Прочитај ми чланакНије никакво чудо што многа деца не разумеју оно што читају када и они који за њих пишу уџбенике не разумеју оно о чему пишу. O данку у крви, рецимо
Какву будућност може имати земља чији су средњошколци по анкети ПИСА трећински функционално неписмени?
Није никакво чудо што многа деца не разумеју оно што читају када и они који за њих пишу уџбенике не разумеју оно о чему пишу. O данку у крви, рецимо.
Бивши министар спољних послова Турске, Давутоглу, говорио је да турска деца уче како им је земља у приличном заостатку јер су Турци 500 година провели на Балкану. Данак у крви, како је објаснио Давутоглу, а потоњи писци уџбеника из историје то потврдили, значио је избор и селекцију паметне српске деце за школовање о трошку државе Турске. То им је омогућило да напредују на друштвеној лествици. По повратку у Србију многи су, тако школовани бивши Срби, писмени и напредни, овдашње крезубе и неписмене гејачине који другачије мисле, врло стручно и на школован начин набијали на кочеве. Напредњачки.
Наши средњошколци, осим што не разумеју оно што читају, такође се веома тешко сналазе и у рачуницама. Једино што знају да израчунају јесте како ће сутра, када заверше и овакве школе, моћи да оду у иностранство где их чекају већ спремљени мед и млеко. Тамо се мед нуди у теглама, а млеко у тетрапаку па и нема потребе ни за пчелама ни за кравама. Волови су нешто друго, они су за домаћу употребу.
Забрињавајућа ситуација је донекле ублажена знањима из политичких наука које се предају на улицама.
Улица је чудан изум људске расе. Дозвољава да се по њој гази, чак и да се пљуне кад нико не гледа, а забити буџаци служе као јавни нужник без употребне дозволе изузев у случају оправдане нужде.
На улици се рађају најуспешнији фазони и форе. Кад се нацртаној мети дода фора она постаје мета-фора.
У књижевности је метафора дефинисана као тропа, а ко иде у коцкарнице зна шта је тропа и без књижевности.
Улица се, осим тога, веома разликује од аутопутева из милоште названих коридорима. Коридори имају по три траке у сваком правцу од којих је по једна обавезно – зауставна.
Пошто ми у нашим кретањима ка бољем сутра користимо углавном зауставну траку, испада да су оне две потпуно непотребне. Једина опасност је што се може десити да специјална комисија ЕП не примети да се не крећемо ни у једном правцу и пошаље саобраћајне специјалце да нам наплате казну за погрешно и прековремено паркирање.
Пре него што се усвоји, крсно име сваке улице пролази кроз стручне расправе, размену мишљења, консултовање одговарајуће струке, даривање кумова и, најзад, свечано отварање. Кроз исту процедуру пролази и предлог за промену имена и презимена неке улице без средњег слова. Тако је сокаче Стеван (у младости Стјепан) Филиповић делимично укинуто да би се на његово место поставила табла са именом Емила Першка, бившег ногометаша и хрватског Словака. И таман када се размишљало да се и споменик Стевану Филиповићу у Ваљеву преименује у споменик Александру Обрадовићу уз свечано откривање уз присуство Маринике Тепић, а Ваљево, због Крушика, добије ново име – Крушевац уз надокнаду чарапанима да ће се врло брзо град чарапана свечано прогласити у Чарапићев Брест, дакле када су све афере скоро легле, неко чангризало из Хрватске се досетило да дојави како је Емил био активан усташа када је то, као што је у Хрватској и данас, било популарно и исплативо.
Градски оци и кумови по позиву на свечаној вечери уприличеној тим поводом , доносе одлуку да се судбина Емила преда лутању од недрагог до немила и да се уведе време заборава.
Због свега изнетог одлучио сам да напустим Србију. Идем у Кан у своју кућу коју ћу да купим чим добијем премију на државној лутрији. Уколико претходно успем да нађем неког ко би ми позајмио паре да купим лоз.
