Прочитај ми чланакТема емисије „Двадесет и пет минута” коју води др Драган Петровић је краћи историјски преглед развоја хришћанске религије у ова два миленијума од њеног настанка. Поделе на католичнаство и православље, прво теоретско у XИ веку, а потом и у пракси, нарочито након 1204. године, се потом и продубљује. Значај православне Русије расте, посебно од XВ века, када је Москва постала царство, односно „Трећи Рим“, што надомештава нестанак Византије.
Важна вододелница у хришћанству је одвајање протестантизма и представљање његових најважнијих грана (Лутерани, Калвин, Цвингли), те исцрпљујући верски ратови са католицима у XВИ и XВИИ веку.
Нови век, доноси извесно слабљење моћи католичке цркве, па и хришћанске цркве у целини, на шта су посебно утицали енциклопедисти и просветитељи. Француска буржоаска револуција је убрзала те процесе. Уједињење Италије и одузимање папи Папске државе, те свођење на зидине Ватикана, додатно су учврстили пад ауторитета цркве. Најзад Октобарска револуција и прогон православне цркве у Русији, је један процес који се након Другог светског рата пресликао на социјалистичке-комунистичке режима у источној Европи, Кини и неким другим областима. Ипак то нису по правилу били праволинијски процеси, па је тако знаменито дело Булгакова Мајстор и Маргарита, имало великог одјека у одржавању православног духа у Совјетској Русији, али и хришћанства у свету у целини.
Након пада Источног блока, долази до ренесансе хришћанства, укључујући и православља на тим просторима. Ипак у целини у западној цивилизацији упадно слаби утицај цркве, како католичке тако још више и протестантске. Поред тога у протестантизму, се уздрмавају традиционални правци, и јављају бројне секте.
У Русији, Грчкој и уопште православљу последњих деценија хришћанство се одржава. Српска православна црква је прославила осам векова добијалња аутокефалности, и она уз све слабости представља практично најважнији стуб српског народа. Литије у Црној Гори, као и буђење православја на читавом српском простору, током 2020. године, то потврђују.
Петровић указује на значај хришћанства у савременом свету данас, на противречности и поделе, перспективе и неизвесности. Уз све ударце религија, посебно хришћанство је задржало своју важну улогу у друштву, и део је идентитета пре свега европских народа.
