Прочитај ми чланакСтандардни савремени језик и хрватског и српског народа заснован је на новоштокавској основици Вуков(ск)ог народног српског језика. Вук је довршио стандардизацинју тог језика на основици двају дијалеката: источнохерцеговачког и шумадијско-војвођнског. Остали дијалекти послужили су за обогаћивање тог језика, али су говорници тих дијалеката морали у школи посебно да се управљају према особинама тзв. прогресивне штокавштине у реченим дијакетима. И то није ништа неуобичајено у стваерању и многих других стандардних/књижевних језика. У неким другим језицима за основицу је узиман и малобројнији по говорницима језик дотичних средина у другим националним, матичним језицима.
Језичко обједињавање Срба и Хрвата у језику ишло је преко државно-политичких интереса које је у томе имала Аустријска Монархија, касније Аустроугарска. То обједињавање Срба и Хрвата у стандардном језику ишло је преко Вука Караџића по инструкцијама аустријског службеника на месту цензора словенских књига у Бечу Јернеја Копитара (Репње 21. август 1780 – Беч, 11. август 1844), словеначког лингвисте и слависте који се у Бечу најпре сусрео с Вуковим списом о узроцима пропасти Првог српског устанка (1804-1813).
Према језику у том спису, Копитар је, по задатку бечке канцеларије, пронашао избеглицу Вука у Бечу и по његовим инструкцијама Вук је започео скупљање и објављивање српских народних песама, прича, загонетки и других врста усменог стваралаштва на основу којег је започео уздизање народног језика из тог усменог стваралаштав у ранг стандардног/књижевног. Аустријска монархија је у то време држала више словенских земаља под својом управом, мађу којима су биле и словеначке и хрватске земље у којима је као матичан народ био и знатан део српскога народа.
Бечкој канцеларији је био државно-политички задатак да део хрватског и српског народа и у стандардном језику веже за себе, јер су намере Царевине биле, свакако, проширење и на друге српске области после повлачења Турске империје из области данашње Босне и Херцеговине и Црне Горе. Наравно, заједнички језик Срба и Хрвата Бечу је био важан и због њихових аспирација да политички, а онда и државно привуку и Србију када се за то стекну услови. Зато је Бечу било важно да Срби напусте српски црквенословенски језик који их је блиско повезивао с руским језиком. Зато нема сумње да је Аустријска Царевина имала апсиарција према српским земљама и изван споменутих територија. Језик је у томе, наравно, увек био и остао од посебног значаја.
Вук је поседовао све особине да Аустријска царевина оствари преко његове реформе своје политичко-државне интересе. Зато је Копитарев наследник на месту цензора словенских књига у Бечу Франц Миклошич успео да 1850. године у Бечу окупи петорицу хрватских филолога и двојицу српских (Вука Караџиаћа и Ђуру Даничића) који су усвојили и потписали некакав Књижевни договор у коме стоји да „један народ треба једну књижевност да има“. Бечу је државно-политички био важан један такав договор да би он помогао Аустријској Царевини не само владавину над словенским народима Србима и Хрватима у свом тадашњем оквиру него и њеним државно-политичким апсирацијама у наредним временима. То је, у ствари, озваничена, што се Аустрије тиче, језичка реформа коју је Вук спроводио и спровео по својим инструкцијама преко својих службеника.
Оно што је било, по нашем мишљењу, најважније за Аустрију и њену тдашњу политику, то је увођење новог писма за писање језика из те Вукове реформе. Потписавши се иза текста Књижевног договора на хрватском латиничком писму (гајици) и Вук и Даничић су, практично, признали да се тај језик има писати убдуће хрватском латиницом. У Књижевном договору те седморице хрватских и српских филолога са Словенцем Францом Миклошичем у име бечке канцеларије српска ћирилица (вуковица) није ни споменута, чиме се, у ствари, само потврдило оно становише које је Аустријска Царевина често спроводила у претходном и том веку. Реч је о гушењу, па и понављаним забранама ћирилице.
Само те чињенице да се Вук потписао латиничким писмом на Договру без икаквогс помињања његове реформисане ћирилице у Договору непобитно потврђују да је Вук у својој реформи деловао по инструкцијама Беча и у корист његове политике. Да тога деловања није било, Вук би тешко пристао да се у његов реформисани језик за Хрвате уведе друго писмо, а не српско ћириличко писмо које је он реформисао.
Та се Бечка политика у вези с језиком и писмом наставила и касније је и окончана преко српског кнеза Михаила Обреновића који је указом скинуо последњу забрану с Вукове језичке и правописне реформе и тиме увео њену коначну примену у Србији 1868. године.
Наравно, у Србији је у државну управу и школство унета званична/службена изговорна екавска варијанта, а код Хрвата је била (и)јекавска варијанта изговора. У то време и касније све до 1914. године године у Хрватској су Хрвати писали латиницом (гајицом) прихваћену (и)јекавску изговорну варијанту, а Срби изван Србије и у Србији је била званично у употреби и еквица и (и)јекавица. (И)јекавицом су писали Срби изван Србије и писали су цирилицом свој језик, осим у време забрана ћирилице и наметања хрватске гајице у време окупације Срба у Хрватској и БиХ посебно на почтку Првог светског рата, а и чим су аустроугарске трупе ушла у окупирану Србију после повлачења Српске војске преко Албаније у Грчку, Србима је и у Србији и у Црној Гори забрањена ћирилица и први пут је и тамо 1916. године наређена хрватска абецда (гајица).
Свакако би се могло закључити, с обзиром на све околности, да латиничко писмо као алтернативно сигурно не би ушло у српски језик међу Србе да није стварана Вуков(ск)а језичко-правописна реформа која је намењена за тзв. заједнички језик Срба и Хрвата. „Заједнички језик“ је донео два писма добрим делом из верско-политичких разлога. Јер није долазило у обзир да Хрвати пређу на ћириличко (православно) писмо.
До стварања заједничке државе Југославије Срби и Хрвати, изузев под забранама ћирилице) изван Србије имали су различита писма: Срби су писали ћирилицом, Хрвати латинициом. Србима је, дакле, у оквиру Аустрије и Аустроугарске, захваљујући и снази Православне цркве, углавном успевало да чувају своје ћириличко писмо. А Хрватима, после стварања тзв. заједничког језика са Србима преко Вукове реформе, нико није оспоравао право да свој језик пишу својим матичним латиничким писмом. Иако је било заговарања међу Хрватима да и они пређу на српско ћириличко писмо у писању свога језика, то се није десило.
Било је само појединачних писања Хрвата српском ћирилицом. То се масовније никада није догодило. Нити је њих ико насилно и(ли) политички притискао да мењају своје писмо. Притисци су насилни и политички били само на Србе да они замене ћирилицу латиницом. И постојали су Срби католици који су под притиском прешли на латиницу пре Вука и потом били, захваљујући и томе, лакше асимиловани у хрватски национални корпус.
Тако су данас сви корисници Вуков(ск)ог српског језика у варијантама именованим „хрватски језик“, „босански/бошњачки језик“ и „црногорски језик“ у нормативама у двема појавама много боље обједињени него што су се објединили Срби у том свом матичном (Вуков/ск/ом) језику. Сви други су изабрали, по Вуковом упутству, један изговор у стандарду (/и/јекавски). Срби су једини све до данас остали у стандарду језички, практично, различити и разједињени у двоизговорности (екавски и /и/јекавски).
И није то једино у чему су сви други боље обједињени у својој стандардној варијанти Вуков(ск)ог језика него што су се Срби објединили у том свом Вуков(ск)ом језику. У пракси су Срби једини остали не само разбијени по писму (ћирилица вуковица и хрватска латиница гајица) него су – после свих забрана ћирилице и наметања им хрватске латинице (гајице), нарочито смишљено и програмски за све време владавине комунистичке партије у Југославији (1945-1990) – били изложени таквој добро политички осмишљеној фаворизацији хрватског латиничког писма па су томе изложени и данас. Стога је њихово миленијумско ћириличко писмо истиснуто 90 одсто из њиховог идентитета.
Први практичан покушај обједињавања свих (и) Срба у књижевном језику и писму
Покушаја нормативног обједињавања и Срба у изговору и писму било је мало, али је ипак било. Овде нећемо посебно споменути покушај познатог књижевног критичара и политичара Јована Скерлића (Београд, 20. август 1877 — Београд, 15. мај 1914) који је у Српском књижевном гласнику био главни урдник. Он је пред сам први светски рат (1913), као поборник југословенске идеје, расписао Анкету за изјашњавање о његовој идеји о обједињавању Срба и Хрвата на екавици и латиници за све Србе и Хрвате. Одзива је било и многи Срби су подржали ту идеју за језичко обједињавање двају народа у будућој заједничкој држави.
Чак су и неки Хрвати подржали то Скерлићево становиште. Та идеја Скерлићева није се, наравнмо у потпуности оставрила јер су у новој заједничкој држави вћ на почетку била велика спорења. Срби су били незадовољни што су Хрвати, као ратници против Србије за очување Аустроугарске (1914-1918) у новој држави имали исти статус са Србима који су били они који су крв проливали за ослобођење свих Срба, Хрвата и других и који су за заједничку државу дали велике народне људске и материјалне жртве. Језик је само формално назван „српскохрцватски/хрватскосрпски, али обједињавања Срба и Хрвата у екавици и латиници није било.
Десило се, међутим, у време комунистичке владавине у Југославији да се изврши таква силна фаворизација хрватске гајице над српском ћирилицом, да је ћирилица истиснута са свог 90 одсто простора у језику Срба. У томе се, може се рећи, тако Скерлићева идеја остварила половично. У писму. Срби су, под разним пристисцима напустили своје матичном, традиционално национално писмо и себе скоро полатиничили у потпуности. Извршен је, практично, смишљени, плански ћирилицоцид близу границе нестанка српске азбуке међу Србима.
Тек када је почело разбијање граница Југославије, Срби су се опет сетили шта им је и како урађено с ћирилицом, па је почела борба за масовније врћање ћирилице међу Србе. Започела је та ворба захављујући власти Слободана Милошевића, али ни она није у томе имала већег зуспеха, јер је заблуда у вези са српским писмом била тако снажно развијена да се ћирилица и данас држи на свега десетак процената у односу на хрватску латиницу у Србији и изван Србије међу Србима.
Та борба за враћање суверенитета српском писму у српском језику води се и данас. Али још нема резултата јер није примењен начин за враћање ћирилице као што се то ради у свим другим престижним језицима у Европи и свету. Главни кочничари су лингвисти – правописци који су питање писма у језику Срба задржали на моделу алтернативности као у време српскохрватског језика. А како је ћирилица плански сведена баш преко двоазбучја на неважан постотак, тај остатак ћирилице се међу Србима и данас не повећава и поред испрвног уставниог решења питања писма за језик Срба у Члану 10. Устава Србије. Српски лингвисти још нису схватили да се Устав прави један и за свакога и све, па су они схватили да им је допуштено да само за њих не важи Устав.
Чување матичних писама у Хрватској и Србији 1918-1941.
По ослобођењу Срба и Србије у Првом светском рату 1918. године, у Србији је практично ослобођена и наредбом власти у Београду враћена у живот српска ћирилица. А прикључењем Срба и других изван Србије у заједничку државу Краљевину Југославију Србима је и тамо враћена забрањена ћирилица. Хрвати су остали на своме писму гајици. Уведен је у службену употребу најпре „српско-хрватско-словеначки језик“, да би се убрзо ипак издвојио словеначки језик и „српскохрватски/хрватскосрпски“ с два равноправна писма – ћирилицом и латиницом.
Чињеница је да је, у оквиру југословенске идеје, на годину дана пред Први светски рат, споменути познати српски књижевни критичар и политичар Јован Скерлић расписао, као уредник Српског књижевног гласника, Анкету у којој су се људи изјашњавали о његовом предлогу да се Срби и Хрвати обједине око стандардног језика на екавици и латиници. Негде око трећине изјашњених подржало је ту идеју, али је, ипак, у заједничкој држави све остало како је и до тада било. Срби су свој књижевни језик на екавици и (и)јекавици писали ћирилицом, а Хрвати су свој језик на (и)јекавици писали својом латиницом (гајицом).
Иако је, дакле, било Срба склоних да се, зарад зближавња с Хрватима, Срби одрекну ћирилице у корист хрватске латинице, српска ћирилица је ипак остала готово стопостотно писмо српског народа за све време трајања Краљевине Југославије (1918-1941). Код Хрвата није било оних који би заговарали да Хрвати у време Краљевине написте латиницу и пређу н ћирилицу.
Окупација и строга забрана српске ћирилице
Чим је Краљевина Југославија разбијена и окупирана у Другом светском рату, створена је Независна Држава Хрватска (1941-1945). У њој је одмах српска ћирилица била Законском одредбом већ 21. априла 1941. строго забрањена, а уведен је хрватски језик.
По окупацији у Србији је враћен назив српски језик и била је у употреби ћирилица.
По ослобођењу Југославије (1945) под комунистима се у пракси није примењивала у Хрватској забрана српске ћирилице, али се примећивало још у почетку извесно фаворизовање хрватске латинице изван Србије. Убрзо је 1954. године усвојен у Матици српској у Новом Саду Новосадски договор о српскохрватском/хрватскосрпском језику и равноправним писмима. Та равноправност писама била је убрзо у пракси само форма, а суштински је одмах започело видно фаворизовање хрватске латинице не само изван Србије него и у самој Србији.
Власт је спровела за петнаестак година добро осмишљену насилно-политичку и планску фаворизацију гајице ради нескриване намере садржане у постепеној замени ћирилице латиницом. И већ крајем седамдесетих година 20. века српска ћирилица је и изван Србије и у самој Србији с готово стопостотног писма Срба постала мањинско писмо. са сталном тенденцијом да се њен проценат непрекидно смањује. Тако је до данас у српском језику српска ћирилица чак 90 одсто замењена хрватском абецедом.
Треба и овом приликом споменути чињеницу ад су се у Хрватској институције лингвистике одрекле Новосаадског договора Декларацијом о положају и називу хрватског језика већ 1967. године, а Срби се тог договора нису формално одрекли ни данас. Чак га и данас доследно примењују српске језичке институције, посебно стриктно кад је реч о решењу питања писма (двоазбучје).
По коначном разбијању СФР Југославије (1992) Хрвати редовно користе једночлано назив језика (хрватски језик) уз избацивање и формалног двоазбучја и враћање на свој латинички једнопис.
Хрватско европско решење питања писма и српско уникатно настављање двоазбучја из српскохрватског језика
После отцепљења Хрватске од Југославије (1992. године) Хрвати су одмах доследно вратили име свога језика (хрватски језик) и решили су и формално и практично питања писма тога језика саобразно целој Европи у којој влада опште правило праксе: за један језик – једно писмо. Хрватски језик је и већ 1992. године регистрован са својим латиничким писмом. У првом важећем Правопису хрватскога језика после отцепљења Хрватске било је записано:
„Сувремени хрватски језик пише се латиницом.“
Уз то, после неколико тачака посвећеном писму хрватског језика, хрватки правописци су записали:
„Све оно што су Хрвати у прошлости објавили на ћирилици такође припада хрватској културној баштини.“
У новијим издањима правописа Хрвати су избацили ову напомену о припадању хрватских дела на ћирилици „хрватској културној баштини“ из два разлога: Хрвати су оставили веома мало дела на ћирилици, а, друго, то је и непотребно јер се подразумева да хрватско дело на хрватској језичкој варијанти ма на ком писму мора бити „хрватска културна баштина“.
Срби су поступили супротно Хрватима и целој Европи у писму и тако воде своје писмо ка ишчезнућу у јавниости
У поређењу с Хрватима у вези с језиком и писмом Срби су поступили сасвим супротно и Хрватима и супротно општој европској и светској пракси.
Српски лингвисти су, и после укидања „хрватскосрпског језика“ и формалног двоазбучја код Хрвата настојали да задрже назив „српскохрватски језик“ и двоазбучје из тога језика, истакавши чак да је то „израз српске језичке науке“ 1990. године, па су онда прихватили убрзо и назив „српски језик“ под утицајем дела лингвиста изван српских језичких институција, а двоазбучја се нису одрекли ни до данас. У томе они истичу бесмислицу да ће задржавањем двоазбучја и у српском језику „сачувати дубровачку књижевност“, а да ће ту књижевност „изгубити“ уколико за савремени српски језик изаберу само своје, српско ћириличко писмо, што је ноторна бесмуислица, јер се историјски зна да је један део Срба из разних разлога, а понајпре под присилом, после више пута забрана ћирилице и фаворизације латинице на све начине, писао дела (и) хрватским латиничким писмом (гајицом).
И то је чињеница која потврђује да је бесмислица „чување дубровачке књижевнсоти“ или било чега другог кроз задржавање хрватског писма и данас у савременом српском језику. Уосталом, досадашња цена тог „страха“ која се оваплотила у напуштању 90 одсто српског писма у корист хрватке абецеде до данас превелика је јер ћемо остати убрзо без своје ћириличке књижевности и без сцвог идентитета кад будемо изгубили ћирилицу.
Дакле, у правописном решењу питања писма Срби су остали са својим стручњацима у „србохрватству“ и у „уникатству“. Хрвати су са својим правописним решењем питања писма (једнопис) стигли у Евриопску унију са својим писмом гајицом, а ми смо у Србији преко здражавања двописма у Правопису српскога језика остали у овом часу без 90 одсто свога писма у јавнсоти.
Решење питања писма код Срба сагласно је с хрватскомм и европском праксом само у Уставу, али не и у закону и правописној пракси
Захваљујући политичрима и народу, решење питања писма у српском језику сагласно је с хрватским и европским праксом у решењу питања писма само формално у Уставу, али не и у закону и правописној пракси. Сви они народи који имају уставно решење питања писма у својим матичним језицима имају решење питања писма у једнопис(м)у. Тако је и у хрватском Уставу у коме хрватско латиничко писмо има пуну сувереност.
И у актуелном, важећем Уставу Србије у Члану 10. уставно решење даје у српском језику стопостотну сувереност српској ћирилици. Али, то је већ 12 година само „мртво слово на папиру“. Српске ћирилице у пракси у Србији има у језику Срба само десетак процената. Све друго окупирано је хрватском латинјицом. Узрок томе је у инерцији из југословенске праксе и којој је хрватска абецеда била фаворизована и у Србији. Данас се није вратила навика на своје писмо из два разлога. Кључни разлог настављања затирања српске азбуке данас се налази, прво, у српском правопису који је, противуставно задржо двоазбучје и, друго, оклевање Владе да се Скупштини на усвајање проследи усаглашен Закон о службеној употреби језика и писма с обавезом по Члану 10. Устава Србије, као и слаб рад институција државе да се уставне и законске обавезе примене у стварности.
Дакле, кад је реч и о решењу питања писма свога народа и свога језика ми смо још много далеко од праксе и у Европи и у Хрватској која је ушла у Европу. Ми још нећемо и не умемо да се угледамо на добра решења и у Европи и у Хрватској у оквиру Европе кад је реч о решењу питања свога језика и писма. Истина је да и Европа и Хрватска немају обзира када се разбијају чекићима исписане табле на српском језику и ћирилици у Хрватској, али још како су паметни да реше питања свога језика и писма. У Србији је стање у вези са српским писмом сасвим супротно стању у Хрватској. Код нас се (хвала Богу!) готово никада не разбијају табле када су на било ком другом језику и писму, али немамо 90 одсто исписа свог језика на свом писму у својој држави.
Први озбиљнији државно-политички покушај обједињавања свих Срба у језику и писму у Републици Српској (1992-1995)
У време српске борбе изван Србије у току разбијања граница Југославије да се сачувају од понављања геноцида над њима у Првом и Другом светском рату, политичко и државно руоводтсво у Републици Српској учинило је у области језика и писма први озбиљан корак да се сви Срби коначно обједине у свом стандардном језику и писму ћирилици.
У изворном Уставу Републике Српске било је одређено да је у службеној употреби „српски језик и ћириличко писмо“. Онда је било додато да је екавски изговор у службеној употреби у оквиру државних органа, у средствим обавештавања и школству, а да је у оквиру дијалеката, у књижевности и др. областима дозвољена употреба и ијекавице. То је био сасвим јасан поступак којим би се Срби у Републици Српској, на неки, начин, добровољно одрекли једног изговора у стандардном језику да би се сви Срби објединили у екавици и ћирилици, што је био обрнут поступак Скерлићевој идеји. То је био храбар и изузетно добронамеран поступак првог руководства Републике Српске у правцу обједињавања целог српског народа у језику и писму, баш као што су се сви други у томе већ објединили на (и)јекавици и латиници.
У томе је било од почетка отпора међу Србима. А, зачудо, највећи отпораши томе српском обједињавању били су они од којих би то требало најмање очекивати. Лингвисти и песници су били на челу „побуне“ и отпра са жељом да Срби једини и даље остану разједињени у језику писму. И чим је страни фактор дошао у БиХ да спроводи Дејтонскии споразум о БиХ, први су скочили српски лингвисти и песници и књижевници да се поново српски народ у стандардном језику врати на почетак. Враћена је „равноправност изговора и двају писама. Последица тога је било поновно масовно полатуиничавње Срба у Републуиџи Српској као у време Југославије. Српски сербокроатисти у језику и у Републици Српској и у Србији поново коло воде. И језик је Срба поново разбијен, а српска ћирилица је и даље у изумирању. Српски лингвсити и књижевни „фарисеји“ и даље су у томе на челу колоне преко Правописа српског језика Матице српске (издања 1993. и 2010) у дввоизговорности и двоазбучју.
Нови покушаји у Србији да се оживи ћирилица бар за који проценат изнад десетак одсто
Нови покушаји у Србији да се оживи ћирилица у језику Срба везани су за активност министра културе и информисања гдина Владана Вукосављевића који је током 2016. године иницирао доношење Стратегије развоја културе Србије 2017-2027. У Министарству културе и информисања Србије сачињен је предлог о коме је обављена јавна расправа током које су све најзначајније институције културе и науке (САНУ, Матица српска, Удружење књижевника Србије и др.) подржале доношење тог важног акта. У расправи о Предлогу стратегије учествовала су и подржала овај документ и многа удружења грађана међу којима и првооснована новосадска „Ћирилица“. Документ је требало да усвоји Скупштина Србије током 2017. године, али он још није усвојен јер још није прослеђен Скупштини из Владе Србије.
Крајем 2017. године министар Владан Вукосављевић је припремио и измене и допуне Закона о службеној употреби језика и писама Међутим, и овај акт је прослеђен Влади Републике Србије ради упућивања Скупштини Србије на доношење. Акли, још га нема на днвном реду Скупштине Србије.
Захваљујући активности министра културе и информисања, нужне измене и допуне Закона о службеној употреби језика и писама имају подршку институција науке и културе (САНУ, Матице српске, Института за српски језик, филолошких факултета, Одбора за стандардизацију српског језика и апслоутне већине српских лингвиста у свим институцијама), као и удружења за одбрану ћирилице.
И уместо да се приоритетно нађе на седници Скупшие Србије баш због чињенице да се догађа у великој анархији антиуставност у вези са српским језиком и ћириличким писмом у Србији и изван Србије, ни овог документа још нема на дневном реду Скупштине Србије. Очигледно, он је још у фиоци Владе Србије.
ЛАЗАНСКИ: О чему се ћути на безбедносним форумима у Србији (ВИДЕО) https://t.co/dV3XWbqu3p
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 10, 2018
У складу с уставном обавезом из 2006. по Члану 10. и у складу с предлиоженим изменама Закона о службеној употреби језика и писма, удружења првооснована „Ћирилица“ и „Српска азбука“ ових дана довршавају званичан Предлог – ПОДРШКУ ЈЕДНОАЗБУЧЈУ У СРПСКОМ ПРАВОПИСУ у складу с уставном обавезом и праксом у другим језицима. Документ ће бити упућен Одбору за стандардизацију српског језика. Надамо се да ће га тамо узети у озбиљно разматрање.
(29. септембар 2018)
Аутор текста Драгољуб Збиљић је професор српског језик, писац 14 књига о српском језику и ћирилици, оснивач Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (15. фебруара 2001).
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
