Прочитај ми чланак
Велики људи и велика дела се не заборављају. У селу Волујцу, испод Кадињаче, поред пута Ужице – Бајина Башта обновљен је и усправљен споменик крајпуташ српском сељаку и ратнику Љубомиру Ћосићу који је после учешћа у Првом и Другом балканском рату, отишао и у Велики рат уместо свога млађег брата Обрада и у том рату погинуо, борећи се прса у прса са непријатељем у подножју Кајмакчалана.
Крајпуташ Љубомиру који је отишао у рат да би и брат имао потомство
Када је у кућу Ћосића стигао позив млађем брату Обраду да се брани отаџбина, Љубомир није много размишљао. Имао је тада четворо деце, и пето је било на путу, а његов млађи брат је тек ушао у брак и није имао деце. То је било пресудно да Љубомир опет оде у бој. Овог пута као трећепозивац Прве чете Првог батаљона Четвртог пука Дринске дивизије. Погинуо је 15. децембра 1915. године, а само четири године касније подигли су му споменик крајпуташ захвални брат Обрад, супруга Андријана и синовци.
Остао на бојишту
– Данас са поносом можемо да кажемо: „Ово су корени наши, сахрањени на бојишту, на том вечном светилишту, а живе заувек у нашој души“. Да ли би Србије уопште било да вас није било, па и нас ваших потомака да ли би било – рекао је унук Љубомиров Радован.
Зуб времена и заборав срушили су га, напале су га маховина и лишаји, али сећање на стогодишњицу Великог рата и славног претка удружили су унуке и прануке ратника да се крајпуташ обнови. Драган Димић, конзерватор из ужичког Народног музеја, импрегнирао га је дајући му нови сјај.
– Брату си своме рекао: „Ја идем а не ти, брате, ти тек очекујеш прво дете, а ја већ имам децу!“ Рекавши то свом брату он је знао и осећао да без деце не расте кућа! Он је осећао и знао да су деца славуји у кући!
Деда Обрад ми је више пута говорио плачући: „Нико није имао таквог брата као ја. Он је и трећи пут отишао у рат и погинуо уместо мене!“ Како ми је бака Андријана причала, било је вече када је отишао, децу је пољубио док су спавала. За нас, за твоје бројне потомке, био си и бићеш узор који никад не тамни – рекао је у пригодном говору Радован Ћосић, пензионисани свештеник, унук Љубомиров.
Љубомир Ћосић је сахрањен на Кајмакчалану поред својих сабораца, где је сахрањено и срце Швајцарца др Арчибалд Рајс, великог пријатеља српског народа.
Унуци и праунуци: Живот дугују деди Љубомиру
Поред обновљеног крајпуташа унуци и праунуци поставише и клупу да путник намерник може да седне и ода пошту српском домаћину, часном човеку који је, како Ћосићи рекоше, све што је оком видео могао да направи.
Бројна фамилија Ћосића води порекло из села Волујак код Никшића. Из тог села воде порекло и преци великог Добрице Ћосића коме српски народ и држава тек треба да се одуже. Због сећања на село из кога су отишли свом новом пребивалишту дадоше име Волујац.
– Годинама су нам причали о нашем Љубомиру. Његово дело живи у срцима нас унука и праунука. Обновом овог крајпуташа желимо да му се скромно одужимо за све што је учинио за нас његове потомке и за државу коју је волео као своје најближе – каже Миломир Ћосић, Љубомиров праунук.
Милош Босић, архијерејски намесник ужички, упутио је апел јавности да се на стотине крајпуташа у Србији обнове и уреде уз помоћ потомака, државе и бројних удружења која негују традиције борбе српског народа за слободу.
