Pročitaj mi članak

DR VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: Kako preporoditi školstvo u Srbiji?

0

Ne znam zašto, ali se sve više osećam kao Solo, jedan od glavnih junaka sajber – pank filma „Nirvana“ Gabrijela Salvatoresa (snimljenog 1997), koji odjednom postaje svestan da je samo lik u video – igrici, i koji u jednom trenutku uzvikne – Ljudi, već me ko zna koji put ubijaju na isti način.

gasizam-savremena-skola

Не знам зашто, али се све више осећам као Соло, један од главних јунака сајбер – панк филма „Нирвана“ Габријела Салватореса (снимљеног 1997), који одједном постаје свестан да је само лик у видео – игрици, и који у једном тренутку узвикне – Људи, већ ме ко зна који пут убијају на исти начин.

Како препородити школство у Србији?

Опет ме убијају на исти начин.

Можда је моје осећање плод последице да је у САНУ 3. новембра ове, 2016. године, организована трибина о реформи основног образовања, где су поједини „просветљеници“ тражили да се у наше основно школство уведе модел три плус три плус три школске године (садашњи је један припремни плус четири плус четири). Циљ је да, како пише Сандра Гуцијан, „током три средња разреда ђацима осим учитеља предају и наставници, како би се избегао садашњи „стресни“ прелазак из четвртог у пети разред“ (насловна страна „Политике“ 4. новембра 2016).

Пошто се већ деценију и по бавим реформама школства (написао сам „Нови школски поредак/ Глобална реформа образовања и коначно решење „србског питања““(2005.) и „Школокауст у Србији/ Како разарају наше образовање“(2015.) и приредио зборник „Од Светог Саве до Ђерђа Сороша“, објављен 2008. године), не могу а да не подсетим и читаоца и себе (себе због осећања да постајем лик из видео – игрице, кога опет убиају на исти начин) да је тај предлог, био предлог Гаше Кнежевића, ДОС-овог Доситеја, који је успео да га „протури“ кроз закон пре но што је Влада Зорана Живковића отишла у, како би се крлежијански рекло, „ропотарницу повијести“. Ко не верује, нека чита текст из 2001, објављен у недељнику „Време“- „Деветољетка можда догодине“(http://www.vreme.co.rs/arhiva_html/525/14.html). Или, пак, чланак угледног србског предшколског педагога, др Емила Каменова, писан после Гашиног одласка с места министра просвете, који сам објавио у „Новом школском поретку“, и који сад цитирам:

„Важећи Закон о основама образовања и васпитања је по хитном поступку, без јавне расправе, са 114 гласова посланика претходног сазива Скупштине, у јуну 2003. после убиства премијера Ђинђића, усвојила влада Живковића. Томе је претходила масовна медијска пропаганда бившег Министарства просвете, које је покушало да убеди јавност да садашња школа не ваља, те да је треба из корена променити.

vladimir-dimitrijevic-biografijaЈавност није била убеђена, што се показало у негативним оценама предложених промена на многобројним скуповима и оценама многих стручних тела. Свој негативан суд изрекли су Друштво математичара, катедре за српски језик свих филолошких факултета, Удружења књижевника, синдикати просветних радника, Српска православна црква и други. Па ипак, и поред противљења већине просветних радника, закон је усвојен.

Важећи закон, уколико би био спроведен, довео би до корените и нагле промене система образовања, при чему није претходно изведена анализа изводљивости. Промена би довела до хаоса и колапса српског образовног система.

Закон предвиђа промену досадашње организације обавезних основних школа са 4+4 на 3+3+3 разреда. Када би се то реализовало, добили бисмо преоптерећење досадашњих основних школа уз повећање броја ђака (јер добијају још један разред) са свим што уз то иде: мањком кадрова, простора, финансијских средстава, док би средње школе имале један разред мање, а четвртина њихових наставника изгубила би посао.

При томе се професионална оријентација ђака одлаже за годину дана, јер иду девет година заједно у школу. Евентуални вишак простора у основним школама може се много боље искористити за укидање двосменског рада школа, који постоји још само у Србији. Продужење обавезног школовања се без великих поремећаја може извести само увођењем нултог, припремног разреда (који и данас понегде постоји) као обавезног, одједном за целу генерацију, али тек пошто се обезбеде сви кадровски, смештајни и финансијски предуслови. Све захтева велика финансијска средства којих нема, а огромна средства страних кредита су потрошена у претходном министарству на промоцију реформе и преливена у приватне xепове путем високих хонорара инструктора, „фацилитатора“, „тренера“, семинара.“

Тако је, пре више од деценије, писао Емил Каменов. Дакле, у предлозима појединих „генијалаца“ чији је циљ да се ђаци не „стресирају“ кад прелазе из четвртог у пети разред ОШ, па учитељ треба да им брише сузице ученичког стреса до шестог разреда (а нико не пише о стресу који деца доживе кад им оба родитеља остану без посла, или о беди деце која живе од 20 хиљада динара родитељских примања месечно! ) нема ничег новог – осим повампиреног „гашизма“…