Pročitaj mi članakDejli mejl, novina koja je svojevremeno otvoreno navijala za Hitlera, za Nacionalni savez fašista Britanije (National Union of Fascists), za Crno-smeđe, bandu ubica (the Black and Tan murder gang) (paravojne formacije britanskih vlasti sastavljene od dobrovoljaca za borbu protiv pobunjenih Iraca tokom rata za oslobođenje 1919 – 1921, poznate po surovosti i represijama nad civilima – prim.prev) opet je na delu. Ovog puta na svoje naslovne strane postavljaju izveštaje o „aktivnostima na očuvanju mira“ ukrajinskih boraca s prve linije fronta pod naslovima poput „Lovimo ih i ubijamo kao svinje“ (We’re Hunting Them Down and Shooting Them Like Pigs). Ostatak tog članka objašnjava „kako se Ukrajinci brutalno svete kolaboracionistima koji su svoje susede – i svoju zemlju – izdali Rusima“. A u te kolaborante, objašnjava se dalje u članku, spada i „Natalija Romaničenko, bivša glumica, samohrana majka koja se izdržava prodajući preko interneta valjuške i kobasice, a koja je na društvenim mrežama objavila slike svoja dva maloletna sina obučena u uniforme Sovjetske armije.“
Хајдемо најпре да се сконцентришемо на чињеницу да главни уредник Дејли мејла, једног од водећих британских новинских издавача, и његови заменици остају потпуно равнодушни на чињеницу да су тиме војници Оружаних снага Украјине извршили оно што неспорно јесу ратни злочини против цивила, без обзира на било какве олакшавајуће околности које ти уредници или сами украјински војници покушавају да око тога испреду. После овог, усредсредимо се на чињеницу да су Западни медији и пре тога мање-више уредно бележили вршење сличних ратних злочина у којима су починиоци били нпр. „умерени побуњеници“ у Сирији и Либији, или слични ратни злочини које Израел свакодневно чини на Западној обали, Појасу Газе и у Јерусалиму, које би потом умотали у обланду и тек тако заглађене представљали својој читалачкој публици. Могли бисмо стога и да се сложимо и да било каква критика и оптужбе НАТО медијских извора попут Дејли мејла против Русије јесу, као последица сопствене умешаности у тај сукоб, па следствено и у ратне злочине украјинске војске, сасвим беспредметне и безвредне.
Сложимо се онда и око тога да су главни уредник Дејли мејла и његови заменици, па и сви други попут њих који извештавају о простору Западне Русије – Источне Украјине сасвим задовољни и стањем ствари у вези са несрећницима из Алеје aнђела у Доњецку које, неизмењено, траје бар осам последњих година. А будући да сви данас претражујемо по Интернету, свратимо онда опет до Хитлера, чији су потчињени цивили на крају рата здушно тврдили како појма нису имали о ратним злочинима Вермахта и њихових украјинских савезника почињеним између 1941. и 1945, па онда закључимо да данас за НАТО не постоји луксуз сличног правдања, тј. да није могуће да нису и сами свесни свега оног што и сам Дејли мејл признаје, оног што његови хероји, обожаваоци Waffen SS-а, управо ових дана чине по Западној Русији.
А и то се ето ипак јесте већ догодило, и сам Хитлер је 1939. био номинован за Нобелову награду за мир, награду која је после тога додељена била читавом низу других ратних злочинаца, а уз све њих и вијетнамском (северновијетнамском – прим.прев) патриоти Ле Дук Тоу, који је после одбио да је прими (из протеста, зато што је требало да је дели са Хенријем Кисинџером, који је, према његовом мишљењу, пред сам крај тог рата прекршио примирје и наредио тепих-бомбардовање Ханоја – прим.прев), као што ће је вероватно и сам руски министар иностраних послова, Лавров, одбити када и ако и на њега дође ред. Премда, колико год да би Лавровљеви дипломатски напори да се рат у Украјини избегне могли постати јасан разлог да на крају и сам буде номинован, нема шансе да је и добије, јер нам је свима јасно да Нобелова награда за мир, као и оне за књижевност и економију, представљају само безвредне ђинђуве за које НАТО-ови привесци Норвешка и Шведска послушно прате добијено упутство да их додељују не по критеријуму реалних заслуга за мир, него по томе колико су их номиновани заслужили радом на унапређивању потреба НАТО савеза.
НАТО нас ни ове године није разочарао. Овогодишњу Награду за мир поделиће фронт групе за НАТО у Украјини и Русији, са потрошним НАТО агентом лаке категорије у Белорусији (light weight throwaway NATO agent in Belarus).
Данашња ударна вест натовског Би-Би-Си-ја је да је „Украјински Центар за грађанске слободе“ позвао тужиоца да отвори поступак против Путина, али од овог добитника Нобелове награде за мир нисмо чули никакав позив да се сличан поступак отвори и против гангстера Зеленског, или против његових „храбрих момака“ који се са страница Дејли мејла хвале сопственим ратним злочинима који и даље трају. Ако су ове психопате проглашене добитницима, какви су тек били остали номиновани?
Алеш Бељацки, белоруски добитник (и утајивач пореза), тренутно у затвору у Минску служи казну за злочине почињене против народа Белорусије. И мада је Бељацки део радног времена можда и био активист организације за заштиту људских права, његов прави посао без сумње је био рад на промени режима, тј. на цепању Белорусије ради разгртања пута НАТО-у ка Москви. Међутим, како је његова права струка белоруска књижевност, можда је он више позван да прокоментарише фашистичке ставове Украјине у односу према Достојевском и Толстоју, које НАТО часопис Економист понавља као папагај.
Кад би се неким чудом било који од тих небески великих писаца вратио, не би имали никакве шансе за Нобела за књижевност или за мир, нити за награду за економију у случају Толстоја, осим ако би пристали да се пре тога одрекну руског војног, политичког, верског и економског руководства, на шта најбољи међу Русима сасвим природно не пристају, јер с Толстојем и Достојевским стоје на ногама, а не да као Павловљеви пси на стражњим ногама шене ишчекујући да им НАТО добаци кексић, попут друштва Меморијал, добитника овогодишњег Нобела за мир из Русије, за коje а нас Би-Би-Си уверава да га је заслужило јер ће Путину изаћи на нос (it will get up Putin’s nose).
Но, Нобелова награда за мир требало би да се додељује за нешто са пуно више значаја и суштине од Путиновог носа, или ако баш хоћете, од Путина уопште. Попут Лаврова или, можда још важније, Ле Дук Тоа, Хо Ши Мина или неупоредивог Вõ Нгујêн Ђапа, Путин представља и симбол нечег дубљег, чак трансцендентног. У Вијетнаму је тада превладала хиљадугодишња тежња Вијетнамаца да поврате независност и сувереност. У Русији, која се протеже од Румуније на западу до Кине на истоку, постоји челична решеност руских силовика, руских православних верника, Кадировљевих Чечена, паравојски из западне Русије и низа других народа, мрежа и чворишта спремних да своје животе дају не за безвредне НАТО мировне ђинђуве, него за то да Руси, сви руски држављани, могу, као Вијетнамци, данас живети у миру, достојанствено и слободно, без Нобеловог комитета, без Би-Би-Си-ја, без Дејли мејла и без НАТО-ове и ине туђе празне помпе и одвратних и с висине упућених придика.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 15, 2022
