Милица је предивна млада дјевојка, лијепа, интелигентна, образована. Класична Српкиња. Рођена је у вријеме када су западне силе уз помоћ Хрвата и Муслимана растурале Југославију и припада генерацији која није љетовала у Далмацији, која није гледала залазак сунца са Маријана, генерацији која није удисала опојан мирис цвијетова Цавтата, која се није купала на Златном рату Брача и није шетала дубровачким Страдуном. Зато ћу за њу, њезину генерацију и све будуће нараштаје испричати најљепшу љубавну причу.

Милица је предивна млада дјевојка, лијепа, интелигентна, образована. Класична Српкиња. Рођена је у вријеме када су западне силе уз помоћ Хрвата и Муслимана растурале Југославију и припада генерацији која није љетовала у Далмацији, која није гледала залазак сунца са Маријана, генерацији која није удисала опојан мирис цвијетова Цавтата, која се није купала на Златном рату Брача и није шетала дубровачким Страдуном. Зато ћу за њу, њезину генерацију и све будуће нараштаје испричати најљепшу љубавну причу.

Причу о српској Далмацији.

Од најдавнијих времена скривених у маглама легенди, од еона протутњалих хоризонтом повијести, чувана у митовима дубоко утиснутим у свијест српског духовног бића сијала је Далмација – света српска земља. Хиљаду острва, зеленило борова и палми, плаветнило бескрајног мора, заласци сунца и мирис соли опијали су покољења у том Еденском вртом српства. Кроз одсјај далеке ватре звијезда на ноћном небу и шум чудесног мора допирао је зов славних српских предака. Далмација је била спона свијетова предака и потомака сједнињених у Небеској Србији. У Далмацији је током свог бродолома апостол Павле нашао уточиште у пећини на Мљету. Одушевљен животом људи које је овдје упознао, спјевао је своју химну о Хрису Богу

: …Он, трајни лик Божји, није се као плијена држао своје једнакости с Богом, него сам себе оплијени узевши лик слуге, поставши људима сличан; обличјем човјеку налик, понизи сам себе, послушан до смрти, смрти на крсту. Зато Бог њега преузвиси и дарова му име, име над сваким именом…”

Тај кристолики народ чији је мото био “Живот је љубав!” уживао је у гостопимљивости и давању, па је себе називао со Раби Божји, Срби или сабраћа, Сарби. У дјелима античких писаца названи су илирским племеном, Арди, Сарди односно Сарби.

Болесна жеља за моћи римског царства, а касније и папе као његове посљедње утваре доводила је до сталних ратова и сукоба. Једна за другом Далмацију су газиле нове војске, нови завојевачи плаћени крвавим ватиканским златом. Папа који је сам себе проглашавао Христовим намјесником, владаром неба, земље и подземља, мрзио је Далматинске Србе чију је земљу, домовину изворног кршћанства називао Паганијом.

У вријеме док се у Ватикану бискупске и папске позиције освајају новцем, преварама и убиствима, док на “светој столици” сједе крвници и инцестуозни манијаци, у Далмацији, Херцеговини, Црној Гори и Рашкој најузвишенији елементи кршћанства и старе предачке вјере стапају су у природну симбиозу – Светосавље! Од тада до данас ватикански демони опсједају Далмацију. Када су увидјели да освајачи освоје земљу, али не и душе народа, промјенили су тактику. Преварама, поткупљивањем и застрашивањем тјерали су Србе да прихвате унију са Римом. Свака гладна година била је прилика за стварање нових конвертита. Једни су прелазили на католичанство да им дјеца не помру од глади, други су се ломили пред звјерствима инквизиције. Без обзира што су многи славске иконе чували на таванима и потајно славили православни Божић, ипак је процес расрбљивања неумитно текао. Падом под Аустријску власт прогони су постали још жешћи, протјеривања, ликвидације, затварања и расељавања мјењала су етничку слику Далмације.

Након Јасеновца и Олује, на прагу 21. вијека православни Срби су у Далмацији нестали, а католички себе данас сматрају Хрватима, иако на Далматинце Хрвати и даље гледају ако не као на Србе, онда бар сличне Србима. А још је у 8. вијеку франачки повјесничар Еинхард писао да су Срби народ који настањује највећи дио Далмације, практично све осим градова у којима је доминирало романско становништво. У 10. вијеку за бизантске писце је неупитно да српска држава има свој центар у Далмацији. Како су Угари надирали са сјевера, а Бугари са истока, у том периоду је Далмација чинила највећи дио српске државе.

Сваки камен у Далмацији и данас говори српски. Недавна искапања у Дубровнику показала су да су најстарије цркве у њему биле православне, манастири Крупа, Крка и Драговић саграђени су давно прије турског освајања Балкана. Давно прије Турака Даламацијом је владала сестра Душана Силног, Јелена Шубић. Скоро хиљаду година након Еинхрада, млетачки повјесничар Гиованни Луцио из Трогира пише да у Далмацији и даље живе Срби, сада подјељени у двије вјере, још у 19. вијеку француски и њемачки путописци, као и пописи становништва у Далмацији налазе само Србе, католичке и православне, уза мањи дио талијанског становништва.

Кроз читаву повијест Далмација је давала велике православне Србе – славног хајдука Вук Мандушић у чијим је рукама “свака пушка била убојита”, Стојана Јанковића вођу ускока, епископа Никодима Милаша, књижевнике Симу Матавуља и Владана Десницу, вођу далматинских Срба Саву Бјелановића и хиљаде Срба чији су коријени потекли у тим крајевима. Католички Срби нису ни мало за њима за остајали, неправедно заборављени Лаза М. Костић називао их је апостолима српства.

Нема града на Јадрану који није дао велике Србе католике. На сјеверу, у Ријеци рођен је Антон Шустер, четнички командант који је на стрељану узвикнуо да не жали што умире за свог краља Петра. Јеролим Гршковић, свећеник глагољаш тражио је да се Крк послије 2. свјетског рата припоји Србији. Партизани су га убили код Грижана одакле је последдњи пута гледао свој родни Врбник. Оближњи Брибир био је родно мјесто Јосифа Панчића великог српског научника и првог предсједника САНУ. Капетана Крешимира Вранића са Цреса и стотине његових субораца, приморских четника, партизани су бацили у јаме у околини Брибира и до данас нису покопани. Задар је дао великог пјесника Маријана Цара који је у знак љубави према српству прешао у православље. Херој Милан Билић из Шибеника добровољно се жртвовао тако што је ручно активирао експлозив на мосту да спаси неколико хиљада четника Динарске дивизије и њихових породица. Најомиљенији сплитски градоначелник Иво Татраглиа, књижевник из Старог Града др. Нико Бартуловић, десна рука попа Ђујића Каштеланин Иво Јанков, један од највећих књижевника са подручја данашње Хрватске, Ђуров Виловић из Макарске, чије су дјела комунисти забранили, а њега затворили јер је читав рат провео уз Дражу, Кристо Грбин са Корчуле, Дражин обавјештајац којег је Гестапо звјерски мучио и стрељао, Будислав Грга Анђелиновић из Сућураја на Хвару, један од оснивача и предсједник ногометног клуба Хајдук и многи, многи други који су заслужили да их заувијек памтимо.

Они су изабрали најтежи пут – пут српства иако су могли имати све само да су се изјаснили као Хрвати. Своје животе су провели по планинама, затворима, мучилиштима, презрени и прогоњени, али часни, поносни и одани свом роду.

Тек је Дубровник био оаза српства. Још од Ђиве Гундулића који је пјевао о српском јунаштву, великог знанственика Руђера Бошковића, Анселма Бандурија, Матије Бана по којем се данас зове Баново Брдо, Лука Зоре аутор књиге „Дубровчани су Срби“, Антона Фабриса утамничена ради српства, дум Ивана Стојановића, др. Влаха Матијевића, др. Матеја Шарића, дубровачког градоначелника Франа Гундулића задњег потомак великог пјесника… има их толико да ни једна огромна књига не би била довољна да их све споменем, а камо ли овај мали текст.

У 19. вијеку Српска странка је у Дубровнику побједила на свим изборима на којим је судјеловала, све док није забрањена. У Дубровнику упркос прогонимама аустријских власти дјеловале су српске организације, штампарије, пјевачка и културна друштва, излазиле су десетине српских листова, књига, публикација… Почетком 20. вијека Аустрија је циљано доселила хиљаде људи из цијеле Монархије у Дубровник. Ти људи добили су намјештења у свим службама, школи, жандармериј, а услов је био да се изјасне као Хрвати. За само десетак година половину становника Дубровника чинили су досељеници. У прогонима франковаца уочи и за вријеме 1. свјетског рата и у усташком геноциду у 2. свјетском рату избрисани су из Дубровника посљедњи трагови српства.

Колико год да је за губитак српске Далмације крива политика великих сила, прије свега Аустро-Угарске, Њемачке, Велике Британије, САД-а и Ватикана, толико је кривња и на српским политичким, вјерским и интелектуалним елитама. Србија је након побједа у Балканским ратовима и 1. свјетском рату мјењала име државе, стварала друге државе и народе на својим развалинама. По старом српском принципу да се у миру изгуби оно што се у рату освоји. Срби Далмације, који су преживјели млетачку, турску и аустријску окупацију нису нажалост преживјели југославенске заблуде краља Александра и титоистичке заблуде српских комуниста. Ако је јасно да је комунистичка историографија забрањивала тему српске Далмације, несхватљиво је да је она и данас табу?! Да се ни данас српске елите немају храбрости суочити са њом?! Да ли су српске елите свијесна шта за једну државу значи излаз на море, поготово на источну обала Јадрана која је стољећима била српска?!

Данас Хрватска само од 3 мјесеца туризма на јадранској обали остварује трећину свог БДП-а! А тај економски моменат је мање важан од оног геостратешког, духовног, повијесног и културолошког значаја Далмације за српство и Србију. Велики Милић од Мачве говорио је:

“Ако допустимо да изгубимо Далмацију, Лику, Крајину, Босну и Херцеговину, Црну Гору губимо Небеске Сохе са којих су се сливали најживотнији сокови српства… оно најжилавије, најотпорније и најхеројскије!”

Да ли ће они који воде Србију градити будућност на наметнутој сулудој идеји о српској кривици за рат деведесетих или ће упознати нове српске генерације са геноцидом над Србима и урадити све да се геноцид никад не заборави ни не понови? Заблуде југославенства треба се заувијек отарасити, треба поново осмислити српску државотворну мисао и политику! Необјашњиви српски мук мора бити прекинут, неко мора гласно узвикнути: Далмација је света српска земља! Србија Србима!

Видиш Милице, парк на Маријану, понос Сплита из којег твоја генерација никад није гледала залазак сунца, уредио је сплитски градоначелник др. Јакша Рачић, Србин католик, четнички војвода којег су партизани заклали на кућном прагу. О Цавтату и мирису његових цвијетова писао је Цавтачанин Људевит Вуличевић који је најљепше стихове и читав свој живот посветио српству. Страдуном којим се данас Срби не шетају, некад је одјекивала пјесма грофа. Меде Пуцића, учитеља првог нововјековног краља Србије Милана Обреновића и највећег дубровачког филозофа и пјесника 19. вијека. Он је спјевао стихове: “Са Ловћена вила кличе здраво српски Дубровниче!” спајајући тако Цетиње и Дубровник два највећа центра српства кроз вијекове, а данас нажалост центре анти-српства. Само мало даље од Златног Рата, по цијелом Брачу могуће је пронаћи ћириличне натписе на црквама и гробовима, чак и након вјековног уништавања. То је Милице Далмација у којој ћеш једном љетовати. То је Далмација која ће једном поново бити српска!

Далматинац

Извор: Србин.инфо

Ознаке: Ватикан, Далмација, Мислав Хорват, Срби, срби католици, СРБИН.инфо, српска историја, српске земље, Хрвати