Да ти објасним шта је Србин?! Онај катун у планини. Нарочита планина. Моји је подигли.
Гледао је Србин где планина расте, момчи се, горостасно стасава…
У врх те планине од најлепше буковине и храста- катун.
Мислио би кише ће га понети, а о њега се ветру ломиле кости.
Надгорњавале су се букве и храстови ко ће за катун…
Ко оно овнови кад упру један на другог и они би једни на дуге крошњама, столетне бикчине љуте…
Расло је дрво да катун буде.
А, катун…чини се онако на око- свици би га сатрли кад се сроје на њему, а он камен од костију.
Рода мојега, букве и храста.
Највећи су људи стасавали у малим катунима.
Да се исправе и протегну понели би катун ко шајкачу, ал катун је то…
Дом, колевка, манастир, гроб, распеће…
Палили су ми горе, клали планине, вешали букве о храстове и храст о букве, а залуд…
Катун је вазда опстајао.
Србин је то!
Крваве колевке су крај оњишта успављивале децу, и мајка распета о вериге што умирући пева успаванку…
Раскивали су ми катун, поганили, давили ђедове да одају Бога…и кад би се зорили над палом дашчаром- васкрсавала би у распеће.
Српске су планине Голготи посестриме.
Рађало се и у опустелом катуну!
Певало, славио Господ и мило српство, крштавало у пустој гори и уморноме катуну.
Умру куће без људи, ал не и катуни.
Господ ту сврати да почине у горскоме манастиру.
Загусла.
Сабере се братсво букава на монашењу дивљих крушака и постризању најмађих храстова.
За катуне се подвижују…
Србин је то!
Мислио би онако, на око, орао би га ко јагње понео, а катун се кореном за вечност дохватио.
Катун се корени, Србин је то!
Схваташ ли сад шта смо?!
Ти читав живот зидаш кућу и вазда ти кров измиче, а ја, Србин, у дому векујем!
Небо сам у кров уметнуо.
Кући је четири зида- дом су четири стране света.
Свуд где су нам стопе, кости и колевке букве и храстови се надгорњавају ко баста за катун!
Србин је то, корени се.
Заседне и гледа где планине расту…