Прочитај ми чланак

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Борба за образовање као неодустајање од смисла

0

Унија синдиката просветних радника Србије почела је од храбрих и паметних појединаца који нису Унија синдиката просветних радника Србије почела је од храбрих и паметних појединаца који нису желели да буду чланови државног синиката у Милошевићевој Србији, у којој је положај просветара био бедан у сваком смислу: од хроничне запуштености школских зграда, недостатка опреме и учила, па све до плата које су хронично касниле, а од њих се није могло живети.

Током 1994. и 1995. године почињу први просветарски штрајкови, у законском оквиру од тридесет минута. Током 1994. и 1995. године почињу први просветарски штрајкови, у законском оквиру од тридесет минута. Неке Неке школе су дуже времена радиле тако, а онда су, у пролеће 1996, неке школе потпуно обуставиле рад у трајању од пет дана. школе су дуже времена радиле на тај начин, а онда су, у пролеће 1996, неке од њих, у знак протеста што „законски штрајк“ ништа не мења, потпуно обуставиле рад у трајању од пет дана. Тада су, осим државног синдиката, постојали само УГС „Независност“ и Самостални снидикат радника у образовању АП Војводине, који се 15. фебруара 1996. регистровао као Синдикат просветних радника Војводине са седиштем у Новом Саду.

Прекретница у пружању отпора безумљу властодржачког презира према просвети десила се  фебруара 1997, када је низ школских колектива у Србији потпуно обуставио наставу. У штрајк „новог типа“ су прве ступиле основне и средње школе Сомбора, већ 15. јануара 1997.

У Београду је 31. јануара 1997. у Дому синдиката одржан скуп просветара из свих крајева Србије и, упркос притисцима власти преко „званичног“ синдиката, донета је одлука о општој обустави наставе, коју је подржало преко хиљаду школа. Штрајк је трајао до 5. марта 1997, када је решено да настава опет почне. Штрајк потпуне обуставе је организован у структурама државног синдиката, чије су вође, плаћене и подмићене са државних јасала, биле „зачуђене“ незадовољством свог чланства, а завршен је споразумом са Владом који је довео до повећања просветарских плата за 30%, тако да су просечна примања у пролеће 1997. била око 400 немачких марака.

Борбеност ових првих дана, још пре настанака УСПРС, најбоље показује проглас из 1997, који је потписао Одбор Синдиката радника образовања за Општину Чачак, потоњи СОЧ:“Поштовани грађани, родитељи, ученици и колеге, Очекивали смо да се Влада Србије и Министарство просвете одговорно одреде према захтевима просветних радника и што хитније реше проблеме који су довели до општег незадовољства и обуставе рада. Својом одбојношћу и политиком одуговлачења настоје да разоре оно што би требало изградити, односно настоје да заваде и просветне раднике, и ученике, и родитеље, и грађане, и тако сломе наш штрајк. Зато избегавају споразум са нашим синдикалним представницима. Један од стереотопних одговора који се може често чути је да нема новца. То је знак да неспособни седе на местима која им не припадају.

Такве изјаве одговарају онима који се потписују палцем. Новца нема за оне који раде и мисле, а има за оне који нас ударају по главама да их савију и траже да не мислимо. Наш штрајк није само борба за опстанак, већ и борба за поштовање књиге из које наши ученици уче, а која је обезвређена, за вредност њихове дипломе, за њихово место у друштву, за њихову слободну личност, за њихову будућност. То многи родитељи, на жалост, не схватају. Да ли могу да се васпитавају и уче они који не стоје усправно, који су згажени, поцепани, одбачени? Уместо да им будемо обрасци, ми својим статусом, за које је крива Влада, одбијамо од књиге, од школе, од пута који је школа одувек градила. Лепи примери, када ученици морално надрастају своје васпитаче и обавезују их да буду достојни човека и свог позива, су у оним школама где су ученици окренули леђа онима који их воде на „пут који путовању смета“ и одбили да иду на часове оних који су издали своје колеге, а који су застрашени или шићарџије.

Драге колеге, не срамотите своју професију ни себе. Будите достојни својих ученика и придружите се онима који се боре да сви скупа више вредимо. Драги родитељи, научите нешто лепо и од своје деце. Можда она боље од вас виде у каквом свету живимо и какав свет би требало да градимо. Све што је пропуштено може се научити, али се тешко учи шта је човек. У име тог човека у вашој деци, у вама и у нама, ми се сада боримо. Зато очекујемо да нас схватите и подржите, јер ово што се догађа нама не желимо да се догоди вашој деци. Обраћамо се, такође, и неким директорима основних школа који су се отуђили од својих колега, у којима живи више чиновник него човек, да се оплемене и освесте и не спречавају раднике да учествују у потпуној обустави рада, јер ће се за то сносити одговорност. Верујемо да и за њих има наде, ако већ није умро човек у њима.“ Огромно незадовољство просветара државним, тзв. „Самосталним“, синдикатом образовања, који је наставио да служи режиму, а на својим члановима, довело је до стварања низа засебних синдикалних организација, углавном на локалном нивоу.

Поред Синдиката просветних радника Војводине, настају снажна упоришта независне синдикалне борбе у Панчеву, Ковину, Чачку и Београду. Нови синдикати нису настајали „одозго“, него су стварани из базе. Прво су формиране синдикалне организације по школама, а онда су се оне удруживали на градском, а касније и регионалном, нивоу. Сваки члан нових синдиката приступао им је добровљоно, свестан шта хоће и због чега се бори. Није било аутоматизма као некад. Током 1997. и 1998, све новонастале организације се удружују ради заједничке борбе. После низа преговора и заједничких активности, 25. јуна 1999. створена је Унија синдиката просветних радника Србије, чији су оснивачи били Синдкат просветних радника Војводине, Форум београдских гимназија, Форум београдских основних школа, Форум средњих стручних школа Београда, Асоцијација просветних радника општине Панчево и Синдикат образовања Чачак.

УСПРС је уписана у државни регистар јула 1999, а први председник је био професор из Вршца, Радован Павловић. Срећко Албић, други председник УСПРС и један од оснивача СОЧа, истакао је да је начин на који је настала нова синдикална прича био радикалан у раскиду са свим што му је претходило:“Синдикат образовања Чачка доноси статут и одбацује све што није било добро у класичним синдикатима. У првом члану стоји: „Синдикат образовања Чачка највиши је синдикални орган у просвети на територији државе“, и тиме смо могли да доносимо одлуке о гранском штрајку.

Члан СОЧ-а могао је да буде било који радник у просвети на територији Србије, као и пензионери. Себи смо поставили задатак да се удружимо са сличним синдикатима, и тако смо 1999. године са Форумом београдских гимназија, Форумом средњих стручних школа Београда и Синдикатом просветних радника Војводине формирали Унију синдиката просветних радника Србије, којој су одмах приступили Ваљево, Kраљево, Kрагујевац, Прибој, Рашка, Пожаревац, Бор, Ниш, Сремска Митровица, Топола и друга места.“ Чим је УСПРС основана, борба се наставила, сложно и снажно. Ево једног чланка из „Блица“ од 16. марта 2000. године који је потписала Kатарина Прерадовић. У поменутом чланку „Професоре нема ко да прими“ пише: „’Ако буде уручен само један отказ професорима у штрајку, ступићемо у потпуну обуставу рада’, рекао је Радован Павловић, председник Уније.

Професори су јуче у организацији УСПРС у 12.05 одржали протестни скуп испред Министарства просвете. Око 300 окупљених професора из Београда, Чачка, Kрагујевца, Ваљева, Вршца и Панчева звиждаљкама и повицима негодовања изразили су протест, а њихову делегацију нико из Министарства јуче ’није могао да прими’. Протест професора настављен је у сали СО Стари град, где су се окупљенима обратиле вође синдиката из неколико градова. Зорица Благојевић, секретар Форума београдских гимназија, истакла је ’срамну улогу државног синдиката, који је ушао у штрајк само да би преузео улогу преговарача’. Петар Бончић из Панчевачке гимназије подсетио је да је ова школа од септембра 1997. у законском штрајку. Професори из унутрашњости прекорили су престоничке колеге због слабог одзива штрајку и нагласили да је Београд подбацио: ’Зна ли Београд да је Чачак већ пет недеља, а Kрагујевац три недеље у потпуној обустави рада’, истакао је Горан Јоксимовић, учитељ из Kрагујевца.

Најбурнији аплауз побрао је Драган Матијевић, један од вођа чачанских просветара, рекавши: ’Ако ђаци треба да полажу матуру, односно испит зрелости, онда и 60 одсто наших колега професора тек треба да положи тај испит, јер они не могу децу учити моралу и етици’.“ Трећи председник Уније био је Миодраг Скробоња, који је на ту функцију изабран 1. новембра 2001. и на њој остао до одласка у пензију 12. октобра 2005. године. У његово доба, вођена је велика борба са наказном реформом просвете министра образовања Гаше Кнежевића, који је 20. марта 1993. у „Просветном прегледу“ изјавио:“ ПРОСВЕТА ЈЕ ЕКСПЕРИМЕНТ УЖИВО И СВЕ СЕ ДЕШАВА У РЕАЛНОМ ВРЕМЕНУ.

Није тешко променити директора неког јавног предузећа, или пословну политику, међутим, променити главе људи то је нешто друго. На томе се мора радити“. На крају, незадовољан реакцијама просветара који нису желели да следе његове „револуционарне идеје“, изјавио је да се „од таквог материјала пита не прави“. СОЧ се, у својој анализи реформаторских подухвата министра Кнежевића, јасно определио:“ Реформе — да! Ни споре, ни брзе, него квалитетне и трајне! Реформе ослоњене на добру традицију, и реформе које ће постати добра традиција!“ На том трагу, били су и ставови целе Уније. Да реформама, али не било каквим и било чијим, него оним реформама које унапређују образовање.

У то време, УСПРС се јавности обратила и прогласом у коме је одговарила на питање за шта се просветари боре, али и против кога се боре и који су њихови методи борбе. Тада је речено:„Унија се од свог оснивања бори за два штрајкачка циља. Први је борба за просветне раднике, а други борба за образовање Србије. Ова прва јесте борба за социјални статус просветних радника који су небригом државе годинама боравили на граници сиромаштва. Ми се боримо да просветни радници добију статус какав им припада, какав одговара значају посла који обављају у образовању које поседују;   боримо се да просветни радници у Србији заузму место у друштву као у свим европским земљама — да припадају вишем средњем слоју; да имају друштвени углед какав припада васпитачима; да се створи систем вредности у коме се исплати бити образован.

Друга је борба за образовни систем Србије. Дубоко свесни значаја посла који обављамо и утицаја образовања на будућност државе, ми се боримо за уређен и стабилан систем образовања у коме неће бити великих потреса и у коме се просветни радници неће исцрпљивати у борби с неразумним министрима. Боримо се за функционисање Националног просветног савета као натполитичког тела и гаранта интереса образовања;   боримо се за школско законодавство које ће штитити интересе свих субјеката образовања, а не бити Дамоклов мач над њиховим главама; боримо се да истерамо политику из школа и школу претворимо у професионалну институцију; боримо се да образовање има статус најдрагоценије инвестиције, а не статус буџетске потрошње, јер тако је и у свету; боримо се да издвајање за образовање буде 6,5 одсто од бруто националног дохотка као у свим европским земљама, а не 3,2 одсто као код нас; боримо се да се образовање прогласи примарним националним интересом као у Словенији, а не реметилачким фактором националне летаргије као код нас; боримо се за реформе образовања чији ће носиоци бити наставници — практичари, а не амбициозни министри који о образовању мало знају. /…/

На путу ка пројектованим циљевима Унија има много противника (необразованост, неинформисаност, предрасуде, идеолошка наслеђа, лењост духа…), али наш највећи противник свакако су, нажалост, неки људи из Министарства просвете. Основа деловања тих владиних чиновника јесу невероватна мржња и презир према просветним радницима. Они с нама не разговарају, већ нам прете. Они с нама не сарађују и не саветују, већ наређују. Они не храбре, већ плаше. Они не помажу, већ малтретирају. Ми, просветни радници, њихов смо највећи непријатељ. Тако они мисле, и у праву су. Част је таквима бити непријатељ. Знамо да ће онај који је вођен мржњом на крају сам себе уништити, али ће, док се то не догоди, још много зла направити. То зло учинићемо мањим ако им помогнемо да оду што пре./…/Четири највреднија оружја којима Унија располаже у борби за остваривање циљева јесу: стрпљење, упорност, памет и вера.“ Борба за очување просвете настављена је и у време председника УСПРС Леонарда Ердељија. Одржан је, са циљем што озбиљнијег суочавања са изазовима епохе, низ конференција, на којима се говорило о свим актуелним образовним темама, од питања реформе образовања до репрезентативности синдиката..

Конференције су организоване 11. јуна 2005. у Крагујевцу, 5. октобра 2005. у Краљеву, 3. и 4. фебруара 2006. у Новом Саду, 21. децембра 2006. у Крагујевцу. Прва фаза борбе УСПРС карактеристична је и по низу штрајкова. Ево како је то изгледало: од децембра 1996. до марта 1997. године тромесечна потпуна обустава наставе у целој Србији;  од 7. до 13. марта 2001. године сви синдикати, учествовало 1.312 школа, од чега 401 школа из Уније; 28. новембра 2001. године једнодневни штрајк упозорења, само Унија, одазвале су се 382 школе;   29. маја 2002. једнодневни штрајк упозорења, само Унија, одазвало се 318 школа; од 17. до 20. фебруара 2003. године сви синдикати, 1.114 школа, од којих 372 из Уније;14. јуна 2005. године једносатни штрајк упозорења, само Унија, 293 школе;   од 1. септембра до 12. октобра 2005. године штрајк 42 дана због ПKУ, само Унија, 375 школа; 18. октобра 2005. године једнодневна обустава наставе, подршка Обреновачкој гимназији, само Унија, 121 школа; од 3. априла до 12. маја 2006. године сукцесивни штрајк упозорења, један час у првој недељи, два часа у другој, до једнодневне обуставе у последњој недељи, само Унија, 338 школа; 5. септембра 2007. године једносатни штрајк упозорења, само Унија, 319 школа;   од 19. новембра 2007. до 12. децембра 2007. године сви синдикати, 1.690 школа, од којих 519 из Уније; 20. марта 2008. године једносатни штрајк упозорења, само Унија, 403 школе. УСПРС је кренула и са озбиљном издавачком делатношћу.

Године 2006, изашла је „Бела књига о реформи школства“, коју су приредили Драган Матијевић и Данило Беодрански, а издао ју је СОЧ. Поводом прве деценије рада, појавила се књига „Десет успешних година“, да би у другој деценији издавачка делатност УСПРС била још снажнија и успешнија.  

О РУКОВОДНИМ НАЧЕЛИМА СИНДИКАЛНЕ БОРБЕ

Једна од кључних лажи која се, кад је наше образовање у питању, подмеће, и то стално и упорно, јесте прича о неопходности БРЗИХ РЕФОРМИ: кажу да је наша школа „конзервативна“, и да је треба ШТО БРЖЕ изменити и уклопити у „светске трендове“. Али, позив да се пожури није увек добар; поготово није добар ако долази од гробара. Ако неко тражи да буде сахрањено све што вреди у класичном школству, онда нећемо журити. Напротив. Руски философ Андреј Анисин у свом огледу „Кознервативизам, традиција и онтолошка слобода човека“ даје прецизну дефиницију: „Човек је позван да сазда себе и свој живот, – управо је у томе смисао његове онтолошке слободе.

И овде се – исто као и у уметничком стваралаштву – стварна новина рађа само из дубина традиције. Сваки оригинал (не копија) управо је онолико оригиналан (originalis) колико је повезан са неким начелом, праизвором (origo). Везу са праизворима  људског постојања и људске културе управо и обезбеђује традиција (од „trado” – носим), то је доношење искуства доживљавања тих праизвора. Једини начин да се то искуство носи је – његово усвајање: неопходно је да се уђе у традицију, њоме почне живети, наћи у њој живо јединство са смислотворним основама људског постојања. А све је то зарад могућности да се у животу каже сопствена – не позајмљен – Реч, да би се проживео сопствени, а не „како код других“ живот, да би се својој деци, наредном поколењу дала могућност да не изгубе ту живу везу са смислом постојања, – тачније, дати могућност том смислу да до њих допре кроз мој живот. Смисао конзервативизма је – управо у чувању и настављању традиције.

Реакционарност и супротстављање прогресу уопште нису смисао конзервативне идеологије. Противљење онтолошкој и историјској распамећености, бесмислу и лакомислености, који воде сушењу живота – то је смисао исте. Другим речима, стваралачко зидање и обогаћивање живота, дубока укорењеност и жива цватућа сложеност свих пројава живота, то јест, – истинска човекова онтолошка слобода – то је смисао конзервативизма“. Унија синдиката просветних радника Србије зато никад није против иновација у настави и уклањања свега што не ваља у садашњој школи. Али, претворити цео систем у експериментални полигон значи устати против саме бити човештва и ускратити деци могућност избора, претварајући их у жртве нечијих огледа in vivo.

У почетку беше Реч

         Б „У почетку беше Реч и Реч беше у Бога и Бог беше Реч.

         У њој беше живот и живот беше видело људима…“ (Јован 1, 1; 4)

         С Реч која сече као мач, реч, као пчела, истовремено има и мед и жаока. Њу треба мерити, а не бројати. Она и гвоздена врата отвара. Једном изговорена, не може се вратити.  

         Б У овом разлабављеном систему постојања и образовања ми немамо ништа друго до речи. А баш на њу су се окомили они који до своје речи не држе. Устремили се да смисао обесмисле, да се нашом муком поносе, да нам не остане ништа, па ни реч. Како се само труде да понизе нашу борбу, наше циљеве и нас саме. Нападају баш они који би први и пре свих требало да знају да се човек веже за реч. А не знају, не умеју, не слушају!

,,Образовање лудом радовање“- изрека на Волстриту, приписује се Џону Смиту. Заступљена на пинк-телевизијама и у лаким забавним емисијама у којима се узгаја трава општег заборава. ОВО ПИШЕ НА ЕКРАНУ, АЛИ СЕ НЕ ЧИТА!

Foto: Thinkstock

С Унија синдиката просветних радника Србије почела је од храбрих и паметних појединаца који нису желели да буду чланови државног синиката у Милошевићевој Србији, у којој је положај просветара био бедан у сваком смислу: од  запуштености школских зграда, недостатка опреме и учила, па све до плата које су хронично касниле, а од њих се није могло живети.

          Б Током 1994. и 1995. године почињу први просветарски штрајкови, у законском оквиру од тридесет минута. Тада су, осим државног синдиката, постојали само УГС „Независност“ и Самостални синдикат радника у образовању АП Војводине, који се 15. фебруара 1996. регистровао као Синдикат просветних радника Војводине са седиштем у Новом Саду.

С Прекретница у пружању отпора десила се фебруара 1997. када је низ школских колектива у Србији потпуно обуставио наставу. У штрајк „новог типа“ прве су ступиле основне и средње школе Сомбора. У Београду је 31. јануара 1997. у Дому синдиката одржан скуп просветара из свих крајева Србије када је, упркос притисцима власти преко „званичног“ синдиката, донета одлука о општој обустави наставе, коју је подржало преко хиљаду школа. Штрајк је трајао до 5. марта 1997, а завршен је споразумом са Владом који је довео до повећања просветарских плата за 30%.

Б Огромно незадовољство просветара државним, тзв. „Самосталним“, синдикатом образовања, који је наставио да служи режиму, а нe својим члановима, довело је до стварања низа засебних синдикалних организација, углавном на локалном нивоу. Поред Синдиката просветних радника Војводине, настају снажна упоришта независне синдикалне борбе у Панчеву, Ковину, Чачку и Београду. Нови синдикати нису настајали „одозго“, него су стварани из базе.

         С Током 1997. и 1998. све новонастале организације удружују се ради заједничке борбе. После низа преговора и заједничких активности, 25. јуна 1999. створена је Унија синдиката просветних радника Србије, чији су оснивачи били Синдикат просветних радника Војводине, Форум београдских гимназија, Форум београдских основних школа, Форум средњих стручних школа Београда, Асоцијација просветних радника општине Панчево и Синдикат образовања Чачак. УСПРС је уписана у државни регистар јула 1999, а први председник био је професор из Вршца, Радован Павловић.

Б Срећко Албић, други председник и један од оснивача СОЧа, истакао је да је начин на који је настала нова синдикална прича био радикалан у раскиду са свим што му је претходило: „Синдикат образовања Чачка доноси статут и одбацује све што није било добро у класичним синдикатима. Тако смо 1999. године са Форумом београдских гимназија, Форумом средњих стручних школа Београда и Синдикатом просветних радника Војводине формирали Унију синдиката просветних радника Србије, којој су одмах приступили Ваљево, Kраљево, Kрагујевац, Прибој, Рашка, Пожаревац, Бор, Ниш, Сремска Митровица, Топола и друга места

С Трећи председник био је Миодраг Скробоња, који је на ту функцију изабран новембра 2001. и на њој остао до одласка у пензију октобра 2005. године. У том периоду вођена је велика борба са наказном реформом просвете министра образовања Гаше Кнежевића који је марта 1993. у „Просветном прегледу“ изјавио: „ПРОСВЕТА ЈЕ ЕКСПЕРИМЕНТ УЖИВО И СВЕ СЕ ДЕШАВА У РЕАЛНОМ ВРЕМЕНУ.“ Незадовољан реакцијама просветара који нису желели да следе његове „револуционарне идеје“, изјавио је да се „од таквог материјала пита не прави“.

Б Борба за очување просвете настављена је и у време председника Леонарда Ердељија: „Боримо се за школско законодавство које које ће штитити интересе свих субјеката образовања; боримо се да истерамо политику из школа и школу претворимо у професионалну институцију; да образовање има статус најдрагоценије инвестиције; за реформе ослоњене на добру традицију и реформе које ће постати добра традиција.“

С Пети председник био је професор Драган Матијевић. За време његовог мандата одиграо се најдужи и највећи штрајк у историји српског школства. Почео је 17. новембра 2014. и трајао до 27. априла 2015. године. Овај протест је прерастао самог себе и постао прави друштвени феномен. По његовом окончању, када је настава нормализована, добијамо ,,захвалницу“ у виду отвореног писма господина Вучића. (у позадини прикажи писмо) У њему, између осталог, тадашњи председник Владе пише: ,,Хоћу, и то ће бити мој први задатак, да сваком учитељу, наставнику у Србији вратимо и право и разлог за достојанство (убаци Шојића -,,Опа Ђурђо!“) у истој оној мери у којој су га они дали својој земљи.“ Скенирај-увећај ,,Хвала вам још једном. На свему што сте нас научили.

Б Од 2015. године на челу УСПРС је Јасна Јанковић која наставља стопама својих претходника, путем бунтовника, путем ,,васкрслог“ синдикалног борца и пркосног васпитача који до данашњег дана није поклекао. Настављено је са штрајковима, научним скуповима, јавним обраћањима која су увек имала основни циљ – да буде одбрањено све што вреди и што јесте оставштина за будућност.  

РЕЧ ПО РЕЧ – ДРУГИХ 10 ГОДИНА

  1. Протести

             С На десетине, чак, стотине штрајкова за ових 20 година пратили су и протести. Били смо на Тргу Николе Пашића, на Тргу Републике, испред Министарства просвете и Министарства државне управе и локалне самоуправе, а најчешће на углу Кнеза Милоша и Немањине, испред Владе Републике Србије. Мењале су се власти, обећања остајала иста, а просвета своје разлоге за протест има, ево већ пуне две деценије. И како написа неко на транспаренту на једном од протеста: „Било да су на власти жути или плави, просвети се црно пише!“ Зато треба веровати да је пред овом Унијом будућност. Јер, будућност је будност.  

фотографије, прогласи, видео материјал итд.

  1. Трибине

              Б Тешко је набројати све градове у којима смо организовали трибине. Свакако би било лакше поменути оне у којима нисмо. Овај начин рада неопходан је у нашем синдикалном послу, чак и данас када је дигитализација узела маха. Наших 20 година обележили су разговори о различитим темама, са многим људима… Одговарали смо и на пријатна и на непријатна питања, путовали десетине и стотине хиљада километара, дању, ноћу, по снегу, киши, у свакојаким аутомобилима. Увек смо имали потребу да дођемо до сваког коме смо потребни. И свуда смо се осећали као код своје куће.

  1. НАУЧНИ СКУПОВИ

,,Образовање у Србији – реалност и перспективе“- 25 и 26.9.2009. Гимназија-Чачак

,,Ко и како вреднује образовање“ – 22 и 23.12.2012. – у ,,Равном гају Крагујевац

,,Либерализација образовања у Србији – 1.јул 2013. Београд

,,Дуално образовање- изазови и одговори“ – 19.новембар 2016. Београд

,,Неолиберално разарање образовања“ – 8. децембар 2017.  УКС Београд

           – посета патријарху (фотографије) (текст дугује Селак + фотографије и видео)

             С Организовали смо и научне скупове на којима смо угостили неке од највећих просветних умова Србије: председника Националног просветног савета, проф. др Александра Липковског; проф. др Владимира Никитовића; проф. др Ивана Дојчиновића; проф. др Слободана Рељића; проф. др Ивана Ивића; проф. др Момчила Павловића. Питали смо шта нам ваља чинити министра просвете Младена Шарчевића и бившу помоћницу за основно образовање Жељану Радојичић Лукић. Демистификовали смо много локалних, а општих проблема о којима су говориле наше колегинице и колеге, новинари и деца, делили савете психолога и правника, будили заспали српски живаљ из страшне апатије, разговарали са патријархом српским, господином Иринејом, о проблемима у нашем образовању, положају веронауке и вероучитеља у српској просвети.

              Б Угостили смо младог и угледног италијанског филозофа Диега Фузара који нам указује на чињеницу да је Европска унија пројекат апсолутног капитализма. Отворили смо небројено много тема са проф. др Јасмином Вујић, проф. др Слободаном Антонићем, господином Вигором Мајићем, разоткрили болна просветна питања са почившим проф. др Љубом Протићем и проф. др Славком Каравидићем, упознали јавност са великим образовним недоумицама и јуначки се држали у нечему што никоме од нас није била, нити је постала, струка.

Емисије

             С Из случајног сусрета Небојше Вуковића, писаца и публицисте, и Јасне Јанковић, родила се идеја да бисмо могли да позиционирамо Унију на начин на који то нико до сада није радио – кроз сопствену телевизијску емисију. О томе смо причали у септембру, а прву емисију снимили и приказали 28. октобра 2016. године. Тако је настао наш аутохтони медијски производ „Просвета има реч“. Небојша Вуковић је од тада постао пријатељ који не само да организује снимање шпице и емисије, договара промену термина, сачекује госте и домаћине, већ упорно снима и одговор на питање Да ли и зашто верујемо у образовање? Поносни смо на то што смо својој струци и на овакав начин дали могућност да се покаже, наметне, одбрани, препозна и заузме место које јој припада. Емисије су приказиване на „Коперникус телевизији“ четвртком у 19.00 и репризним термином, суботом у 8.00 часова.

            Б Да бисмо дуже трајали, јер смо све термине сами плаћали, помогао нам је „Завод за уџбенике“, па овом приликом захваљујемо директору Драгољубу Којчићу и Татјани Караџин који су у нама видели искрене просветне борце и прегаоце.

             С Захваљујемо и Радију 2М и његовом власнику Милану Миленковићу који нам је широм отворио врата свог радио-дома, када више нисмо могли да финансирамо телевизијске емисије. Трајали смо до Нове 2018. године. У око 80 емисија.

                Спотовима смо хтели да померимо ствари у главама оних који нас окружују, али и у својим. Можда ћете помислити да је то немогуће. Али ми мислимо да ништа није немогуће, па ни Србију вратити на путеве славних, образованих људи из прошлости. Видео прилог са именима личности

  1. Унијаде, песничење, ликовне колоније и изложбе

              С Двадесетогодишњицу Уније СПРС обележили су 17. спортски сусрети – Унијаде – замишљене као манифестације у оквиру којих се стичу нова искустава, где се дружи и негују здрави стилови живота. Показало се да овакви догађаји јачају структуру организације.  

              Б У последњих неколико година, упоредо са спортским активностима, тече и програм обука, културних и уметничких радионица. Оно на шта је ова генерација посебно поносна јесу две врсте уметничких активности. „Песничење“ (такмичење у говорењу поезије, коме је инспиратор и кум проф. Драган Матијевић) и ликовна колонија која сваке године привлачи све више пажње. Што се тиче ликовних радова, идеја је да све оно што је већ насликано од 2016. године једнога дана буде предочено на продајној изложби хуманитарног карактера. Сваке године уприличимо и изложбу насталих радова.

  1. Издаваштво (убацити фотографије књига и видео са промоције књиге Фузарове)

Б „ Из старих фресака нова туга веје,

Ништа није пропало, кад пропало све је!“

Рајко Петров Ного

             С УСПРС кренула је са озбиљном издавачком делатношћу 2006. године када је изашла ,,Бела књига о реформи школства“ коју су приредили Драган Матијевић и Данило Беодрански, а издао ју је СОЧ. Поводом прве деценије рада 2009. појавила се књига „Десет успешних година“. „Унија је једини изворни синдикат просветних радника који није настао вољом политике или лидерске амбиције. Унија је најборбенији синдикат просветних радника, јер синдикалне акције одређује интерес просвете, а не појединаца. Унија је далеко од политике и политичара. Сви њени лидери, док су у Унији, морају заборавити на своје политичке симпатије.“ У другој деценији издавачка делатност УСПРС била је још снажнија и успешнија, чак и онда када су сви мислили да више немамо ни тема, ни снаге, ни мотива. О новцу да не причамо. Али, не разумеју сви зашто је наше издаваштво важно.

               Б И не схватају да то није наша жеља да будемо уникатни, већ да су у питању решења за скоро све проблеме који се, као непремостиви, налазе пред српском просветом. То смо показали у књигама које настају 2010. године; ,,Програм за стабилан образовни систем у Србији и ,,Образовање у Србији данас дале су одговоре на следећа питања: „Да ли у Србији данас уопште постоји свест о значају образовања за друштво и у којој мери оно одређује развоја друштва и државе? Да ли имамо свет о томе у каквом се положају данас налази српско школство и у којој мери такав положај одређује његов квалитет? Постоји ли излаз из „тамног вилајета“ српског образовања и куда воде ти путеви?

            С  Правилником о екстерној евалуацији и стручном усавршавању, просветне власти су подигле праву буру незадовољства, са темом још једног исхитрног пројекта који ће иницирати наш одговор у виду књиге ,,Ко и како вреднује образовање у Србији“ из 2014. године.

             Б После научног скупа под називом „Либерализација образовања у Србији“ исте године настаје књига ,,Колико коштају илузије“ чији је циљ био упознавање чланства и шире стручне јавности са проблемима и замкама пред којима се налази образовање у времену глобалне економске кризе.

             С Најдужем штрајку у историји српске просвете посветили смо књигу ,,Велики штрајк просветних радника Србије“ из 2016. године. „Ниједна професија у Србији се са толико упорности и истрајности није одупирала свеколиким транзиционим променама као што је наставничка. Остао нам је утисак и осећај да смо заустављени надомак циља“.                                 

              Б Наш колега из Краљева, проф. Јован Павловић, кроз књигу ,,Лаж епохе или школа у либералном кључу из 2017. године указује да смо сви „таоци елите која из крајње личних интереса на овим просторима продаје депласиране англосаксонске идеје које су штетне по наш интегритет, одрживост и будућност.“  

            С Двадесетогодишњици постојања Синдиката образовања Чачак, одужили смо се књигом ,,Да се не заборави. Желели смо да од заборава одбранимо једно време које сведочи о неким драгоценим људима који су, бранећи достојанство свог позива, бранили један систем вредности, једну епоху, један народ.

             Б УСПРС у току 2018. године штампа две књиге: ,,Под маском слободе,                        неолиберално разарање образовања“, а после гостовања угледног                                     италијанског филозофа Дијега Фузара и ,,Лечење Епикуром или хедонизам  у служби етике“ у преводу др Катарине Мајсторовић.

             С Из богате и плодне ризнице наших активности, приређивач проф. Д. Матијевић, у књизи ,,Овако је беседила Унијануди обиље текстова, беседа и коментара насталих у протеклих 20 година.

Фото: portalmladi.com

  1. Сајмови

              Нешто што је приликом формирања Уније СПРС било равно научној фантастици, остварило се 2017. и 2018. године. На Сајму образовања, у оквиру Сајма књига, самостално смо излагали своја издања, представљали и промовисали књиге и ширили мисао да образовање у Србији буде тамо где му је место – на врху државних приоритета.

  1. Међународна сарадња

              С Истина је да ни у ближем ни у даљем окружењу нисмо могли да пронађемо синдикат попут нашег, пре свега што се нико није оволико тврдоглаво, а без партијског приступа, јогунио и борио. То, међутим, не значи да од синдикалних колега немамо шта да научимо. Боравак у Словенији 2012. године био је врло продуктиван, јер се из њега изродила Унијина верзија платних група и разреда на основу словеначког модела.

              Б Најпродуктивнија међународна сарадња почела је са турским синдикатом Egitim bir sen, на чијим скуповима смо, од 2017. до 2019, научили много тога када су у питању организација синдиката, могућности развоја, повезаност мањих у веће целине, и када смо се, пре свега, повезали са преко 40 земаља које су, попут нас, у те две године боравиле у Анкари и Истанбулу. Овај турски синдикат има милион људи у 18 грана, од којих је пола милиона у просветној секцији.

  1. Веруј у образовање

             С После речи долази светло, после логоса долази луча! После нас доћи ће други. А док они не стасају, ми ћемо бити чувари и речи и ватре. Унија синдиката просветних радника Србије не да да се обесмисли реч!

             Б   „Све је кроз Њу постало и без Ње ништа није постало што је постало!“ (Јован 1, 3)

              Они који се не држе речи, нама држе предавања о речима!

             С Речима-мачевима, сложно и достојанствено! Заједно, за једно, да образовање никада више не вреди мање!

КАКО БИТИ УЧИТЕЉ У СВЕТУ ИЗВРНУТОМ НАГЛАВЦЕ?

 Бити просветар у нашем свету теже је но игда. Чешки философ Вацлав Бјелохрадски запажа да је образовање и васпитање у наопаком свету у коме смо се нашли нешто само по себи противуречно: „Супротности индустријског друштва није могућно превазићи, али поверење у позитивне последице њиховог обелодањивања још увек је у демократским друштвима циљ и смисао „више културе“ и једини легитимни извор ауторитета интелектуалца. Хана Арент је писала: „Извор ауторитета у васпитању је прихватање одговорности за свет. Ауторитет васпитача и квалификација учитеља две су различите ствари. Ауторитет изискује одређену квалификацију, али квалификација сама, ма како добра, не може зајемчити ауторитет.

Учитељ се квалификује својим знањем о свету и способношћу да га преноси другима, али ауторитет он има само у оној мери у којој прихвата одговорност за свет. Васпитач је пред дететом као заступник свих одраслих грађана: показује му прилике у свету и говори – ево, то је наш свет“. Да ли ће друштво рационалних лудака у коме смо се нашли бити способно да социјализује младе генерације? Можемо ли преузети одговорност за овај свет неједнакости, еколошког самоубиства, нуклеарног насиља, медијског брбљања, и имати при том ауторитет? Можемо ли да им „покажемо“ на тај наш свет као на алтернативу за хероин, на пример? Можемо ли га као најбољи од могућих светова бранити нуклеарним ратом против непријатеља?

Наша културна традиција нас је хиљадама година учила да васпитање значи постављање питања која откривају противречности света, и она нас приморава да прихватимо изричиту одговорност за супротности света у ком живимо. Васпитање у постиндустријском друштву је, међутим, све више пуко кроћење посредством насиља, прикривања супротности, мистификације, колаборације с моћнима, апологије statusa quo/…/Нуклеарна енергија, бомбардовање Југославије, тамна позадина скандала у ЕУ у вези са белгијским намирницама које садрже диоксин, све су то знаци „системског екстремизма“: западни политички и економски систем је екстремистички у својој нормалности, у свом нормалном функционисању.

Прогањају се, и под етикетом екстремизма ограничавају у вршењу својих грађанских права и слобода они који се одупиру тој „екстремистичкој нормалности“, као напр. еколози и критичари наше интеграције у НАТО, а не „менаџери система“. Само човек душевно не сасвим здрав може да остане нормалан у савременом друштву, написао је једном Ерих Фром. Да ли је Орвел погрешио само у датуму? Да ли ће будуће генерације бити генетски тако манипулисане да неће више бити „претерано критичне“ према коришћењу аутомобила или производа концерна Монсанто?“ Знајући за све то, борци УСПРС су настојали да очувају школу као једно од ретких прибежишта нормалности, као право уточиште смисла, као место где деца неће бити подвргнута пукој манипулацији, него ће се образовати као бића слободна и одговорна.

Штрајкови, научни скупови, јавна обраћања увек су имала тај основни циљ – да буде одбрањено све што вреди, и што јесте оставштина за будућност.

ОБРАЗОВАЊЕ У ПОСТМОДЕРНОМ КАПИТАЛИЗМУ

Александар Зиновјев у својој студији „Запад“ изврсно бележи главне елементе образовне идеологије постмодерног капитализма. Уочавајући да је Запад, више но било које друштво у историји, развио различите врсте послова и занимања, руски социолог констатује да за неке од њих није потребно скоро никакво образовање, а да други захтевају године учења и обучавања. Два су основна сектора на Западу у којима се људи обучавају: „У једном од тих сектора припрема се замена за елиту која руководи друштвом, а у другом – маса којом се управља. Први сектор је углавном приватни, а други – државни. Први је намењен деци виших слојева, и оном делу средњих слојева који је у стању да плати скупо школовање, и који има личне везе и привилегије.

У првом сектору младим људима се усађује свест и амбиције будућих управљача, господара, вођа и учитеља друштва. У другом се припрема радна снага за предузећа и установе. Овде се људима не пружа ЗНАЊЕ, већ РАДНА ВЕШТИНА. Фактички, овде се припрема огромна маса људи који умеју да раде, али који су необразовани, идеолошки обрађени и манипулисани.“ Последице овога, као и диспропорције између захтева друштва и жеље младих да се високо образују, јесте то да се „у друштву стално појављује велики број лоше образованих и лоше обучених људи. Из њих се стално регрутују незапослени, преступници и деморализовани лумпенпролетаријат. Формира се такође слој људи који формално имају добро образовање, али који не могу да нађу посао који одговара њиховом звању и професији.

У њега спадају дипломци са универзитета који дају слабо опште образовање и лошу професионалну обуку, уметници медиокритети, млади са средњим образовањем који немају сталан посао. Код ових људи се развија комплекс више вредности и претензије које не одговарају њиховој реалној друштвеној вредности. То им смета да се баве неквалификованим и лоше плаћеним пословима. Они некако преживљавају на основу повремених зарада, помоћу родбине и друштвене помоћи“. Такође, Зиновјев каже да се због сталног развоја науке и технике, јавља мањак нових стручњака за нове области технолошке примене знања, али и вишак стручњака застарелих професија. Људи стално морају да уче и да се преквалификују ако хоће да сачувају посао. Још једна битна особина система: „Услед обиља средстава за образовање и њихове потенцијалне доступности свима, дошло је до обезвређивања образованости као такве, као елемента система вредности. /…/ Ишчезла је културна аристократија као особити социјални слој. /…/

Оно што је била функција културне аристократије, растворило се у маси људи који се професионално баве образовањем и културом, и у општој маси становништва која добија известан степен образованости.“ Наравно, ништа није равномерно распоређено. Зиновјев каже: „То што постоји изобиље средстава за образовање не значи да се ова средства равномерно распоређују у друштву. И овде се, као и у свему осталом, на једном крају гомила огромно богатство, а на другом беда. Формирала се класа високообразоване професионалне елите у сфери науке и технике, а такође у сфери где се припремају кадрови за њу.

Образованост представника ове класе је по правилу једнострана, прекомерно развијена у једном правцу, тако да ова класа не само да не може да испуни улогу културне аристократије, већ чак ни улогу просветитеља друштва. Ствари пре стоје обрнуто. Приче жреца наука о хромозомима, генима, атомима, молекулима, космичким структурама, подсвести, тржишту, процентима, итд, делују на свест људи попут речи жреца разних прошлих култова о тајанственим силама, чаробњаштву, ђаволима, боговима, чудесима, итд, на њихове савременике. Масе становништва западних земаља при томе остају на нивоу образованости и мрачњаштву који су сасвим упоредиви са оним из прошлости. Изобиље образовних средстава само по себи не чини друштво високообразованим с гледишта општег стања његових грађана“.

Зиновјев сматра да је пораст образовно-информативних могућности данашњице допринео да се други, секундарни аспект образовања, „развој способности да се искористе нагомилана искуства у датој сфери“, много проширио у односу на образовање као развој личних способности и интелектуалног света појединца. Зато УСПРС не пристаје на пукост „компјутеризације“ као замену за живе људе, учитељ и ученике, у живом, мајеутичком општењу, у пајдеји достојној најсветлијих традиција човештва. УСПРС  нема намеру да се одриче основног циља образовања – а то је, како рекосмо, очовечење човека. Француски философ Жак Маритен је истицао: „Образовање човека је буђење човека.

Оно што је код учитеља самих најважније јесте поштовање како детиње душе, тако и његовог тела, осећање за његову најинтимнију суштину и унутрашње ризнице, и неку врсту свете и пуне љубави пажње за његов тајанствени идентитет, који је тако скривен да нема технике која би до њега могла да допре… Оно што је најважније у подухвату образовања јесте стално позивање на разум и слободну вољу младог човека /…/ Лепота је ментална атмосфера и надахњујућа сила неопходна за васпитање деце /…/ Оно што је најважније за подизање човека, то јест, васпитање воље и стицање духовне слободе, као и здравих односа са друштвом, заиста је и главни циљ образовања у најширем смислу те речи“. Вештачка интелигенција, заснована на бинарним кодовима, треба да буде – „замена за човека“. Али, човек је несводив на интелигенцију.

Он је биће трансцеденције. Жак Маритен каже: „Истина не зависи од нас него од онога што заиста јесте –  дакле, истина није никаква скаламерија привремено употребљивих формула које се пасивно усвајају, и за које се ум отвара и затвара повремено. Истина је бескрајно царство – бескрајно као битије чија целина безгранично надилази наше моћи перцепције… И живот такође постоји ради циља због кога је вредно живети. Созерцање и самоусавршавање, у којима живот човеков настоји да процвета, избегавају ограничења прагматичног ума.“ Зато треба веровати да је пре овом Унијом будућност. Јер, будућност је будност.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!