Pročitaj mi članakSvet se drastično menja. Slabe oni koji nam decenijama rade o glavi. Da je Vučić u političkom smislu Srbin, on bi to iskoristio da poboljša poziciju našeg naroda. No, on tome zasigurno ne teži. Naprotiv! Zašto? Da krenemo u potragu za odgovorom „redom“.
Српски спин диктатор има два политичка оца. Аци радикалском Србину, то је био Војислав Шешељ. Пошто је „стари“ Вучић изгорео у пламену издаје (прво партијске као увод у националну), рођен је Алек Евроатлантиста, чији је отац Ђерђ Сорош. Упркос идеолошкој метаморфози, додуше, „нови“ Вучић сачувао је „идеални“ сплет карактерно-политичких особина чијој кристализацији је претходно битно допринео „војвода“ Шешељ, а које су Бориса Лазића – који је своју књигу писао 90-их година прошлог века – генерално навеле да је назове: „Политика срамно занимање“.
Аутор се није бавио Вучићем јер је он, ономад, био још тотални маргиналац спрам Ј. Б. Тита или Максимилијана Робеспјера, али данас се већ квалификовао да буде јунак неког сличног дела. Између осталог и зато што је од свог народа спреман да исисава крв и њу „донира“ Евроатлантистима, и то не само до јуче живим, већ и после победе Трампа преминулим. Они су постали вампири, немоћни у великим геополитичким играма, али довољно моћни у малим, па им Алек и даље служи. Очито је оно што је од њих добио, поткрепљено разним компромитујућим материјалима типа оних које француске службе имају о Оскару, довољно стимулативно да на перфиднији начин настави да обавља својевремено додељене задатке.
Да се подсетимо о чему се ради. „Класични“ Евроатлантисти – они који су донедавно доминантно обликовали западну (гео)политику – наследили су аустроугарске принципе решавања српског питања. Њих ће, у другој половини 19. века, од Беча усвојити и Лондон, који је у Србима видео руску авангарду. И тако смо стигли до онога што нам се десило после пада Берлинског зида, када је антисрпску политику Јосипа Броза – кога поједини историчари, због националних и геополитичких принципа којих се придржавао, називају „последњим Хабзбургом“ -наставила евроатлантска елита чији је патријарх поменути Сорош.
У време одржавања Берлинског конгреса (1878) формулисан је – како је то прецизно рекао Радован Калабић – „хабзбуршки геополитички приступ Србији, који се састојао из три начела и три ограничења за Београд: ни поглед преко Дрине, ни педаљ јужно од Митровице, ни милиметар заједничке границе са Црном Гором“. Мала Србија, фактички сведена на протекторат Аустроугарске, требало је да буде окружена државама над којима је Беч планирао да успостави покровитељство (Румунија, Црна Гора, Бугарска), и Албанијом, коју је у случају даљег урушавања Турске желео да створи (и да јој припоји Косово и Метохију).
Србији је одређено да буде пасторче у замишљеној хабзбуршкој, интерној и екстерној, „породици народа“. Све срећом није испало онако како су у Бечу и Лондону, али и још неким другим геополитичким центрима моћи желели, па су Срби после својих победа у балканским ратовима и потом Првом светском рату, успели да обједине свој национални простор.
Због југословенских илузија наших елита, то смо, нажалост, урадили на начин који нас је – да сада не ширим историјску причу – довео до тога да је „црвени цар“ из Загорја 1974. године наш државни статус коначно редефинисао скоро потпуно онако како је сто година раније Фрањо Јосиф са сарадницима одредио. И то у нечему у још горој варијанти, која је подразумевала (почевши од 1945) и етнички инжењеринг, тј. стварање уз помоћ државне силе нових нација на рачун српске или асимилацију њених делова како би српство било трајно осакаћено (Црногорци, Муслимани или данашњи Бошњаци, утапање Срба католика у хрватски корпус, те Срба са простора Северне и Западне Вардарске Македоније у оно што је конституисано као македонски народ).
Пред крај 20. века, током епохе ратова за југословенско наслеђе и онога што им је непосредно претходило – уз све велике грешке нашег тадашњег вођства – ипак смо успели да Војводину, после 1974. тек номинално део СР Србије, 1988. функционално реинтегришемо у састав наше републике, да створимо и сачувамо Републику Српску (1992) на делу историјски скоро целе српске Босне и Херцеговине, те да бар асиметрично оживимо српство у Црној Гори. Што се тиче Косова и Метохије, оно је на неко време враћено под функционалну власт Београда (1989) да би 1999. било окупирано од стране НАТО агресора. Бар смо дубински, без обзира на окупациону глазуру, задржали контролу над северним делом јужне покрајине (12 посто њене територије).
У таквим околностима на велику сцену ступио је Аца Бешчасни са налогом да у најгорем смислу буде нови Ј. Б. Тито. Због онога што је затим урадио добио још један надима – Алек без Косова. Истине ради, треба рећи да је отезао да испоручи оно што је продао, разуме се не из добре намере према Србима, већ како би добио могућност да остатком Србије што дуже влада као вођа мафије, који бескрупулозно експлоатише становнике кварта у коме делује. Да би продужи рок свог трајања од Бриселског споразума (2013) до стопостотног препуштања косовског севера Албанцима (2022) прошло је стога 9 година.
После Косова од њега се очекује да асистира централизацији БиХ, односно свођењу РС на њену административну јединицу, и уз то омогући драстично повећање аутономије Војводине. Све то Аци Антисрбину није проблем, али поново постепено, како би имао шта да даје у што дужем периоду, док од народа граби све преостале материјалне ресурсе. Што се Црне Горе тиче, да и земљу коју смо дуго сматрали „српском Спартом“ не заборавим, ту је одрадио оно што се од њега очекивало колико и са Косовом само на други начин: помогао је њен улазак у НАТО противно вољи грађана те земље.
Шта је било на нашу несрећу, било је, а ми смо стигли до почетка мирнодопског устанка у Србији крајем 2024. године. Упоредо, глобални тектонски потреси до којих је дошло услед америчког геополитичко-идеолошког коперниканског обрта, наизглед, ставили су тачку на све оно што се на Западу очекује од београдског квислинга. Авај, није тако када се мало дубље закопа!
Сетимо се евроатлантских вампира о којима је већ било речи, који и даље обитавају у париским и берлинским подрумима, и одатле контролишу „наше“ Сорошевео чедо. Вучић, у складу са новом модом, напада евроатлантизам, али наставља да ради за Евроатлантисте. Најбоље смо могли да видимо како то изгледа, пре десетак дана, у ОУН. Тада је Србија, по ко зна који пут од 2022, али први пут после промене у Белој кући, подржала антируску резолуцију. Вучић није смео да се замери Берлину, Лондону или Паризу. Опет, Русима се понизно извинио јер га је неко у нашој дипломатији, као, наивног преварио. Бедно до краја, али то је Алек Бескичмењак, који и даље игра на Сорошеву музику.
Евроатлантистички екстремисти верују да ће после Трампа америчка политика да се врати на старо, а онда ће пуном паром бити настављен и пројекат комадања српског простора. Отуда, њега изнутра треба паралисати сада када Срби из Србије – на номинално неокупираном делу наше републике и на формално окупираном Косову – и ван ње, могу да крену у противофанзиву. Да се то не би десило Алек, макар по духу своје политике Муслиу, сада лукаво ради на свађању Срба!
Нови задатак му је да Србима из Србије огади Српску и наш тамошњи народ, а да Србима из РС, велики део грађана Србије перверзно представи као евроатлантске јуришнике, што је заправо баш Александар Вучић са својим пратећим СНС оркестром а не студенти и већина „побуњених“ становника наше земље. Речно важи и за Косово и Метохију, односно за раздор који настоји да направи између тамошњих Срба и оних са простора крње Србије.
Све наведено проба да реализује тако што на СНС митинге масовно доводи Србе из РС, које хушка на сународнике источно од Дрине, док њима, од оних првих (РС браће), прави револтирајуће црвене мараме. Када су у питању Срби са Косова и Метохије који су егзистенцијално уцењени од стране тзв. „Српске листе“ (фактички СНС-а за КиМ), део њих, прошараних партијским бојовницима СЛ, најавио је да ће довести у Београд да поставе шаторе у парку поред Председништва, те чувају „нашег“ спин диктатора. Лажни цар Алек не брани Косово и Метохију, већ наш тамошњи несрећни народ уз помоћ својих криминалаца који раде са албанском нарко мафијом, тера да глуме његове гардисте у Београду (они му не требају у том својству, већ служе као статисти за јавност, а међу њих ће бити убачени партијски СС-овци и мафијашке убице, који су спољни круг тзв. обезбеђења диктатора који више не верује ни Кобрама).
Вучић тако жели да убије две муве једним ударцем. Да добије свежу „војску“ за обављање помоћних окупационих радова у крњој Србији, те да њене становнике што више посвађа са изманипулисаном браћом западно од Дрине и југоисточно од Копаоника. За почетак! Касније ће се већ сигурно сетити и како да додатно подгреје онај „приморски“ српски – црногорско-србијански – раскол.
То је нама дала борба лажног Вучића маршала, за стицање и очување што већег богатства за себе и своје потомке, не само на грбачи, већ и на згариштима, српског народа. Очито мора да настави пређашњим путем, без обзира на све међународне промене, јер они којима служи могу да му онемогуће да у одређеном тренутку побегне са пленом и настави да у благостању живи на неком монденском месту.
За утеху уверен сам да у свему томе неће успети. Сувише озбиљно се дигла Србија, а српски народ у њој, као и у Републици Српској и нашем привремено окупираном Косову, те у НАТО увученој Црној Гори, без обзира на све речено, довољно је зрео да масовно не упадне у смртоносну замку мултипликовања самозатирућих српских подела. Сетимо се на крају и тога да су, иако на другачији начин, Срби навелико долазили у Београд и ту подизали шаторе, пред крај владавине Слободана Милошевића. Верујем да и та паралела наговештава политички крај Александра Вучића, те његово привођење одговорности, наравно, не пред страним већ неким домаћим судом!
Остаје ми да само додам: правда за Алека. Ни више, ни мање од онога што је заслужио према Уставу и законима Републике Србије!
