Прочитај ми чланак

Др Владимир Димитријевић: Прајд међу уџбеницима – шта уче ваша деца

0

ШТА ЈЕ УЏБЕНИК У нашем закону, уџбеник је дефинисан као „основно дидактички обликовано наставно средство, у било ком облику или медију, које се користи у образовно-васпитном раду у школи за стицање знања, вештина, формирање ставова, подстицање критичког размишљања, унапређења функционалног знања и развој интелектуалних и емоционалних карактеристика ученика и полазника, чији су садржаји утврђени планом и програмом наставе и учења и који је одобрен у складу са овим законом.“

Уџбеник је књига нормативног значаја, незаобилазна не само у учењу, него и у обликовању вредносног система младих људи.

У идеолошком друштву тоталитарног типа циљ уџбеника је наметање друштвено обавезне „истине“ ( која је, у ствари, само карикатура стварности ) као нечега што се подразумева. Рођен 1969, имао сам уџбенике на чијим првим странама је увек била Брозова слика ( рецимо, у уџбенику за Општетехничко смешио се самозвани маршал у радничком мантилу за стругом), а у читанци за први основне сачекала ме је прича Пентија Сарикоског, у којој свађу два првачића ( о томе у кога од њих са слике на зиду гледа друг Тито ) учитељ разрешава премудро:“Децо, друг Тито гледа у све нас“.

Надали смо се да идеолошких лажи у уџбеницима више неће бити. Али, авај – уместо титоизма, у наше школе је стигао џендеризам.

Зато, драги читаоци, немојте се зачудити кад вам дете дође у кућу и каже да је решило да промени пол, јер пише да то може, и да је „кул“, у његовом уџбенику биологије.

Мајаковски би рекао:„Ви мислите – бунца маларија?“

Било је то, било, али не у Одеси, као у „Облаку у панталонама“, него код нас, у земљи Србији, на брдовитом Балкану, који је НАТО поравнао бомбама и наметнутом идеологијом капиталистичког хипериндивидуализма у терминалној фази.

Предлажем пажљиво читање. И крајњу усредсређеност. Видећете зашто.

ИДЕЈЕ „ЛУДЕ БАБЕ“ КАО ОСНОВА НАШИХ УЏБЕНИКА

Џудит Батлер, радикална лезбејка и феминисткиња, била је кључна „идеолошкиња“ џендер лудила, које се сад намеће нашој деци преко нових уџбеника. Немачка научница Габријела Куби у својој књизи „Глобална сексуална револуција“, о тим идејама каже: „Било чија сексуалност је фантазам, само нешто у шта верујемо због тога што се често понавља. Џендер се не да повезати са биолошким полом, који не игра апсолутно никакву улогу и који се пројављује једино због тога што је језички саздан, и зато што људи верују у оно о чему стално слушају. По схватањима Батлерове, наш идентитет је плутајући и флексибилан. Нема мушког и женског бића, него постоје само извесни „перформативи”, то јест човеково понашање се може променити у било ком тренутку“.

Џудит Батлер тврди да је узрок присилне хетеросексуалности инцестни табу, један од најстаријих табуа човечанства. За њу је, објашњава Габријела Куби, „инцестни табу правни акт који забрањује и инцестне жеље и ствара извесне идентитете џендер субјеката кроз механизам принудне сексуалне идентификације“. Шта то значи? То значи да је, за радикалне феминисткиње и ЛГБТ активисте, забрана родоскрнављења препрека ка потпуној „сексуалној слободи“. Женски пол је, по Батлеровој, само конструкција. Габријела Куби указује на значење оваквог става: „Само ако постоји нешто такво као што је жена, жена може бити подвргнута репресији. Само ако постоји „принудна хетеросексуална нормативност” „друге врсте жудње” могу бити одбачене. /…/ Батлерова своди људски идентитет – који се обликује на основу безброј утицаја, а не само пола, укључујући у те утицаје и породицу, културу и религију – на слободно изабрану, променљиву сексуалну оријентацију. По мишљењу Батлерове, породицу не уобличавају везе између родитеља и деце, него самовољни чинови тренутног припадништва. У паралелном универзуму Батлерове, деца не бивају зачета, него „дизајнирана” и произвођена путем вештачких техничких начина репродукције, као што су донирање сперме и јајних ћелија, сурогатно материнство, вештачке материце и манипулација генима. /…/ Према овој теорији, мушки и женски пол појединца је небитан за његов идентитет, и представља „диктатуру природе” против човековог самоодређења, од које се треба ослободити. Човеков идентитет је, уместо полом, одређен његовом сексуалном оријентацијом, због чега је флексибилан, променљив и разнолик. Ова илузија, или „фантазам”, о два пола створена је инцестним табуом и лингвистичким одредницама какве су „мушкарац” и „жена”, „отац” и „мајка”, које се морају уклонити да бисмо „изумели” себе саме. „Ознаке” друштвене хетеросексуалности морају бити одстрањене из сваке области. Мушкарац и жена, брак и породица, отац и мајка, полност и плодност нису нешто природно; реч је о нечему што је проглашено, и помоћу чега се успоставља хегемонија мушкарца над женом, као и хетеросексуалности над свим облицама сексуалног понашања. То треба да буде разорено до темеља“.

Џендер револуција доноси идеологизовану изједначеност мушкарца и жене; разградњу мушког и женског полног идентитета; борбу против нормативног хетеросексуалног понашања, уз потпуну правну и социјалну једнакост, као и привилеговање свих нехетеросексуалних начина живота; абортус као тзв. репродуктивно право жене; присилну сексуализацију деце и омладине; систематски рад на сиромашењу породице, са циљем да се деца одузму оцу и мајци и предају неототалитарној држави. Џендеристи иду дотле да тврде да мушка доминација није плод мушке делатности на подређивању жене, него производ самог језика, који је одвише „мушки“. Зато траже да се језик мења у складу са њиховим суманутим визијама, маскираним у „науку“.

ЏУДИТ БАТЛЕР НИЈЕ НАУКА

У „Искушењима радикалног феминизма“, Слободан Антонић се позабавио научношћу идеја Џудит Батлер. Ево шта нам је открио:“Рецимо, када нас неко пита ког је пола наша беба, а ми одговоримо: ‘То је дечак’, тим чином се такође успоставља род“. И још:“Или, рецимо, када деца читају и преписују из буквара реченице: ‘Мама кува’, ‘Тата поправља ауто’, ‘Бака плете’, ‘Деда чита новине’… Наизглед, то су пуки описујући искази. Они сведоче о свакидашњици обичне породице. Али, то није само опис онога што се дешава, то је и дискурзивна потврда модела понашања преко којих се уобличавају типичне родне улоге. Ти искази у позадини, дакле, имају и скривену, прописујућу функцију. Управо понављање таквих исказа, из нараштаја у нараштај ђака, јесте (ус)постављање рода. Њиме се поједине родне улоге утврђују као ‘природне’, па је реч о процесу тзв. натурализације која је један од кључних начина деловања ‘режима моћи маскулиног и хетеросексистичког тлачења’, односно ‘хегемоније маскулине и хетеросексистичке моћи““.
Наравно, како запажа Антонић, та теорија је толико општа да је лишена сваког информативног садржаја:“Она је слична „теорији лептира“ која каже да је све на свету по¬- везано, па замах крилима лептира у Кини има неког ути¬ цаја на појаву урагана на Флориди.“ Прави научник утврђује истинске каузалне везе, а не плаши Флориђане лептировима у Кини, вели Антонић. Учење Џудит Батлер својеврсна је магијска вера у свемоћ чаробних формула:“Као што шамани верују да ће кроз одгова¬рајућу, чврсто формализовану језичку праксу произвести жељену стварност, тако и поједине радикалне феминисткиње верују да ће кроз одговарајућу, чврсто формализовану језичку праксу произвести жељени облик друштвене једна¬кости полова. Такође, као што шамани мисле да онај члан племена који не поштује њихове строге језичко-ритуалне форме производи зло за цело племе, тако и поједине ради-калне феминисткиње претерују у веровању да свако ко се не држи њиховог формализованог језика тиме ојачава систем тлачења жена и наноси свим женама директну штету.“

Одатле се врши удар на граматику, јер се Џудит Батлер позива на канадску шаманку маскирану у научницу, Монику Витиг, која је тврдила да су мушкарци и жене политичке категорије, а не природне чињенице. Зато се не сме рећи, у граматичком мушком роду, ОН И ОНА СУ ДОШЛИ, НЕГО ОН И ОНА СУ ДОШЛИ/Е.
Какав је квалитет „научног стила“ Џудит Батлер? Часопис Philosophy and Literature 1998. године доделио јој прву награду на „Такмичењу лошег писања” (The Bad Writing Contest).

Она је, ако нисте знали, почасна докторка Универзитета у Београду.

ЏЕНДЕР ИДЕОЛОГИЈА КАО УБИЈАЊЕ ПОЛА

Откуда све ово?

У постмодерном распаду свих вредности, појавила се, на НАТО Западу, на врхунцу неолибералног капитализма, убице сваке различитости, и идеја свеопште андрогинизације човечанства – није битан биолошки пол, него „род“, то јест начин на који нам друштво намеће да смо мушкарци и жене. Нисмо ми то што јесмо по природи, него зато што су нас тако „конструисали“. Циљ – направити идеалног потрошача, биће без својстава, а онда убити човека као таквог, кроз трансухуманизам и вештачку интелигенцију.

Још крајем седамдесетих година прошлог века, у књизи „Смак света“, Драгош Калајић је записао да ће човечанство бити изложено тиранији идеолошке андрогинизације, која ће устати против биологије:“У контексту културних референци феномен трећег секса треба видети и као последицу хтонског обележја модерне културе, дакле као неку врсту секуларизованог израза древних хтонских фигурација Примордијалног Јединства андрогиних или хермафродитских обележја. При разматрању тих агенса процеса мутација не треба пренебрегнути и биолошке факторе који ту очигледно имају дегенеративни карактер./…/ Са становишта разматрања симптома и знакова смака света, у феномену травестије или трећег секса треба видети и изразе свести модерног човека о универзуму опасности у коме живи. У том погледу делимо мишљење Малапартеа који је у феномену масовних израза травестије и хомосексуализације живота видео путеве бекства модерног човека од одговорности свог реалног положаја и облика, изложеног претњама тоталитарних система. Али путеви тог бекства спасавају човека и од криза савести, коју изазива свест о слому етичких енергија, о капитулацији моћи остварења начела humanitas. Ипак, и ти путeви бекства чине део илузија модерног човека, јер воде новим опасностима, новим тиранијама које се већ данас спроводе управо у име идеја трећег секса.“

Што Калајић рече, тако нам се стекло.

БИОЛОШКА ИСТИНА

Понављамо, научна истина је сасвим другачија од идеја Џудит Батлер и њених, женских и мушких, јуришлија: друштвени фактор није занемарљив, али полност се, пре свега, одређује биолошки, и разлике се виде од детињства. У анализи квазинаучних теза радикалног феминизма, Слободан Антонић је прецизан:“Различито понашање дечака и девојчица приликом игре – дакле, током слободног деловања, без утицаја одраслих и њихове културе – показује те дубинске, еволутивне слојеве полног понашања. Од најранијег узраста, примећују психолози, дечаци показују веће склоности да се играју предметима који се могу употребити као оруђе или оружје (штапови, камење итд.), него девојчице, као што и лакше и брже уче њихову примену. Такође, дечаци користе знатно шири простор за игру од девојчица и, у узрасту 8–11 година, имају и до три пута већу „недозвољену територију“ (по родитељском ограничењу) на којој се играју, него девојчице . Дечаци тог узраста се боље од девојчица сналазе и на непознатом терену – боље памте распоред растиња или зграда, боље се оријентишу у простору итд. Истраживања која су спровођена у савременим друштвима – и у оним више „традиционалистичким“ (попут Кеније) и у оним више „модерним“ (попут Канаде) – показала су да се шестогодишњаци оба пола играју – само уколико им се дозволи да бирају – десет пута дуже са истим полом, него са супротним. Дечаци се радије играју са дечацима, а девојчице са девојчицама јер су њихови обрасци играња различити, као и начини на који се сукобљавају. Због тога се дечаци боље„слажу“ у игри са дечацима, а девојчице са девојчицама. На том узрасту, наиме, дечаци до жељене играчке чешће долазе гуркањем, надметањем и отимањем, а девојчице вербалним убеђивањем, па и манипулацијом („та играчка је моја (иако није – С. А.), мораш да ми је вратиш“). Иако поједини дечаци започињу игру са девојчицама, девојчице најчешће „погрешно“ одговарају (не телесним надметањем већ вербалним убеђивањем), због чега су за дечаке мање изазовне за даљу игру, и обрнуто.“

То је наука. Џендеровска прича је науколико трабуњање. И то трабуњање сад је у нашим уџбеницима.

КАКО СУ НАМ НАЈАВИЛИ ЏЕНДЕР УЏБЕНИКЕ

За време ноторног министра просвете Младена Шарчевића, џендер бојовници су покушали да, под видом борбе против насиља, у школе убаце уџбенике „нестандарног секса“, о којима је, априла 2017, у „Политици“ писао Миша Ђурковић:“Кад се, међутим, отворе ове позамашне књиге уочава се да је такозвана борба против насиља у породици заправо замишљена и реализована као борба за промоцију хомосексуализма и порнографије, за подстицање дечје сексуалности, за подстицање експеримената у том пољу, као и за опањкавање традиционалне породице. Око 50% материјала промовише хомосексуализам и порнографију. У приручнику за биологију деца могу да науче какао се правилно изводи француски пољубац, али и следеће: на питање „Да ли је тачно да постоји мушки и женски кондом? Чему служи женски кондом?“ даје се одговор:“И девојке које воле девојке користе заштиту кад воде љубав. Некада је важно имати у виду да се жене лезбејске оријентације можда нису увек идентификовале као лезбејке, те имају и своју сексуалну предисторију као „стрејт“ особе. У оквиру лезбејског љубавног односа, средство заштите су фолије од латекса или полиуретанске (врло танке, од меке пластике), квадратног облика, које се користе да се покрију женске гениталије или анус током оралног секса. Помажу као баријера да се спрече полно преносиве болести.“Затим се детаљно описују орални и анални секс и оргазам.“

У уџбеницима је писало и ово:“Религија се одређује као један од основних извора мушког насиља над женама, а мастурбација препоручује као нешто сасвим природно и потребно. Деци се објашњава да су сексуалност и сексуални избор динамичне и несталне категорије које стално треба преиспитивати итд./…/На крају треба рећи да на питање да ли је породица сигурно место, аутори одговарају да је породични дом у ствари најопасније место у данашњем друштву!?“

Захваљујући заједничкој борби наших интелектуалаца и шире јавности, Шарчевић је повукао ово ругло маскирано у уџбенике, али је јавно признао да је то од нас тражио „меки окупатор“ из Брисела ( окупатор се, на Балкану, увек представљао као цивилизатор ).

Ипак смо, јер смо, наравно, „напредни“, дошли до џендер уџбеника. Претходно су прекројени планови и програми. И прошло је, свуда.

БИОЛОГИЈА ЗА ОСМАКЕ: „ВИРЏИНА“

Како то изгледа данас?

Уџбеник за осми разред, аутори Гордана Субаков Симић и Марина Дрндарски, издавач Нови логос, а ту су, скупа са Новим логосом, Национална географија и, наравно, Клет. У првом делу уџбеника, у поглављу о полности, на страни 155, прича о биoлошком полу осенчена је причом о „роду“, то јест џендеру:“Тако, на пример, постоје особе чији биoлошки пол и родна припадност нису подударни ( на пример, особа женског пола осећа се као мушкарац ). Због тога је важно да разумемо те чињенице и да будемо толерантни према различитостима, да уважавамо специфичност других људи и њихов избор сопствене полности, то јест сексуалности“. А онда, да би се показало како је то чак и традиционално, даје се опис „феномена вирџина“:“Вирџина је културни феномен јединствен у свету који се јављао на југу наше земље, али и у Црној Гори и Албанији. У породицама које нису имале мушких потомака једно женско дете на захтев родитеља или шире заједнице преузимало је улогу мушкарца заветујући се да неће ступати у брачну заједницу./…/ Знале су да пуцају из оружја, носиле су мушку одећу и радиле мушке послове“.

То за традиционалисте – видите, било је и во времја оно џендер трансформација.

БИОЛОГИЈА ЗА ОСМАКЕ: ХИРУРШКИ КОРИГУЈМО ПОЛ

Издавач „Дата статус“, уџбеник биологије за осми разред, аутори Гордана Ковачевић и др Немања Рајчевић: џендер идеологија сасвим усвојена. И дивљим Србима се препоручује, на страни 86, којим путем ићи у џендер будућност:“У заједницама које толеришу особености сваког појединца, људи код којих се родни и полни идентитет не прихватају су прихваћени и равноправни. Међутим, многе друштвене заједнице имају унапред предвиђене родне одлике на којима се инсистира од рођења. Од девојчица, будућих жена, се очекује да буду нежне и привржене породици, а дечаци се припремају да буду храбри и јаки. Подударност родног и полног идентитета се намеће од рођења, избором одеће или фризуре. „Женске“ и „мушке“ играчке су увод у оно што се од деце очекује кад постану одрасли људи. Оваква подела на искључиво два предвиђена рода доводи до дискриминације међу половима или дискриминације особа код којих се полни и родни идентитет не подударају“. Пише и ово:“Наука се све више бави испитивањем и решавањем проблема људи чији се полни и родни идентитет не подударају. Хируршким корекцијама пола, хормоналном терапијом или психотерапијом, овим људима се значајно може помоћи у успостављању полног и родног идентитета“.
Ваше дете чита уџбеник, и дође кући, и каже:“Мама, тата, крећем у новом правцу!“

А ви? Шта ћете ви да радите?

КАКО ИЗГЛЕДА ПРОМЕНА ПОЛА

Да не бисте замишљали како индустрија промене пола ради ( а, како каже Марија Стајић, она доноси мајсторима у тој области око 1,3 милиона долара по особи ), ево исповести једног момка са Запада који је постао женско, па опет решио да буде мушко:“Хтео бих свима да кажем шта су нам одузели, шта заиста значи кад је нешто неповратно и како та стварност изгледа за нас. Нико ми није рекао ништа од овога што ћу вам сада испричати.

Немам никакав осећај у пределу препона. Могли бисте ме убости ножем, а ја не бих ни знао да сте то урадили. Читав тај део је отупео, као да је затрпан гранатом и није у стању да схвати шта му се десило, иако је прошло 4 године. Четири дана после операције покидао сам један шав, обећали су да ће га средити, преклињао сам их у имејлу да ми то среде, а они су ме уместо тога презрели. После ових година, поред моје нове вагине имам нешто што изгледа као да ми недостаје комадић меса, буквално изгледа као да ме је неко засекао. И даље неће да ми то поправе. 

Нико ми није рекао да ће ми остати корен пениса, да то не може да се уклони – што значи да вам буквално остане патрљак унутра који се помера. Кад узимаш тестостерон и кад ти се врати либидо, ујутру се пробудиш с тим патрљком, као да имаш дрвени пањ, али без стабла. Волео бих да је ово само шала. А ако узимаш тестостерон после операције, ризикујеш да ти унутар нове вагине израсту унутрашње длаке. Замислите да после свега треба још и да се бакћете с длакама које расту унутра? Какав избор… да узимаш тестостерон и будеш здрав, али и наказа, или да останеш бесполни евнух. 

То је нешто што се никада неће вратити и један од разлога зашто сам ишао на операцију. Моја жеља за сексом умрла је око 6 месеци након почетка хормонске терапије и у то време ми је било драго због тога, али сада, 10 година касније, схватам шта пропуштам и шта никад нећу добити назад. Јер чак и да имам жељу за сексом, моја нова вагина је тако узана и мала да не бих могао да имам однос чак и кад бих хтео. А кад користим мали дилататор, ту и тамо осетим понешто што више личи на бол него на задовољство. 

Једино задовољство које могу да осетим долази од простате која ми је померена унапред и умотана у жлезде из пениса, што значи да не могу да имам ни анални секс јер постоји ризик од даљих оштећења. А онда су ту и снови. Често сањам да имам оба пара гениталија, и у сну сам забринут што имам оба, питам се, зашто оба? Кажем себи да треба да се пробудим, јер знам да је то само сан. А онда се пробудим у кошмару који представља мој живот.
У тим тренуцима амнезије док се будим, руком додирнем препоне очекујући нешто што је ту било 3 деценије, али више није. Срце ми на тренутак стане, сваки проклети пут. Онда је ту одлазак у тоалет. Треба ми око 10 минута да испразним бешику јер је веома споро, болно, а и зато што цурка помало без обзира на то колико се опустим, и онда све живо испрскам, а и ја будем мокар. И тако, након што се оперем, мало касније схватим да ми је доњи веш мокар – ма колико да сам се брисао, и даље цури помало скоро сат времена. Никад нисам помислио да ћу у 35. години ризиковати да смрдим на мокраћу куда год пођем. 

Сад долазим до тренутка када сам детранс (вратио се у свој биолошки пол – прим. прев.) и полако увиђам да је све ово трајно. Током транзиције, био сам опсесиван и нимало ми није било добро, не могу да верујем да им је било дозвољено да ми ово ураде, чак и поред свих црвених заставица упозорења. Нису ме чак ни питали да ли желим да замрзнем сперматозоиде нити да ли желим децу. У опсесивном, веома лошем стању у ком сам био, они су само климали главом и нису ми рекли реалност, како ће ми живот изгледати. И на крају, ту је дилатација, што је као нека демонска церемонија где се набијаш на колац читавих 20 минута чисте агоније који те подсећају на сопствену глупост. А ово није ни половина свега што ми се дешава. И ово није кајање, ово је бол и бес. Ј**еш све који су допустили да се ово дешава.“ 

Ово се, драги читаоче, полако, полако, кроз уџбенике намеће нашој деци.

БИОЛОГИЈА ЗА ОСМАКЕ: КАД ТЕ РОДИТЕЉИ РАЗУМЕЈУ

Ево и „Вулкановог“ уџбеника, опет биологија за осми разред. Милица Маркелић, Ива Лакић, Катарина Зељић, Невенка Кузмановић нас воде у „срце таме“, представљене као џендер светлост за нецивилизоване. Тамо се баш – баш иде до краја, од стране 131 до стране 135. Тако читамо:“Примера ради, још као бебе дечаке чешће облачимо у „мушке“ боје ( нпр. плаву и зелену ), а девојчице у розе и љубичасто; купујемо им „мушке“ или „женске“ играчке, учећи их да се понашају као мушкарци и жене“.

Ту су и „трансродне особе“, рођене „у погрешном телу“:“Оне често имају потребу да се облаче и изгледају као особе супротног пола, а понекад се подвргавају одређеним видовима терапије ( хормонска или хируршка терапија ) како би промениле пол“. Дата је и сличица такве особе, са све њеним знаком. Онда се прелази на особе које су биолошки међуполне, да би се указало на постојање „родно неутралних“, које не припадају “искључиво једном или другом роду“. И онда, изненада, КАО УЏБЕНИЧКА ЧИЊЕНИЦА, тврдња да међуполних има више него риђокосих, а ђацима се препоручује да на Интернету сазнају „What It’s To Be Intersex”.

И, на крају свих крајева, поучна причица:“Рођен сам као девојчица. На рођењу су ми дали женско име. Кад сам имао 13 година рекао сам мајци да желим да будем дечак. Мама је била шокирана и није могла да разуме. После неколико месеци то је испричала тати и он се ваома наљутио. Мислилим су да сам ја само једног јутра устао и одлучио да будем мушкарац. Истина је да ја то нисам бирао. Ништа се није десило што ме је навело да тако размишљам. Рођен сам такав. Нису ми дозвољавали да облачим мушку одећу. Када сам имао 16 година, пронашао сам књигу о трансродним особама и дао је мами да прочита. То је све променило. Признала ми је да је и њу и мог тату највише бринуло како ће све то утицати на мој живот – да ли ћу моћи да нађем посао и партнера. Сада имам њихову пуну подршку, имам посао и у срећној сам љубавној вези“.

То треба да уче ваша деца.

ИЗ УЏБЕНИКА У СТВАРНОСТ

А ево како то изгледа у напредној Канади, кад из уџбеника пређе у стварност:“Канађанин Пол Волшт је, после 20 година брака у ком је са женом добио седморо деце, у 52 години (2015. године, када је прича доспела у јавност) напустио породицу, изјавио да се идентификује као девојчица од шест година по имену Стефони, и пронашао старији пар који га је усвојио. Но, ова „шестогодишња девојчица“ ипак вози ауто, и дању ради као возач грталице (додуше, обучен у хаљиницу), а после подне престаје да се „претвара“ да је одрасли мушкарац и враћа се хаљиницама, сокницама и бојанкама. Стефони је иначе и у „инцестуозној“ вези са усвојитељем, који „усвојеној ћерки“ допуштају да се игра с њиховим унуцима.“

Што се тиче лажи да међуполних има више него риђокосих, Марија Стајић нам даје чињенице:“Према подацима Удружења међуполности Северне Америке (Intersex Society of North America), особе с родном дисфоријом – с карактеристикама оба пола, па чак и с хромозомским аномалијама – рађају се једна у 1.500 или 2.000 особа (вероватноћа за поједине синдроме иде и до 1 : 13.000, 1 : 83.000, па чак и 1 : 150.000). С друге стране, вероватноћа да се роди риђокосо дете износи 1 : 200, како каже пројекат Технолошка иницијатива, који је покренула Катедра за генетику на Медицинском факултету Универзитета Станфорд.“

Једном речју, научност оваквих уџбеника у Србији је слична научности уџбеника географије у коме би писало да је Земља равна плоча која почива на четири слона. Али, ако НАТО џендеристи кажу, и у то мора да се верује.

ГРАЂАНСКО ВАСПИТАЊЕ ЗА ГИМНАЗИЈАЛЦЕ

У приручнику за професоре грађанског васпитања, иза којих стоји мисија ОЕБС- у Србији и Завод за унапређење образовања и васпитања ( наравно, иза тог Завода је Министарство просвете, а приручник је из 2020. године ) има и оваква поука:“Сексуална оријентација је термин који се користи како би се описао образац емоционалне, романтичне или сексуалне привлачности која код једне особе може бити усмерена према мушком, женском, оба пола, ниједном полу, или другом полу.

Зато је уобичајена подела сексуалне оријентације (али има и другачијих подела на више врста) на: хетеросексуалност,бисексуалност,хомосексуалност,асексуалност. Унутар ове поделе постоје врло различити називи за особе које нису хетеросексуалне, али се често користи збирни израз ЛГБТ популација.”

Не зна се, научно, шта је узрок те оријентације, пише у овом приручнику, али нема везе, веле, јер је „сексуална оријентација део личног и друштвеног идентитета утемељен на привлачности, понашању којим се испољава та привлачност и осећајем припадности заједници особа које деле ту привлачност“, при чему таквих има од 5 до 20% у сваком друштву.

Фамозна одлука о избацивању хомосексуалности из класификације болести СЗО из 1991. није довољна, јер, веле аутори приручника, „посебно узнемирава то што многи људи мисле да имају толеранцију према особама другачије сексуалне оријентације јер декларативно немају ништа против њих, само нека то остане њихова приватност (у четири зида), што је такође вид дискриминације.“ Хомофобија је опака и опасна, а негде је и законом забрањена:“Очигледно је да само доношење закона не може да реши тај проблем. Потребна је клима толеранције, као и за све различитости, што се развија на различите начине (образовањем, путем медија, грађанским иницијативама…). Тај развојни пут није ни брз ни лак, али свакако води ка унапређивању опште друштвене климе толеранције. То се може илустровати примером Београдске параде поноса која је од 2001. до 2019. прошла кроз турбулентан процес који показује да је могуће развијати културу друштвене толеранције на различитост, мада има још пуно тога што треба урадити до пуне равноправности.“

Дакле, да би се све уредило како тражи НАТО Империја ( Вашингтон плус Брисел ), ПРАЈД мора бити мера и провера наше стварности.

Затим приручник за професоре грађанског васпитања рекламира Лабрис као „организацију за лезбејска људска права“ и вели да је то „лезбејска, феминистичка, невладина, непрофитна организација основана са циљем промоције лезбејских људских права и лезбејске видљивости у друштву.“ Ту су и „поруке подршке“:Свака љубав заслужује поштовање; Ја сам поносна на моју другарицу лезбејку.

ЈОШ МАЛО ПРАВЕ НАУКЕ

Пошто се у Немачкој спрема закон по коме ће свако, после четрнаесте године, моћи да дефинише свој пол како хоће, сто двадесет немачких научника и лекара дигло је глас против лудила, и јасно поручило: „Ми, научници и лекари, тражимо од јавних медијских сервиса да истинито представљају биолошке чињенице и научна сазнања. Захтевамо да се престане са идеолошким третирањем теме транссексуалности и да се представљање биолошких појава заснује на чињеницама и стању истраживања и науке. Тврдња да постоји мноштво „родова“, односно међуступњеви између мушкарца и жене лажна је.“

Потписници апела примећују да се у телевизијским емисијама, радијским прилозима и на налозима јавних сервиса на друштвеним мрежама подстиче „транс-еуфорија“ и да се „пут у наводно право тело“ описује као нешто врло лако, што није тачно: „Реч је о девојчицама које се подвргавају хируршком одстрањивању груди и материце и узимају медикаменте који спречавају развој примарних и секундарних полних карактеристика. А о могућим и делом непоправљивим телесним и психичким последицама таквих мера не говори се. Уместо тога, извештавање је усмерено на то да се што боље чује реч лобиста квир и транс група, које тврде да биолошки пол може да се мења социјалном идентификацијом са тим полом. Тиме се ради у корист планиране реформе закона о транссексуалности, према којој ће свако моћи да дефинише свој пол једноставном изјавом, и деца која су навршила 14 година могу против воље својих родитеља да се одлуче на хормонско и оперативно прилагођавање другом полу“.

То доводи до кобних последица. Потписници апела оптужују медије у Немачкој да су, у служби транс и квир лобија, довели до тога да се број деце и младих који су на третману због поремећаја сексуалног идентитета за нешто мање од десет година повећао за 25 пута.
Да ли то хоћемо?

ПОБЕДА СМРТИ У СРБИЈИ

По најновијем годишњем извештају америчке Централне обавештајне агенција ( ЦИА, снајка, ЦИА ) Србија је ПРВА У СВЕТУ по стопи смртности. Умире 16,39 на хиљаду људи. Иза нас су Румунија и Литванија. Али СРБИЈА ЈЕ ПРВА ПО УМИРАЊУ У СВЕТУ.

У Србији, мање од 1% брачних парова има четворо и више деце.

У таквим околностима, држава би, на све могуће начине, морала да ради на побољшању демографије – између осталог, и кроз школски систем. Вредности брака, породице, рађања морале би нам бити на првом месту.

Очито је, међутим, да је Србија под меком (?) окупацијом, и да она не може да одбрани свој систем вредности, у народу који мајку велича изреком:“И Бог има мајку“.

Док се ово питање не буде решило у складу са потребама овог народа и свих народа који са нама живе, настављаћемо да пропадамо, причајући приче о златном добу и авионима – камионима.

УВИДИ ЕМИРА КУСТУРИЦЕ

У интервјуу датом часопису „Међународни односи“, који издаје Мнистарство спољнх послова Руске Федерације, познати српски режисер Емир Кустурица је, априла 2021, годину дане пре Коначне битке на Украјини, истакао:“Сада се, под маском пандемије, обавља оно што је челник Светског економског форума у Давосу, Клаус Шваб, назвао „велики ресет“. Западне силе настоје, скоро униформно, да, преко својих средстава масовног информисања и на друге начине, спроведу масовну кампању и фактички остваре депопулацију становништва. На основу унакаженог марксизма они стварају нову левичарску оријентацију, која у живот спроводи све што се може назвати уништењем држава и малих народа. О томе говори статистика. Срби сваке године имају 35 хиљада више умрлих него рођених, изврши се 140 хиљада абортуса, а код нас се води расправа о закону о истополним браковима. Ако се коцкице споје, испада да, чак и кад би хомосексуалци и лезбејке могли да усвајају децу, остаје питање: а коју децу ће усвајати? Свакако ону која ће, у све већем броју, стизати са Истока, из области захваћених „ратним пожаром“, и којима су отворене најмоћније силе Запада, да би, по свему судећи, Западна Европа била уништена, са чиме се она, на сваки могући начин, и слаже“.

Кустурица је додао:“Да се наставак распада Југославије збива у Србији, види се и по томе што ми немамо закон о заштити ћирилице. Ако се постави питање – шта је важније за Србију, заштита ћирилице или истополни бракови, одговор је, наравно, – ћирилица. Али се нико не усуђује да тај закон донесе, што јасно указује на то да су магистрални правци развоја, укључујући војску, полицију и остало, одређени споља, нису самобитно српски. Све се то одвија под различитим изговорима“.

То су, наравно, само изговори.

КОНАЧНИ ЦИЉ

Ања Филимонова нам је на време написала шта чека Србију под окупацијом НАТО џендероваца: „Неизбежне последице по државу и друштво су следеће: истинска стратегија није заштита права на хомосексуалне везе или права самих хомосексуалаца ( српско законодавство има пун спектар заштите и обезбеђења људских права ), него најшире распростирање и афирмација сексуалне аморалности и друштвене разузданости, пре свега међу младима. Дечаци и млади мушкарци, као потенцијални заштитници отаџбине, главна су циљна група. Али психолошко насиље над појединцима и друштвом није довољно – одмах после њега иде експанзија на државном нивоу. Државни органи, наука, култура, образовне установе стављају се под надзор професионалних геј активиста.

Циљ им је трансформација друштва и државе у складу са својим стандардима. С обзиром на савремене когнитивне и информативне технологије, ова трансформација може да се спроведе веома брзо.

Снажна мрежа геј активиста и њихових следбеника, коју подржава сва моћ Европске уније, агенција и установа САД, међу којима је главна улога у доба председника Обаме дата USAID, „погодује“ ослобађању од религиозних вредности, морала, етике, здраве логике, историјског, културног и цивилизацијског наслеђа, „ослобађање“ од Бога и саме људске природе. USAID добија нови задатак – стварање међународне армије обучених лобиста који имају за циљ да наметну законе што сексуалне мањине изједначавају са сексуалном већином, нарочито кад је у питању легализација истополних бракова и усвајање деце од стране истих.

У складу са плановима USAID, прва фаза тог програма концентрисана је на земље у којима је и даље снажна религиозна свест. ( Подсетимо се да је Агенција за међународни развој Стејт Департмента, USAID, из Русије протерана 2012. године. Током протекле две деценије USAID, познат као главни извозник америчке демократије и других западних „вредности“, укључујући и хомосексуализам, непосредно се, путем добром плаћене мреже НВО, бавио антируским подривачко – разорним акцијама, а све под видом „хуманитарне помоћи“ ). Припрема професионалаца USAID да лобирају за права ЛГБТ заједнице указује да је агресивно наметање „мањинских“ права и џендер идеологије процес противудржавни и антисуверенистички.

Суштински, то је понижавање и насиље над српском државом и друштвом, рат без краја и бе ограничења, у коме нико неће бити поштеђен.

Брз развој бихејвиорално – социјалног тумора разара оно што је главно – породицу, која је темељ сваког друштва. Настаје својеврсна „симулакрум армија“ мушкараца који не желе да имају породицу, децу, унуке и праунуке. Резултат: сви постају непријатељи – српски интелектуалци, верници, непослушни, читаво друштво и, на крају, држава, против које се треба борити свим доступним средствима.

Шта се, пак, нуди у замену за религиозне, моралне и породичне вредности?

Ништа.

Вакуум.

Индивидуалистичка изолованост, свеопшти неморал, правни хаос, слатко осећање победе међу ЛГБТ удружењима, гнусне радости пожуде тзв. „геј парада“, и „mind police“ – ето шта ће царевати на рушевинама разорене Србије.“
Уџбеници о којима смо говорили само су увод у коначно разарање Србије. Што нису учиниле НАТО бомбе 1999, учиниће баш ти уџбеници. Како је Запад у распадању кренуо да признаје све могуће „сексуалне оријентације“, ускоро би се, и у „нашим“ уџбеницим,а могла, као нешто позитивно и толерантно, наћи и педофилија, насликана као љубав према деци, зоофилија, представљена као љубав према животињама, и некрофилија, са све култом мртве драге. А у скандинавским земљама, као једно од решења еколошког проблема, неки „научници“ већ помињу канибализам.
Ако не устанемо против џендер лудила у школама, и то сви као један, ко зна шта нас чека!

ЛИНГВИСТИЧКИ ЕУШВИЦ: СРПСКИ ЈЕЗИК НА УДАРУ ЏЕНДЕР ЛУДИЛА ИЛИ ОПЕТ ЛУДА БАБА ПРОТИВ СРБИЈИЦЕ

Живећи под „меком окупацијом“ Империје Вашингтон – Брисел дочекали смо, 2021. године, да Скупштина државе Србије, бавећи се „родном равноправношћу“, удари и на српски језик, тражећи да се спроводи идеја луде бабе Џудит Батлер, иначе почасне докторице Универзитета у Београду. Она је, као радикална феминисткиња и лезбејка, устврдила да мушки и женски пол нису пресудни за обликовање човека, него да се, пре свега језичким „наметањем“, формирају „родне улоге“ што их целог живота носимо. Радикалне феминисткиње на њеном трагу оптужиле су граматички мушки род да је израз насиља над женама и свим другим џендерима, и да је у питању тзв. „фалогоцетризам“. Наводно, језик какав је до сада био у употреби јесте својеврсни „фалус“ који силује умове, пре свега радикалних феминисткиња, и оне се с тим морају обрачунати. Пошто иза лудих баба каква је Џудит Батлер стоји глобалистички олош са својим парама и оружјем ( а циљ му је, у име наводног либерализма, трансхуманизам, јер тврде да је човек превазиђен и да, као такав, укључујући и полни идетитет, не сме више да постоји ), онда се и Србијица, прва на свету по стопи смртности, нашла на путу у лингвистички ЕУшвиц, један од израза културе смрти.

Покојни академик Предраг Пипер објаснио нам је о чему је реч:“Идеологија родне равноправности део је идеологије радикалног феминизма, која је део идеологије глобалног неолиберализма, која све више добија одлике глобалног тоталитаризма. То нема много везе са науком, него представља покушај да једна спорна теорија („род“ не зависи од пола и важнији је од пола) добије статус научно утемељене и неспорне идеологеме, која се представља као једино исправно политичко мишљење и којој се затим законом обезбеђује њена правна неприкосновеност под претњом казне и примене силе према онима који друкчије мисле и говоре.“

Да се зна: србијански џендер кловнови, маскирани у законодавце, предложили су казне за све оне који се њихових лудости не буду придржавали.

ЏЕНДЕРАШИ НАМ ОТИМАЈУ ДИВНУ РЕЧ РОД

Владислав Ђорђевић, који се дуго и озбиљно бави идеологијом џендеризма, указује на лаж самог појма „родне равоправности“:“Први проблем са синтагмом „родна равноправност” јесте лингвистички. Придев „родна” добијен је од именице „род” која у стандардном српском језику углавном има значење „сродства” – генетске („крвне”) повезаности одређених особа. Стога се она налази у у свим речима која указују на биолошку повезнаост јединки (сродство, родбина, родитељ, родитељство, пород, породица, породилиште, народ итд.). То је основно значење и грчке речи genos, и латинских речи gens и genus, и енглеске речи gender. Међутим, у феминистичком новоговору реч „род” је попримила сасвим друго значење. „Род” ту означава друштвену конструкцију пола. Другачије речено, „род” је социјализацијом (васпитањем) обликован пол. То представља радикално удаљавање од његовог основног значења. Реч „род” у феминистичком жаргону није добра не само што је нова и тиме збуњујућа, него и стога што представља дубоко изопачење њеног основног смисла; у основном смислу реч „род” осноси се на биолошко сродство, а у феминистичком смислу та реч се управно не односи на биолошко сродство, него на његову друштвену трансформацију. Кључни разлог зашто реч „род” не треба користити у феминистичком смислу није лингвистички него научни: пол, као биолошка датост и „род” као друштвено уобличење пола немогуће је одвојити. Биолошке и друштвене утицаје не могуће је одвојити. Само пуком менталном спекулацијом то се може раздвојити. Не постоји научно оправдање за ту поделу. Подела на „пол” и „род” је вештачка конструкција и не треба је чинити.“

После скупа одржаног у оквиру борбе против џендер лудила јула прошле године у Матици српској, наши научници су се огласили и рекли шта је “the name of the game”:”Свака интервенција у језику са становишта било које идеологије, што само по себи не може бити у складу с науком о српском језику, недопустива је и, уколико се не спречи, могла би имати несагледиве последице, будући да је језик суштински чинилац индивидуалног и колективног идентитета. Граматички род као лингвистички конструкт, далеко сложенији него како се то у банализованој интерпретацији Закона предочава, због одсуства чврсте и доследне корелације с полом у ванјезичкој стварности, није ни могао бити предметом правне обраде, а нарочито не законских прописа.”

То је порука коју је требало послушати. Авај, нисмо је послушали.

ШТА КАЖЕ СРПСКА НАУКА О ЈЕЗИКУ?

Матица српска и Одбор за стандардизацију српског језика обдарили су нас драгоценим зборником „Положај српскога језика у савременом друштву/ Изазови, проблеми, решења“. Зборник је настао управо на основу резултата научног скупа одржаног у Матици 3. јула 2021. године. С обзиром да се велики број учесника бавио баш џендер квази – лингвистиком, која се, тобож, брине за права жена, решили смо да прикажемо само ставове жена – универзитетских професорки и научних радница, које су, бранећи достојанство српског језика и здрав разум, рекле своју реч у пуноти њених значења. Пошто су се „луменке“ каква је Гордана Чомоћ наводно бориле за „права жена“, „џендеришући“ српски језик, треба видети шта објективна наука ( а, хвала Богу, Србија има низ озбиљних подвижница науке ) о томе каже.

Марина Јањић, са Филозофског факултета у Нишу, објашњава како би изгледало када би Закон о родној равноправности примењивао у језичкој пракси, пре свега школској, јер, се, каже она, „грубим језичким интервенцијама и претеривањима опире и сам језички систем (на плану семантике долази до комичних ситуација (домаћица и домаћин, тренер и тренерка, косач/косац и косачица/косилица), на плану синтаксе и стилистике долази до рогобатних конструкција приликом паралелног набрајања истих речи са значењем бића различитог пола (студент и студенкиња, водитељ и водитељица, епидемиолог и епидемиолошкиња, психолог и психолошкиња), док на плану лексике неприродна решења парају уши и делују извештачено: витешкиња, ентузијасткиња, перфекционисткиња, лингвистикиња, дерматолошкиња, гинеколошкиња, онколошкиња, истраживачица, археолошкиња, етнолошкиња, комуниколошкиња, социолошкиња, биолошкиња, астролошкиња… Оваквим вештачким интервенцијама у језику морала би се покренути тектонска померања и у правцу решавања статуса именица женског рода којима се означавају бића природног мушког пола јер ће се онда они осетити дискриминисаним и феминизираним (Алекса, Андрија, Немања, Страхиња, Владица, Тадија, Никола, судија, владика ).“

Весна Ломпар, са Филолошког факултета у Београду, писац низа уџбеника граматике, опомиње нас какве би последице џендер кловнијада имала по наставу српског језика:“Применом овог закона, дакле, аутори уџбеника би били у позицији да више размишљају о форми родно осетљивог језика него о садржају онога о чему пишу. А постоје, као што знамо, много важније ствари о којима треба водити рачуна у уџбеницима. И поменућу само још један пример везан за учење српског језика као страног. До сада је увек било потребно нагласити страним студентима (на почетном нивоу) да је у упитној реченици типа Ко је дошао? глагол увек у једнини и у мушком роду (ако глаголски облик разликује род), чак и кад је одговор на ово питање, на пример, Ана (да странци не би направили типичну грешку и питали Ко је дошла?). Не знам да ли би и у оваквим случајевима требало примењивати родно осетљив језик. Ако јесте, онда ћемо његове правилне обрасце лакше усвојити ако сви почнемо да говоримо српски језик као страни.“
Да будемо странци у својој земљи – то је циљ лингвистичке окупације.

ОСТАВИТЕ ЈЕЗИК НА МИРУ

Марина Спасојевић, са Института за српски језик САНУ, одлучно устаје против новог закона у коме пише да се „џендер језик“ намеће како би нам се променила свест и како би друштвени односи процветали равноправношћу:“Не треба језик да се мења да би се променило нешто у друштву, него кад се стање у друштву промени, то се види и у језику. И те промене се виде и кад су жене у питању. Не би у речницима биле навођене васпитачице, учитељице, директорке и сл. као особе женског пола које се баве одређеним занимањем, врше одређену функцију и сл., да жене нису стекле право гласа, почеле да се образују и учествују у јавном животу, тј. да се нису прошириле њихове друштвене улоге. Све ово потврђује да није потребна никаква законска „интервенција“ у језику да би жена „постала видљива у језику“. Управо, називи на дипломи као професор српског језика, или печату као доктор опште медицине и сл. не би требало да унижавају жену, већ да покажу да је она једнака мушкарцу. Јер, род у језику не треба мешати са полом у природи, онда би, рецимо и Николе, Илије, Тадије и други им сапатници требало да траже правду за себе јер се мењају као именица жена, а шта тек рећи за један од највиших црквених чинова – владику, а могле би се љутити и судије мушкарци. Исто тако именице као што су архитекта, бирократа, капиталиста имају промену као именица жена и односе се на особе оба пола, иако су граматички мушког рода, као и њихови дублети на консонант архитект, бирократ, капиталист, (ш)то опет говори о томе да су именице неутралне када је у питању исказивање пола.“

Софија Милорадовић, са Института за српски језик САНУ, указује на решеност питања које је друштву на силу наметнуто јер се „родна равноправност обезбеђује управо употребом родно неутралних облика, док инсистирање на обележавању пола у контексту у коме је тај податак заправо ирелевантан – сматрам – може указивати на дискриминацију.“

Јордана Марковић, са Филозофског факултета у Нишу, нуди сасвим разуман предлог:“Видим два елемента о којима би требало дискутовати – један је употреба облика женског рода за називе занимања, титула, звања особа женског пола, а други је примена закона у вези с тим. За први предлажем усвајање закључка да такве облике треба употребљавати кад год је то могуће и кад год се укаже потреба за тим. У вези са применом Закона предлажем да се упути захтев за измену Закона у делу који предвиђа казне ако изостане обавезна примена тих лексичких облика.“
Сасвим је јасно да џендер лигвистика није ништа друго до покушаја инквизиторског наметања лажи у име тоталитарне идеологије.

ТРИЈУМФ НОВОГОВОРА

Ана Јањушевић Оливери, са Филозофског факултета Универзитета у Приштини, сматра да се кренуло путем орвеловског новоговора:“Дакле, родно сензитивни језик се намеће путем законских норми као „новоговор“, а циљ његовог успостављања јесте „промјена свијести, мишљења и ставова“. Ова проблематична дефиниција отвара макар два питања. Ко има право да мијења свијест, мишљење и ставове, ако се они притом не косе са етичким нормама друштва? Да ли је циљ овога закона обезбјеђивање равноправности међу половима или промјена свијести, односно промјена система вриједности?“

Исидора Белаковић, са Универзитета у Новом Саду, подећа нас да овако радикални нису ни у ЕУ:“На основу наведених извода потпуно је извесно да употреба родно осетљивог језика у Европској унији, за разлику од Републике Србије, није обавезујућа у свим доменима његове употребе. У Закону о родној равноправности Републике Србије није, дакле, реч о примени европских вредности, него о наметању идеологије једне групе, која не само да није у складу са општим начелима Европске уније него се њеном применом суочавамо са тоталитаризмом противуставне природе, којим се забрањују основна права човека – права на слободу мишљења и изражавања.“

На ово се надовезује Ана Ранђеловић, са истог Института:“Мовирани фемининуми су присутни и потребни у језику и процес њиховог стварања се шири у складу са све већом улогом жена у савременом друштву. Тај процес треба да се одвија, као и до сада, природно и спонтано, у складу са постојећим нормама српског језика, без језичког инжењеринга и вештачког стварања ове групе именица, а време ће показати хоће ли се новоформирани облици, који су у складу са дериватолошким и свим другим нормама српског језика, припојити нашем језичком систему, не нарушавајући његову структуру.“

Језик је жива стварност, а не подручје идеолошких надгорњавања.

ТЕАТАР АПСУРДА

Др Јованка Радић, са Института за српски језик САНУ, писала је о „уродњавању“ српског језика:“Примењен на ткиво српског језика, идеолошки конструкт зв. родно осетљив језик задире у безмало све поре његове структуре, и, разарајући механизам функционисања делова трочлане категорије именичког рода, којa прожима све нивое језика – разара језик као систем. Захтев да „жена (и мушкарац)“ буду „видљиви“ у језику није могуће испунити уколико се не поништи функционисање именица као симболичких јединица одвојених од физичког тела и полности.“

Др Наташа Вуловић Емонтс, са истог Института, указује на тоталитарно – утопијску природу подухвата везаног за џендеризицју језика:“Узимајући наведено у обзир, неминовно се намеће асоцијација с делима писаца театра апсурда, са оним на шта су нпр. Харолд Пинтер и Михаел Бахтин упозоравали у својим делима. Пинтер је говорио да је свесном модификацијом језика у делу Још једно пред спавање (2005) описао тежњу ка унификацији термина чиме ће се стварност приближити томе да буде једнозначна, док Бахтин наводи да монологични дијалогни дискурс подразумева жанрове који потенцирају само једну перспективу – ону која одговара систему који се идеолошки репродукује. Наука о језику је јасна. Као несумњиво иманентно слојевит феномен, језик јесте живи организам, он се одиста мења у складу с потребама, али се на тај организам не може утицати, он не трпи силу. Ако језик сам ствара, адаптира облике који су му потребни, његова природа је устројена тако да се постепено развија, те чему онда прописивање стриктном законском обавезом? У савременом жаргону младих стварају се и блогери и блогерке, као и јутјубери и јутјуберке, да ли ће језик те лексеме сачувати или створити неке нове, произаћи ће из реалности. Једноставно, употреба језика не иде одозго – притиском, него одоздо – праксом.“

Рајна Драгићевић, са Филолошког факултета у Београду, нас подсећа:“Ако се има у виду анимозитет који говорници српског језика имају према вештачким речима и ако се тој чињеници дода податак о високом проценту већ постојећих именица које означавају женска лица и имају непожељно значење, а нарочито ако се узме у обзир податак да брига о једном облику равноправности обавезно води ка дискриминацији у некој другој сфери, јасно се може претпоставити да ће вештачке, насилне творенице које намеће Закон о родној равноправности, у реалној употреби, служити искључиво за омаловажавање жена. То значи да би стварна борба за права жена подразумевала хитно заустављање насиља над језиком које води у још изразитију поларизацију међу половима и дискриминацију жена.“

Запамтимо: овакво законодавство не води смиривању, него продубљивању раскола у друштву.

ЗАКОН ПРОТИВ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Сања Ђуровић, са Филолошко – уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу, истиче:“Често се могло чути да је Закон о родној равноправности заправо закон против српског језика. Мора се рећи само један у низу. Ако Србима не треба ћирилица, ако нам није потребно елементарно знање српског језика и српске културе, српске традиције и свега што је својствено само нама, питам се само коме ли ће онда бити потребно. Бусамо се вековима у груди како чувамо све наше, а на сваком кораку сами себе демантујемо. Морамо се вратити себи, коренима, знању, струци, морамо поштовати једни друге и схватити да помодарство савременог доба води заглупљивању, пропадању и утапању у масу. Имали смо и још увек имамо изванредне научнике, светски признате стручњаке, сјајне спортисте, уметнике, на мапи смо мали, али умом велики, увек били. Нажалост, много се енергије улаже у ово питање које је лингвистички кристално јасно већ деценијама. Срећнија бих била да је оволико простора и енергије посвећено изради универзитетских уџбеника, речника, осмишљавању стратегија за оживљавање свести о значају језика и писма и другим значајним научним питањима.“

Проф. др Зорица Никитовић, са Филолошког факултета Универзитета у Бањалуци, нас опомиње:“Језички терор траје већ неколико деценија, али када нас у овој најновијој „озакоњеној“ мјери запљусну разне, да не кажем разнородне, тренерице, говорнице, посланице, насилнице и друге ине војникиње за све бројнија „права“ овога времена (и овдје је деконструисана семантика, прав значи ‘исправан, истинит’, а какав је то „закон“ у коме породица управо пожртвованим васпитањем које подразумијева и казну, губи „право“ на властито дијете?!), свијест будућих реципијената тог и таквог језика – а то су наша дјеца – уз све друге саблазни којима су свакодневно изложена, биће потпуно деконструисана.“
Миланка Бабић, са Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, подсећа на шире последице примене овако суманутог закона:“Посљедице примјене Закона о родној равноправности нужно ће се одразити и на српски језик на ширем плану, мимо граница Србије. Уколико се дата законска рјешења у будућности примијене, отвара се нови проблем који утиче на статус српског језика у Босни и Херцеговини. Ако Република Српска не донесе исти закон, примјена србијанског неће бити обавезна, а то подразумијева нову регионалну варијантну диференцијацију стандарднојезичке норме, што српском језику, ако је циљ да се очува на садашњем свом простору, није потребно.“
Законодавство које раскољује Србе са ове и оне стране Дрине – коме то треба?

КОГА БРАНЕ ОЦВАЛЕ БОРКИЊЕ ЗА ЏЕНДЕР?

Ксенија Марицки – Гађански са новосадског Филозофског факултета нас подсећа:“А наше остареле феминисткиње залажу се за застареле феминистичке флоскуле и скојевски острашћено терају цео свет да се бави којекаквим глупостима, које су нажалост прошле легално Скупштину. А могуће катастрофалне последице у будућности овако катастрофалне злоупотребе Устава и демократије – никог не занимају. У нашој земљи је регистровано 2508 медија, не знам колико је десетина хиљада људи у њима запослено, и они сад сви морају да примењују ове накарадне и скроз ненаучне препоруке, под неподношљивом претњом новчаних казни. Замислите само какав хаос може настати кад оволики народ самовољно почне да модификује језик.“

Наравно, квази – „лингвисткиње“ неспрестано лажу како језик, овакав какав је, дискриминише жене. Рада Стијовић, са Института за српски језик САНУ, показује којим се методама лагања служе да би наметнуле своју агенду:“То ( џендер – боркиње, нап. В.Д.) илуструју примером пара домаћин/домаћица: „Реч домаћин често чујемо искључиво у изузетно позитивном значењу (домаћин човек, прави домаћин и сл.), док се реч домаћица употребљава пежоративно (она не ради ништа, домаћица је и сл.)“. У богатој лексикографској грађи у коју имам увид нисам наишла ни на један једини пример у коме се домаћица употребљава у негативном контексту. Напротив, та реч има или неутрално значење (жена која води домаћинство, обавља кућне послове и сл.) или чак изразито позитивно, где је она изједначена са појмом газдарица или глава куће или има значење супруга и сл. Тако, нпр., у Речнику косовско-метохиског дијалекта Глише Елезовића стоји да је домаћица 1. ‘жена домаћинова, вредна и кућаница жена’ и 2. ‘вредна и чуварна жена’.“
Проф. др Валентина Питулић са Филозофског факултета Универзитета у Приштини говори о месту жене у нашој народној књижевности:“Шта би рекли феминистички покрети (о наводној угрожености) ако би им се дао само један пример из народне традиције, и то онај најстарији слој певања који припада митолошким песмама, у којима звезда Даница (као некаква древна богиња, а не мушко божанство) уређује космос тиме што жени сјајнога месеца муњом из облака. Песма почиње стиховима: „Фалила се звијезда Даница / оженићу сјајнога мјесеца“. Жени је додељена улога ствараоца, а тек у каснијем слоју певања појавиће се Бог коме звезда Даница даје „небеске висине“. Или, да подсетимо да у усменој традицији „ни на небу ни на земљи“ вила, дакле синоним женског принципа, „на грани од облака“ зида град. У митолошком и космогонијском поимању света жени је још у древним временима дата улога градитељке која зида, учествује у чину стварања и успоставља однос земаљског и небеског, о чему је подробно писао Миодраг Павловић.“

Дакле, жена у српском народном предању није понижена – она је често дивинизована.

БЛИЖИ СЕ ПОРАЗ ЏЕНДЕР ЛУДИЛА

Године 2021, Џудит Батлер је кукала у „Гардијану“ како њена „генијална идеја“ пропада широм света:“У јуну је мађарски парламент убедљивом већином изгласао да се из јавних школа елиминишу сва учења повезана са „хомосексуалношћу и променом пола“, повезујући LGBTQI права и едукацију о њима са педофилијом и тоталитарном културном политиком. Крајем маја, дански посланици су усвојили резолуцију против „претераног активизма“ у академској средини, док су на попис виновника уврстили родне студије, расну теорију, постколонијалне и имигрантске студије. Прошлог децембра, врховни суд Румуније оборио је закон који је требало да забрани „теорију родног идентитета“, али су бурне расправе о томе настављене. Трансфоби у Пољској проглашавају зоне слободне од „транс идеологије“, у жељи да је очисте од корозивних културних утицаја из Америке и Британије. Турско повлачење из Истанбулске конвенције у марту изазвало је узнемирење у ЕУ, јер се један од кључних приговора Турске односио на заштиту жена и деце од насиља, при чему је овај проблем повезан и са страном речи „род“.“
Сасвим у складу с тим, и Србија је ушла у фронт борбе против џендер лудила.

ОТПОР У СРБИЈИ

Све србистичке катедре, са свих шест државних универзитета у Србији, и Национални просветни савет, сагласни су са стручним мишљењем Матице српске и Одбора за стандардизацију српског језика, да се новим стандардима квалитета уџбеника (који су још на нивоу предлога, нису усвојени) не инсистира на коришћењу родно осетљивог језика у уџбеницима:“Будући да у овим публикацијама није заступљен став званичне србистике, те да у њима нису наведене одлуке Одбора за стандардизацију српског језика у којима је језичка струка закључила да примена одредби које се тичу језика у Закону о родној равноправности представљају насиље над српским језиком и његовом књижевнојезичком нормом, оне не могу бити узорне приликом састављања уџбеника и њиховог оцењивања када је језик у питању. Уместо њих треба препоручити „Нормативну граматику српског језика”, овогодишње издање Матице српске, у којој постоји поглавље и о овом домену употребе стандардног српског језика.“
Јасно и гласно.

РОДНА РАВНОПРАВКА БРАНИ ЏЕНДЕРЛОГИЈУ

Наша Повереник за заштиту равноправности ( ово „наша Поверник“ намерно ) крикнула је против струке и науке:“Примену и увођење родно сензитивног језика не могу спречити никакви покушаји да се под изговором правних нејасноћа уствари жени не призна улога коју има у друштву. Родно сензитиван језик је већ заживео, јер млађе генерације без проблема прихватају и изговарају разна до јуче типично „мушка” занимања у женском роду – војникиња, кадеткиња, психолошкиња, научница, републиканка, инжењерка… Уосталом, српски језик, на чијој заштити многи инсистирају, одвајкада познаје род, број и падеж, те ни у овом случају, не видимо разлог за одступања − немају дилему у институцији посвећеној заштити равноправности.“

А онда се сазнало да је Високи савет судства још прошле године истакао да је „родно осетљив језик противуставан и de facto и de iure и законски текст би требало повући из процедуре. У образложењу овог мишљења, ВСС наводи да се тим законом уводи: „‘вербални деликт‘; да се уставне категорије не могу ограничити или суспендовати актом ниже правне снаге, какав је закон; да мањинске групе имају право да користе жељену терминологију и себе означавају онако како мисле и треба, али се суштински, путем закона и осталима жели наметнути та терминологија, уз претњу да, уколико и они не користе прописану терминологију, потпадају под казнену норму. Такво законско решење води угрожавању права већине да користи и употребљава свој језик, у конкретном случају српски, јер би морали да користе „родно неутралне“ и остале предложене термине, који нису у духу српског језика. Тако би, рецимо, судије, уколико у својим одлукама не би користиле терминологију прописану у датом закону, већ стандардизоване појмове и речи, биле кажњене као и судови у којима врше функцију. То би пак омогућило подношење групних тужби и покретање поступака што би додатно оптеретило судове и фактички присилним путем наметнуле употребу терминологије неприродне за већину становништва“.

Адвокатска канцеларија Радић каже да се очекује од Завода за унапређивање образовања и васпитања и Министарства просвете да одустану од плана да, најдаље до 30. маја 2024. израде све уџбенике и друга наставна средства на „родно осетљивом језику“ чиме би све професоре српског језика заменили познаваоцима родно осетљивог језика. Такође се очекује од Зоране Михајловић, потпредседника Владе и председника Координационог тела за родну равноправност да са сајта Владе скине приватни Приручник за примену родно осетљивог језика.

Ближи се пораз глобалистичке џендермерије, у нас и у свету. “Go softly on”, рекао би Фортинбрас у „Хамлету“.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!