треба да захтевају повлачење контроле над телевизијским емисијама. Савети и предавања о сексологији, који школу претварају у степенице за јавну кућу, не треба да буду допуштени, и ваља их забранити. Родитељи који буду спокојно и благонаклоно гледали на упропашћавање своје деце, постаће као они поклоници Молоха,који су на својим рукама носили младенце идолу – демону, да би их бацали у његову пламтећу утробу.
(ПУТ СПАСЕЊА У ХХI ВЕКУ)
