Прочитај ми чланакМинистар без портфеља у Влади Републике Србије, Ненад Поповић постао је још један у низу лобиста за изградњу нуклеарних електрана. Имајући у виду да Поповић важи за проруског политичара и некога ко практично води неформално министарство за сарању са Русијом долазимо до омиљене стратегије Александра Вучића да о теми која је у његовом личном интересу на истоветан начин говоре представници супростављених политичких погледа. Тако имамо да је везано за изградњу нуклеарки потпуна сагласност Зоране Михајловић и Ненада Поповића чиме се кроз привид некаквог плурализма мишљења ствара лажна слика о томе да по овом стратешки важном питању постоји концензус.
Морам признати да је у читавој причи Ненад Поповић убедљиво најлицемернији јер врло свесно злоупотребљава сентимент Срба према Русији и по Вучићевома задатку врши анестезирање јавности везано за намеру да се укине мораторијум на нуклеарну енергију. Наиме, Србија има вишедеценијску сарадњу са руским нуклеарним комплексом (данас је то све у склопу Росатома) имајући у виду да имамо нуклеарне реакторе совјетског типа у Институту за нуклеарне науке „Винча“. У последњих неколико година ова сарадња је проширена и то је резултовало договором о покретању Центра за нуклеарне технологије у Србији. Ова институција се отвара са циљем трансфера технологија и обуке кадрова у области нуклеарне медицицине. Међутим, углавном се у извештајима о покретању овог врло важног центра не спомиње његова основна намена већ се у оквиру медијских презентација гурају приче, снимци и фотографије нуклеарних централа, а у екстремнијим случајевима чак и нуклеарног оружја. На овај начин се ствара утисак у јавности како се са Русијом воде некакви супер тајни преговори и да ће из центра за нуклеарну медицину нићи бојеве главе.
И сам министар Поповић је недавно у изјави после састанка са челницима Росатома углавном причао о ономе што је важно Вучићу, а то је скидање мораторијума на нуклеарну енергију. Ово постаје једно од најважнијих питања у Србији јер је наш државни врх већ постигао договоре са америчким нуклеарним лобијем о томе да се овде инсталирају експерименталне модуларне нуклеарне електране како би се тиме притиснула ЕУ да се у потпуности окрене ка нуклеарној енергетици и тиме уђе у још већу политичку, економску и безбедносну завинсост од САД. Вучићева рачуница у читавом послу је врло јасна, дати Американцима полугу за притисак на ЕУ, а парама грађана Србије још додатно платити лобистичке кругове у Вашингтону који треба да му обезбеде наредну деценију владавине. Међутим, да би се та за српску јавност горка пилула могла лакше прогутати потребно је да Ненад Поповић мало заслади причама о руској нуклеарној технологији.
А да ствар буде још апсурднија сама Русија нема интерес да у Србији гради нуклеарну електрану. У тексту који је објављен на порталу руске агенције РИА на дан Вучићеве посете Путину управо је и потенцирано питање да ли је Србији уопште потребно да на спољни дуг од преко тридесет милијарди евра иду у ново задуживање од барем десет милијарди колико би било потребно за нуклеарку. У том смилсу је наведен пример Белорусије која је ушла у проблем са инвестицијом у нуклеарну енергију. Наравно, овај текст је била руска порука да знају за јадац и да не желе да служе као покривалица за Вучићеве закулисне радње.
Поновићу још једном. Република Србија нема потребу нити интерес да гради нуклеарне централе. У том смислу мораторијум на нуклеарну енергију мора да остане на снази јер његовим укидањем долазимо и у још једну велику опасност, а то је да се тиме отвара могућност и за изградњу постројења за третман нуклеарног отпада. На тај начин би Вучић странцима могао Србију да препродаје и као територију за складиштење опасног радиоактивног отпада, а што је као бизнис врло уносно јер нико у Европи не жели да се тиме бави, а при томе постоји велики интерес.
Србија треба да новац из буџета уложи у модернизацију дистрибутивне мреже и њену потпуну дигитализацију. На тај начин ће се створити претпоставке за укључивање веће количине малих обновљивих извора електричне енергије. Такође, потребно је дати новчане подстицаје за покретање енергетских заједница које ће бити произвођачи струје и топлотне енергије. Примера ради, земљорадничка задруга може да своју делатност прошири изградњом постројења за производњу биогаса. Такође, одређени делови великих градова могу да се трансформишу у енергетски независне дистрикте тиме што ће сви кровови зграда да буду покривени слоарним панелима, а грејање организовано малим постројењима на земни гас која имају комбиновану производњу струје и топлотне енергије за грејање. Уз све то, треба уложити у факултете, институте и приватне предузетнике спремне да се укључе у велики посао развоја савремених енергетских постројења (укључивш и она која користе угаљ), као и у развој водоничне енергетике у којој постоји озбиљан потенцијал. Све ово обезбеђује да се користе сопствени ресурси и да тиме зависност Србије од увоза енергије остане макар на овом новоу на ком је данас. Уз то, стварају се предуслови за развој нових радних места у реалном сектору који производи додату вредност.
Са друге стране, улагање у нуклеарне централе ствара енергетску, економску, технолошку и безбедносну зависност од онога ко има нуклеарну технологију, а то су само велике светске силе и мултинационалне компаније. При томе укупна корист по друштво и државу је много мања неголи ако се иде на децентрализоване системе и коришћење сопствених потенцијала.
На крају, важно је рећи да је српски инетерес могуће спровести само и искључиво ако управљање државом преузму људи који имају базичну струку (а не политику у виду заната) и иза којих се не вуку репови прошлости. Вучић је око себе окупио махом људе без знања и образовања, а они који понешто и знају налазе се у његовим фиокама са дебелим досијеима уз помоћ којих их тера да му верно служе. То врзино коло мора бити прекинуто и то је питање бити или не бити!
— СРБИН инфо (@srbininfo) January 25, 2022
