Прочитај ми чланакЖан Бодријар је давнашњих дана записао да живимо у друштву спектакла. И заиста, спектакл или водвиљ који се попут рингишпила врти сваки дан, све више и више, доказује своју сврху. Циљ је замаглити све хоризонте и све апсолутне вредности, оправдавајући на тај начин симулакрум у којем живимо.
Међутим, друштво спектакла је порозно. Зато што се не заснива на вредностима и историјским искуствима једног друштва. Али, свака колонија је увек друштво спектакла. Тако је и са Србијицом. Да би се статус колоније очувао, потребно је постојање чувара колонијалног статуса са једне стране, са друге стране су чувари колонијалне свести. У улози првих то су по правилу институције једног друштва, у улози других налази се колонијална елита. Кроз суђење Дејану Петру Златановићу, српско друштво спектакла је проговорило.
Дејан Петар Златановић оптужен је (оптужним предлогом КТО број 80/2023 од 15.03.2023.године) да је учинио кривично дело – позивање на насилну промену уставног уређења из члана 309 став 1 у вези са чланом 33. и чланом 61. Кривичног законика.
Радња оптуженог Златановића одређена је као:
„учествујући у радњи извршења заједнички са умишљајем је извршио кривично дело, те је наставио са позивањем да се силом свргне председник Републике Србије речима: „Ако нећемо да смо каменог срца, мора огањ да ради, нема назад више“, „Ово је почетак, кренули смо, они или ми“, „Свима онима који хоће да издају, то је сада актуелно и данас, па ко се препозна препозна, а стићи ће га то, ко потпише њега убише“, да би се након обраћања окривљени на челу окупљених грађна упутили ка улазу у зграду Председништва на Андрићевом венцу, силом са неколицином протестаната оборили заштитну ограду, насилно су ушли у двориште председништва, али нису успели да уђу у зграду председништва, јер их је у тој намери спречила полиција која је у кордону стајала на степеништу Председништва….“.
адвокат Горан Ђорђевић
Да подсетимо кривично дело – позивање на насилну промену уставног уређења из члана 309. КЗ-а гласи:
„Ко у намери угрожавања уставног уређења или безбедности Србије позива или подстиче да се силом промени њено уставно уређење, свргну највиши државни органи или представници тих органа, казниће се …..“
I ОБЕЛЕЖЈА ДЕЛА ИЗ ЧЛАНА 309. КЗ-А
Важно је указати на још један сегмент, који представља битно обележје овог кривичног дела (и заједнички је за дело из члана 308 и дело из члана 309. КЗ-а). То је чињеница да напад на уставно уређење – кроз подстицање или позивање мора да се предузима уз примену силе. И примена силе или претња употребом силе мора бити садржана у позиву или подстицају за извршење овог дела и то до мере да без овог сегмента нема ни кривичног дела. И најзлонамеринији у речима Дејана Петра Златановића (подсећамо): „Ако нећемо да смо каменог срца, мора огањ да ради, нема назад више“, „Ово је почетак, кренули смо, они или ми“, „Свима онима који хоће да издају, то је сада актуелно и данас, па ко се препозна препозна, а стићи ће га то, ко потпише њега убише“, не могу пронаћи позив на употребу силе према конкретном заштићеном објекту овог кривичног дела.
И лаици знају да свако кривично дело има свој активни и пасивни субјекат. Пасивни субјекат представља једно или више друштвених добара или интереса које се штите инкриминацијом једног поступања као кривично дело. У „нашем случају“ то су (у оквиру првог облика): уставно уређење схваћено као систем организовања власти у земљи, организација, надлежности и сл, као и федеративно уређење, скушпштински систем власти, републикански облик владавине и сл. Наведена чињеница од значаја је за утврђивање објекта на који је усмерен позив за примену силе. Из самог оптужног акта, јасно је да је изостало означавање и пасивног субјекта кривичног дела.
II РАДЊА ДЕЛА;
Најпре, као радња дело одређено је „позивање“ или „подстицање“. Позивање у контексту овог дела представља јасан позив на заједничко деловање у одређеном правцу – правцу који опредељује сам позив као нечему конкретном. У теорији кривичног права запажа се констатација да се позивање најчешће врши наговарањем, убеђивањем, предочавањем неких околности и сл. са циљем изазивања одлуке код другог. Подстицање је са друге стране подржавање и даље учвршћивање или реализација, већ постојеће нечије одлуке да се предузме одређена телесна радња, које се као такво одређује кроз институт подстрекавања из члана 34. КЗ-а.
Позивање и подстицање морају се експлицитно односи на промену уставног уређења или свргавање највиших државних органа или представника ових органа. Несумњиво је да се у изјавама Дејана Петра Златановића, нити једном речју, децидно или поименце не појављују нити један од државних органа који су наведени у делу устава – Уређење власти (члан 98-165), или било ко од представника органа ( то су сходно поглављу 5 устава: председник Народне скупштине, председник Републике, председник Владе, заштитник грађана, начелник генералштаба, председник Врховног Касационог суда, републички јавни тужилац ). У норми члана 309. говори се о уставном уређењу као објекту на које је усмерено позивање на насилну промену. Други део се односи на позивање или подстицање на насилно свргавање највиших држанвих органа или представнике дих органа. Зато члан 308. КЗ-а прецизно раздваја промену уствног уређења и свргавање највиших државних органа.
Једнако је важно да се промена уставно уређења или свргавање највиших државних органа, у смислу члана 308. КЗ-а, мора извршити предузимањем радњи којима се онемогућава функционисање ових органа или онемогућавање представника тих органа да обављају функције из надлежности ових органа. У том смислу и позивање и подстицање мора да се односи управо на радње извршења дела из члана 308. Кривичног законика.
Посебно се указује да се радња кривичног дела састоји у позивању или подстицању као радње подстрекавања. Позивање представља делатност најпре психолошког карактера којом се утиче на вољу других лица у смислу изазивања доношења одлуке код њих да насилно – уз употребу силе изврше кривично дело против уставног уређења о чему је већ било речи.
Али, вратимо се подстрекавању. У важећем Кривичном законику подстрекавање је одређено чланом 34. У наведеном члану подстрекавање се дефинише на следећи начин: „1. Ко другог са умишљајем подстрекне да изврши кривично дело, казниће се казном прописаном за то кривично дело. 2. Ко другог са умишљајем подстрекава на извршење кривичног дела чији покушај је по закону кажњив, а дело не буде ни покушано, казниће се као за покушај кривичног дела“.
Подстрекавање као облик саучесништва представља стварање или изазивање одлуке код другог да изврши одређено кривично дело или учвршћивање те одлуке. На основу наведеног, два су услова која морају кумулативно бити испуњена како би била могућа примена института подстрекавања. Први услов јесте да код извршиоца не сме постојати већ формирана одлука да изврши кривично дело. Наведено указује да нема подстрекавања у условима када је код починиоца дела већ постојала одлука да изврши кривично дело (omnimodo facturus). Други услов односи се на чињеницу да је неко лице, у овом случају подстрекач предузело радње које су код будућег извршиоца дела створиле или учврстиле одлуке да учини неко кривично дело. Све наведено обухвата постојање одређених елемената. То су пре свега однос између пострекача и пострекаваног, однос између подстрекача и самог кривичног дела на које се подстрекава у делу виности, умишљајна радња подстрекавања, почињено или покушано кривично дело на које је подстрекавање усмерено.
У том смислу, упадљиво је да се у оптужном акту и не наводи предлог да се изведе доказ саслушањем учесника митинга који су били предмет подстрекавања. На овом месту намеће се једна згодна аналогија. Једна од већих брука јуриспруденције у Србији, десила се пре 15-так година, када су у жару денацификације поднете тужбе против новинара РТС-а, који су били означени као подстрекачи ратних злочина у Вуковару, на тај начин што су својим прилозима, подстрекавали – како је то наведено у кривичним пријавама, на вршење ратних злочина. Предмет против Дејана Петра Златановића није далеко од ових „видика“.
Дејан Петар Златановић и Дамњан Кнежевић након изласка из Централног затвора у Београду
III КРИВИЦА;
СУБЈЕКТИВНИ ЕЛЕМЕНТ овог кривичног дела представља посебно важно подручје. Ово из разлога што ово кривично дело не подразумева сваку критику или позив на промену уставног уређења. Штавише, српска теорија кривичног права је на становишту (до сада!) да и позивање или подстицање грађана на супротстављање одређеним мерама државних органа не значи постојање кривичног дела из члана 309. КЗ-а.
У односу на дело из члана 309 (па и члана 308. ) КЗ-а, предметно кривично дело може се учинити искључиво са умишљајем. Доказивање умишљаја подразумева доказивање : учинилац треба да је свестан да пропагира насилну промену уставног уређења односно свргавање највишших државних органа или представника тих органа. Да би постајала свест, мора се захтевани облик свести у виду намере и изразити. Оваквог изражавања намере нема. При том, намера мора бити манифестована, будући да се ради о позивању или подстицању. Тако је и код овог облика одговорности непходно утврдити постојање намере, будући да намера као један од израза „психичког односа починиоца према делу“ представља услов за дефинисање дела и утврђивања степена одговорности за предвиђено дело. У теорији је присутно схватање да је утврђивање и прецизирање намере један од најзначајних елемената сваког поступка којим се одликује позитивно како унутрашње тако и међународно право. Уосталом, увек се истиче „да право цивилизованих друштава се можда ничим толико не поноси колико узимањем у обзир субјективног фактора“ (Х. Арент „Ајнхман у Јерусалиму- Извештај о баналности зла“).
У оквиру свих слабости оптужног акта, на месту кривице, највише долази до изражаја недопустиви волунтризам ВЈТ Београд.
IV САИЗВРШИЛАШТВО КАО ОСНОВ ОДГОВОРНОСТИ
Оптуженом Дејану Петру Златановићу, према наводима из оптужнице, основ одговорности представља саизвршилаштво у смислу члана 33. КЗ-а.
У том смислу се указује да саизвршилаштво представља свесно и вољно заједничко учествовање у предузимању делатности којима се извршава кривично дело. У сваком конкретном случају, када се одговорност темељи на саизвршилаштву, сваки од саизвришилаца се појављује као извршилац и свог и заједничког кривичног дела. Саизвршилаштво постоји када више лице заједнички учествују у извршењу делатности коју је закон предвидео као радњу извршења кривичног дела, са тим да се радња дела јавља као узрок забрањене последице. Наиме, да би постојало саизвршилаштво мора да постоји објективна веза између свих саизвршилаца и кривичног дела. Објективна веза представља „предузимање делатности“ тј. вршење радње кривичног дела од стране сваког од више извршилаца тј. Саизвршилаца Јер извршилац дела је онај ко је својом делатношћу остварио биће кривичног дела. Зато закон везује саизвршилаштво као облик саучесништва искључиво за радњу извршења. Саизвршилац је лице које је у делу учествовало оном радњом тј. оном делатношћу које је у опису кривичног дела у закону одређено као радња извршења дела.
У овом колоплету неодређених улога осталих саизвршилаца, тешко је применити овај облик одговорности, који се заснива на предузетој радњи. Зато је умесно поставити питање: Која радња Дејана Петра Златановића, представља саизвршилачку радњу у односу на радње осталих окривљених, као и у односу на објекат заштите код овог кривичног дела?
VI ПОСЛЕДИЦА ДЕЛА;
Имајући у виду да код овог дела не постоји „покушај“ као облик одговорности, последица овог кривичног дела представља изазивање опасности по уставно уређење и опасност у виду свргавања највиших државних органа. Да ли је ова последица остварена?! На који начин се доказује постојање опасности по заштићени објекат кривичног дела. Посебно уколико се има у виду да у конкретном случају није створена ни апстрактна опасност по заштићени објекат кривичног дела. Ни ВЈТ Београд, није понудио доказе за ову тврдњу, већ се крије иза чудне поштапалице (следи цитат): „Ово у светлу свих дешавања у држави и политичке ситуације, да је јавни скуп заказак уопчи нове рунде дијалога Београда и Приштине у Бриселу. Те стога, када окривљени Златановић каже „Ко потпише тог убише“ јасно указује на кога је мислио јер је то изговорено уочи одласка председника РС Александра Вучића на преговоре у Брисел“. Накнадно позивање на Аристотела (у образложењу оптужног предлога) целом поступку даје истински карикатуралне размере.
VII ПРОДУЖЕНО КРИВИЧНО ДЕЛО;
Не улазећи у детаљнију експликацију института „продужено кривично дело“, указује се на примену овог института код кривичног дела позивање на насилину промену уставног уређења – члан 309. КЗ-а .Овде је ВЈТ заиста на танком леду. Да су пажљивије читали српску правну теорију, сазнали би да „ако једно лице учини више сукцесивих делатности којима се позива или подстиче на насилну пормену уставног уређења или свргавање највиших дравних органа или представника тих органа, чини само једно кривично дело“ (проф др Љубиша Лазаревић, Коментар Кривичног законика, 2006, Зоран Стојановић, Коментар Кривичног законика, 2018, проф др Драган Јовашевић, проф др Војислав Ђурђић – Кривично право, посебни део, 2010.).
