Francuski obaveštajci su, pre dvadesetak godina, trasirali Vučićev put do vlasti. Jedan od njih, Arno Danžan omogućio je Vučiću transfer iz radikala u naprednjake, a drugi, Žorž Urio pomogao mu je da realizuje nekoliko korupcionaških afera, među kojima je najunosnija koncesija nad beogradskim aerodromom, koju je dobila francuska kompanija Vansi. Otkad je francuska policija otkrila sadržaje komunikacije kriminalaca preko Sky aplikacije, koja sadrži dokaze sprege s vođom naprednjačkog kartela, ucenjeni Vučić opstanak na vlasti kupuje finansijskim ustupcima francuskim firmama, koje dobijaju unosne infrastrukturne i ostale poslove, pa po višestruko naduvanim cenama grade spalionicu u Vinči i metro, a uskoro će i skladišta opasnog otpada iz francuskih nuklearnih reaktora.

Два девијантна владара, Александар Вучић и Емануел Макрон, договорили су се око расподеле политичких, економских и финансијских интереса држава којима владају. Француска је добила српске јавне ресурсе, уносне инфраструктурне послове и ђубриште на које може да одлаже опасан нуклеарни отпад. Србија је добила статус колоније, политичке обавезе да призна независност албанске лажне државе Косово и да властите законе прилагоди интересима француских компанија, па и да узима непотребне и прескупе кредите француских банака и фондова.

Вучић има озбиљне разлоге за поданички однос према Француској. Пре 20 година, кад су западне службе почеле да припремају разбијање Српске радикалне странке и стварање Српске напредне странке, значајну улогу у том процесу одиграла су двојица француских шпијуна, Арно Данжан и Жорж Урио. Данжан је почео да сарађује са Вучићем још 2000. године, док је био водећи оперативац Генералног директоријата за спољну безбедност (ДГСЕ) у тиму Бернара Кушнера, тадашњег шефа УНМИК-а.

Неколико година касније, Данжан је повезао Вучића са утицајним функционерима Европске комисије и Хашког трибунала, али и криминогеним финансијерима из региона. Данжан је 2016. године, у интервјуу за српско издање Неwсwеек-а, описао сарадњу с Вучићем: „Неколико пута смо се видели у седишту СРС. Након сусрета у Земуну Вучића сам неколико пута видео у Бриселу и у Србији и једном у Канади, на једној конференцији која је одржана у Халифаксу. Те моје посете СРС-у нису биле никаква тајна. Мој посао је био да добијем информације и то нисам радио под лажним већ под својим правим именом. То вам је као дипломатија, нема ту ничега толико тајног. Имам добре приватне контакте с неколико српских политичара из свих странака.“

Кад је обавио посао и помогао Вучићу да дође на власт, Данжан је допринео његовом повезивању са Тонијем Блером и Хашимом Тачијем.

Данжанов колега, бивши пешадинац у француској војсци, Жорж Урио има дужи шпијунски стаж у Србији. Са статусом саветника у амбасади Француске у Београду, Урио се концентрисао на логистичку обраду људи из врха власти Социјалистичке партије Србије, првенствено на Ивицу Дачића. Успут, француски агент је обрадио и Сузану Васиљевић, која се представљала као новинарка, а неговала имиџ старлете.

Кад је Васиљевићка, 1995, сарађивала на серији „Смрт Југославије“, у продукцији BBC-а, Урио је преко Дачића доспео до Слободана Милошевића, који је пристао на интервју. Десетак година касније, Дачић је пристао на сарадњу са француским и америчким службама, које су му понудиле да учествује у реализацији плана о креирању „посткосовске“ Србије. На одласку из Србије, Урио је своју, тада већ бившу супругу, Сузану Васиљевић запослио у Дачићевом кабинету. Као свака старлета, Васиљевићка се вешто премештала с колена на колено, па се већ десет година налази у Вучићевом окружењу, са задужењем да контролише његове поступке и терапије.

Урио је, после 25 година рада у обавештајним службама, 2012. године пребачен на друге задатке, који су такође повезани са Србијом. Као директор сектора безбедности аеродрома у систему Амаранте Интарнатионал, Урио је прво радио у филијали у Нигерији, затим у Алжиру, да би 2022. преузео управљање филијалом у Дубаију. Са статусом „вишег директора“ у водећој европској компанији за контролу безбедносних система у ваздушном саобраћају, Урио је посредовао у преговорима француске компаније Ванси и Владе Србије око преузимања београдског аеродрома „Никола Тесла“.
Посао је закључен 2018. године, кад је Ванси добио концесију за управљање београдским аеродромом на 25 година, по цени од 20 милиона евра годишње, а укупно 500 милиона евра.

Француска компанија се обавезала да ће у реновирање аеродрома у Сурчину уложити милијарду евра. С друге стране, Влада Србије се обавезала да ће донети законе и прописе, који ће омогућити Вансију што већи профит. С том намером преусмерен је саобраћај са аеродрома у Нишу. Вучић и Ана Брнабић су неколико пута јавно обећали да ће објавити уговор са Вансијем, али до тога никада није дошло. Иако је уговор проглашен за „пословну тајну“, више од 400 радника разних аеродромских служби, који су експресно отпуштени, јавно су указивали на штетне последице такве врсте концесије.
Упоредо са Вансијем, Вучић је у Србију доводио и друге француске компаније, којима је омогућавао да, по надуваним ценама, добијају уносне послове са државом. Током 2017. године формирано је предузеће Бео Чиста Енергија д.о.о. Конзорцијум, у коме се налазе француска компанија Веолиа, француски инвестициони фонд Маргуерите и јапанска корпорација Itochu.

Конзорцијум је добио концесију спалионице ђубрета у Винчи. Француска мултинационална компанија Суез, крајем септембра 2019, склопила је уговор са Градском управом Београда о изградњи спалионице, по коме ће јој бити исплаћено 1,6 милијарди евра у неколико рата до 2043. године. Магазин Таблоид је објавио тај уговор, који је споран по свим линијама, а нарочито по надуваним трошковима. Пројектом је предвиђено да нова спалионица од спаљивања 43 тоне отпада на сат производи биогас и 103 мегавата електричне енергије.

У том послу, следећих 25 година профит ће остваривати компанија Суез, али не и Београд, који јој је бесплатно дао имовину депоније и статус повлашћеног произвођача струје. Притом, у новој спалионици уништаваће се само нови отпад од око 630.000 тона годишње, док старо ђубре, таложено пола века, неће бити прерађивано, већ ће наставити да труне и трује земљу и воду.

Да проблем буде већи, простор који је предвиђен за одлагање отпада, а који је требало да буде довољан за следећих тридесетак година, биће попуњен до 2030. Очигледно, пројекат је на брзину склепан са циљем да се направи коруптивна комбинација, а не зарад трајног решења проблема градског отпада.

Компанија Суез је, у сарадњи с још једном француском фирмом, Винси, пре три месеца са Владом Србије потписала Меморандум о разумевању за изградњу и управљање постројењем за пречишћавање отпадних вода у Београду. Пројекат изградње тог постројења у београдском насељу Велико Село направљен је пре 40 година, у време СФРЈ.

Последњи радови су извршени пре 12 година, кад је прокопано шест километара тунела. Од тада, на градилишту су се, уместо радника, у предизборним кампањама појављивали само режимски функционери Синиша Мали, Горан Весић и Александар Шапић, који су најављивали наставак радова. У оквиру Вучићевог тзв. Инвестиционог плана „Србија 2025“ истакнуто је да ће цео пројекат коштати око 900 милиона евра. Фабрика за пречишћавање воде и један колектор биће изграђени за око 770 милиона евра, док ће остала четири погона коштати додатних сто милиона евра. Град Београд и кинеска компанија Цхина Мацхинерy Енгинееринг Цорпоратион почетком 2020. године потписали су споразум о сарадњи на том пројекту, али тај посао је недавно преузео француски Суез. Ипак, у Великом Селу се ништа не ради. Из београдске канализације се у реке годишње излије фекална вода, која би могла да попуни 60.000 олимпијских базена. Зато Сава и Дунав миришу на Српску напредну странку.

Тако и сви послови Александра Вучића миришу на криминал и корупцију. Исти задах има и пројекат изградње београдског метроа. И тај пројекат је стар колико и Вучић, али појављује се само у предизборним кампањама. Пред београдске изборе 2018. године, патолошки лажови из СНС-а, предвођени Гораном Грбовићем и тзв. Ајом Јунг, делили су возне карте за метро, а Вучић и тадашњи градоначелник Синиша Мали возили су се у аутобусу преко кога је пребачена церада на којој је писало „Београдски метро“. Та политичка превара је била увод у стратешку финансијску превару.
Град Београд и представници српске и француске владе потписали су 15. јула 2019. Изјаву о намерама за изградњу београдског метроа. Годину и по дана касније, у јануару 2021. године потписан је Меморандум о разумевању, којим је озваничен статус Француске као стратешког партнера за тај пројекат. Према плану, француске компаније Алстон и Егис испоручиће, инсталирати и одржавати опрему за метро, возове и електромашинске системе. Грубе радове обавиће кинески партнер Поwер Цонструцтион Цорпоратион. Споразумом између Србије и Француске утврђена је цена радова француских фирми од 5,35 милијарди долара, иако је првобитно процењено да тај посао не вреди више од две милијарде евра. У октобру 2018. године основано је Јавно комунално предузеће Београдски метро и воз, а за прокористу и вршиоца дужности директора постављен је Андреја Младеновић, некада високи функционер Демократске странке Србије.

По Вучићевом налогу, промењен је стари пројекат, који је 2011. године промовисала власт Демократске странке и Социјалистичке партије Србије, а за који је студију изводљивости направила француска фирма Егис Раил. Вучић је изменио трасе метроа у складу са интересима будућих станара његовог мегаломанског корупционашког пројекта „Београд на води“. Међутим, пошто држава нема новца, нема ни радова. Ребалансом буџета, прошле године је за изградњу метроа издвојено осам пута мање новца него што је предвиђено.

Министар финансија Мали тада је рекао да „све иде по плану“.

Очекујем да ће машине „кртице“ за копање тунела стићи током 2023. године. Очекујем да ће до краја 2023. обе „кртице“ бити у функцији. Очекујем да ће тада изградња прве линије метроа бити у пуном јеку и да ће већ кренути изградња друге линије, тако да ћемо паралелно градити обе, а да ће саобраћај у метроу кренути 2028. године – рекао је Мали.

Већ се ближи крај 2024. године, а „кртица“ нема, па нема. Но, напредњачке кртице ништа не спречава да роваре и буше републички буџет. Да би санирао незадовољство француских компанија, којима је одложена исплата договорених рата, Вучић је ангажовао француску државну фирму РАТП за „рану операторску помоћ на пројектру Београдски метро“. Једногодишње консултантске услуге око контроле радног процеса, машинских елемената и усклађивања саобраћајних прописа, град Београд ће платити 944.000 евра.

Вучић је утростручио цене радова и услуга француских компанија. Такву штету српском буџету није направио у знак захвалности због подршке, коју су му пружали француски политичари и шпијуни у време кад је припреман за долазак на власт, него да би опстао на власт. Вучић је уцењен доказима својих криминалних и корупционашких активности, које поседују француска полиција и судови. Француска полиција и Еуропол, чије седиште се налази у Лиону, запленили су сервере преко којих су криминалци из Србије и целе Европе користили апликацију Скy. Српској полицији, тужилаштву и судовима из Француске је прослеђено око 800.000 садржаја декриптиваних комуникација између припадника разних криминалних кланова. На основу тих доказа у току су суђења Дарку Шарићу, Вељку Беливуку, припадницима тзв. Врачарског клана и многим другим криминалцима. Иако су српски тужиоци цензурисали добијени материјал, у неким поступцима нису могли да избегну помињање Александра и Андреја Вучића, као и њихових саучесника из полиције, тужилаца и судова. Магазин Таблоид је објавио најзначајније делове тих преписки у којима је описана сарадња браће Вучић са најопаснијим мафијашима.

Шта се налази у необјављеним садржајима скинутим са Скy, можда зна Вучић, а сигурно знају његови господари из САД-а, Француске и Немачке. Свестан опасности да, кад год то страни центри моћи пожеле, може да буде оборен с власти, ухапшен, затворен и изведен пред суд, Вучић ради исто што и сваки криминалац – покушава да откупи своју луду главу. Опстанак на власти – а, то у његовом случају значи и опстанак на слободи – откупљује новцем из државног буџета. Зато је француским компанијама омогућио вишеструко већу од реалне зараде на разним инфраструктурним послова, а од француских фондова и банака узео кредите вредне скоро шест милијарди евра. Но, Французи знају с ким имају посла, па стално подижу улог. Последњим захтевом, који је испостављен Вучићу, Французи намеравају да реше највећи проблем свог енергетског система, тј. да се реше нуклеарног отпада.

На самиту, који су средином марта ове године, у Бриселу организовале белгијска влада и Међународна агенција за атомску енергију, најављен је програм Европске уније „Нет Зеро Индустрy Ацт“, којим је планирано значајно повећање инвестиција у нуклеарну индустрију. Француски председник Емануел Макрон је истакао да његова држава намерава да изгради још шест нуклеарних електрана, иако Француска и сада из својих реактора покрива 65 одсто потреба за електричном енергијом. Међутим, Макрон је признао да се француски оператер нуклеарних електрана „Елецтриците де Франце“ налази у великим проблемима, који су изазвани недостатком места за складиштење опасних материја. Француска је двадесетак година продавала нуклеарни отпад руским компанијама, али тај посао је обустављен услед санкција према Русији. Истовремено, Француска је остала без депонија из неколико афричких држава, које су се отргле из њеног колонијалног загрљаја. У таквим околностима, улога европске колоније припала је Србији.

Управо на самиту у Бриселу, Александар Вучић је најавио куповину четири мала нуклеарна реактора са комбинованим капацитетом од 1.200 мегавата. Изградња тих реактора коштала би око осам милијарди евра. У почетку те кампање, којом је покушао да промовише идеју о оријентацији Србије ка нуклеарним изворима енергије, Вучић је помињао могућност куповине одређено удела у власништву над нуклеаркама у Мађарској или Бугарској. Од тог пробног балона, којим је тестирао расположење српске јавности, одустао је под притиском Француске. Добру вољу за сарадњу у пројекту претварања Србије у депонију нуклеарног отпада, Вучић је показао пуштањем у скупштинску процедуру предлога закона, којим би се укинуо мораторијум на употребу нуклеарне енергије, који је СФРЈ усвојила после катастрофе у Чернобилу. Кад напредњачка већина у Народној скупштини усвоји предлог закона, који је потписао њихов посланик Зоран Драгишић, званично ће се отворити врата српске депоније за француски нуклеарни отпад.

Уверен да ће лако и брзо успети у том послу, Вучић се ни не труди да смисли озбиљну преварну стратегију, него пласира најглупље лажи. Каже да ће Србија изградити или купити четири мини нуклеарна реактора, а у целом свету постоје само два, али у продаји нема ниједног. Та лаж, колико год била бесмислена, Вучићу користи за обману грађана. Тобоже, Србија покреће нуклеарну „чисту“ енергију, а заправо само припрема локације на којима ће Французи изградити складишта свог отровног отпада.

Укидање мораторијума на нуклеарну енергију је једини спас за Србију. Ускоро ће Србија имати четири пута већу потрошњу енергије, па ћемо наше потребе моћи да задовољимо само ако на време изградимо нуклеарне реакторе. То је скуп посао, али немамо друго решење – рекао је Вучић.

Приликом последње посете Макрона, крајем августа, представници српске и француске власти потписали су три документа о критичним и стратешким минералним сировинама, о потенцијалу за развој нуклеарног програма у Србији и унапређењу преносне електричне мреже.

Желим да упутим поруку пријатељства и да на најодлучнији начин поручим да је Србији место у Европи, у Европској унији. Европској унији је потребна јака и демократска Србија, а Србији јака Европска унија, како би бранила њене интересе. Желим Србији да оствари напредак у преговорима и да отвори нови кластер. Србија може да буде замајац за цео регион и одлучни смо да јој пружимо подршку у развоју привреде, владавине права и свакодневног живота – рекао је Макрон у Београду, задовољан што је Србији продао 12 авиона „Рафала“, по укупној цени од 2,7 милијарди евра.
По повратку у Париз, Макрон је на друштвеним мрежама објавио емотивну поруку Вучићу, писану ћирилицом: „Драги Александре, драги српски пријатељи, хвала вам на тако топлом дочеку. Значајно смо унапредили однос између Србије и Француске. Наставићемо даље. Имате пријатељство и поштовање Француске, као и моје лично.“

Макрон је своје „пријатељство“ доказао инсистирањем да Србија прихвати тзв. Француско-немачки план о независности албанске републике Косово. Јавно је претио Србији увођењем виза за улазак у Европску унију, а потом, ако се не убрза имплементација тог плана, чак и економским санкцијама. Француска је „косовским оружаним снагама“ поклонила огромне количине лаког наоружања и неколико ракетних система. У знак „пријатељства“, Макрон је инсистирао да Француска постане коспонзор Резолуције о геноциду у Сребреници, а у изјавама је експлицитно оптуживао Србију и Србе за тај и друге злочине и агресију на суверену Босну и Херцеговину. Но, треба признати да Макрон само наставља да спроводи трајну стратегију односа Француске према Србији, коју су његови претходници примењивали од почетка распада бивше Југославије. Француска ратна авијација је прва бомбардовала српске положаје у Републици Српској Крајини и Републици Српској 1995. године, када су припремани услови за етничко чишћење Хрватске од Срба. Французи су учествовали и у НАТО агресији на СР Југославију. Два дана после почетка бомбардовања, 26. марта 1999, споменик српско-француском пријатељству на Калемегдану, који је подигнут после Првог светског рата, прекривен је црним платном са натписом: „Нека је вечна слава Француској, које више нема“.

Француска која данас постоји користи Србију као депонију отровног отпада. Политички отпад, који предводи Француску, Емануел Макрон, уцењује политички отпад, који се налази на функцији председника Србије, Александра Вучића, да би реализовао своје интересе. Макрон је, пре само два месеца, претрпео два тешка изборна пораза, чије последице држе Француску у стању опасне политичке кризе. Макрон влада без владе, коју не може и не жели да формира, како би продужио боравак у власти. Његов пандан Вучић опстаје на власти захваљујући бруталној крађи избора и политичкој патологији, којом је заразио целу државу и народ.

Осим сличности у политичким каријерама, обележеним диктаторским поступцима и изостанком подршке гласача, постоје и бројне скандалозне подударности у Вучићевој и Макроновој приватној биографији. Грађани Србије већ су навикли на скандирање „Вучићу, педеру“. Иако је тај слоган мотивисан политичким потезима, оправдан је и Вучићевим интимним склоностима, о којима су јавно говорили бројни сведоци, међу којима је и Ђорђе Вишекруна, као и случајеви попут оног са трансвеститом Ликаном. Ипак, треба нагласити да се Вучић није венчао са Ликаном, а Макрон јесте са Брижит Троње-Озијер.

Новинарка Наташа Реј је 2021. године објавила информације о томе да је извесни Жан-Мишел Троње променио пол и направио идентитет особе, која се данас зове Брижит. Новинарка је истакла да Брижит никад није била удата ни за каквог Жан Луја Озијера, јер он не постоји, а да троје деце, коју Брижит представља као своју, заправо нису њена. Те ставове подржава и америчка телевизијска водитељка и политичарка Кендис Овенс, која тврди да све „засташујуће импликације“ указују на то да је Брижит Макрон променила пол: „Ако жели да прекине гласине, она може једноставно да објави фотографије из првих 30 година свог живота. Анализирајући једну од малобројних породичних фотографија Брижит као бебе, закључила сам да је она пљунути свој брат. Они су, као што се види, заиста иста особа.“

Брижит Маркон је 2022. године поднела тужбу против новинарке Реј за клевету, а поступак је у току.
Упоредо са причом да му је супруга транссексуалац, француски медији су пласирали информације о хомосексуалним склоностима Емануела Макрона. То је и разумљиво, с обзиром на бројне фотографије на којима он позира поред голих набилдованих младића, с којима се грли и љуби. Кад је у јавност доспела прича о романси између Макрона и Матјеа Галеа, бившег председника Радио Француске, обојица су објавили ружичасте демантије.

Емануел је помало старомодан, уопште није мој тип – рекао је Гале, облизујући се као Вучић кад лаже.
Они који желе да шире идеју да сам лажњак, да имам скривене животе или нешто друго… Пре свега, то је непријатно за Брижит. Она дели цео мој живот од јутра до мрака и пита се како бих ја физички могао да урадим било шта. Ако неко каже да водим двоструки живот са Матјеом Галеом, погрешио је. Можда је видео мој холограм, који је изненада побегао код Матјеа. Можда је то био мој холограм, али нисам ја – рекао је Макрон.

Французи су се на последњим изборима изјаснили да на власти не желе ни Макрона, ни његов холограм. Срби то исказују на улици, једином месту где још имају слободу да кажу шта стварно мисле о диктатору Вучићу. С обзиром на све опасности, које Србији намећу Макрон и Вучић, последњи је час да грађани устану и ослободе се политичког отпада, који их трује.

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, kolonija, Predrag Popović, Srbija, Francuska