Штрајк просветних радника је радикализован: 22. децембра 2014. огроман број школа у Србији у потпуности је обуставио рад а додатни гнев просветара изазвало је понашање министра просвете Срђана Вербића, који је преко својих помоћника наложио директорима школа да прикупе податке о свим штрајкачима да би били кажњени [1].

На насловним странама дневних новина истакнуте су претње отказима просветарима у штрајку, на шта су се појавили иронични коментари да би сву наставу у свим школама, као и улогу васпитача у свим домовима ученика, могао да преузме супермен – премијер Владе Србије, а да би председник државе могао да постане и нови министар просвете с обзиром на квалитет своје факултетске дипломе.

Али шалу на страну. Ствари су више него озбиљне.

Да је Србија земља која се више не пита за своју судбину, доказ су управо два актуелна штрајка: штрајк адвоката и штрајк просветара. Врх власти не мари за њих иако штрајк адвоката погађа саме основе једног од три стуба власти демократске државе – судство – а штрајк просветних радника жестоко потреса образовни систем. Свака власт која не би имала ослонац у благонаклоности својих спољних покровитеља (пре свега, Светске банке и ММФ, спремних да свуда примењују милтонфридмановску „шок терапију“) морала би да се дубоко забрине због штрајка најобразованијих грађана, правника и учитеља, и да покуша да им макар делимично изађе у сусрет. Ова власт то не мора јер зна да има одобрење Вашингтерне да ломи кичму свом народу.

НЕМА ПАРА?

Издвајање за просвету у буџету Србије за 2015. је знатно мање него ове, 2014. године. То значи да ће бити још једног смањења ионако мизерних плата. Све се правда причом о томе како нема пара.

О АУТОРУ

Владимир Димитријевић је Српски православни публициста.
Дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, где је и магистрирао 2010. године.
Аутор је више од 50 књига и мнноштва зборника различите тематике: од духовне, православно – богословске и црквено – историјске, до књижевне, образовне културне и сектолошке.

У свом саопштењу тим поводом Унија синдиката просветних радника Србије указала је на чињенице, као и на реалне могућности уштеде у систему.

Рецимо, преко 20 хиљада просветних радника у Србији ради без пуне норме, а министар Вербић инисистира на запошљавању нових професора.

Да би се уштедело три милијарде динара пореза и доприноса, који су већи од зарада просветара без пуне норме, било би довољно оне који су већ ту, а немају довољан фонд часова правилно распоредити.

Такође, држава троши петнаест милијарди динара годишње на „специјализоване услуге“, чији пројекти углавном немају никакве везе са просветом.

Пет милијарди динара даје се за уговоре у оквиру просветне делатности, „којима се плаћају разне комисије, буразерски намештени семинари и бесмислени пројекти, од којих користи нема нико осим носилаца пројеката и њихових сарадника“.

За разна „непрофитна предузећа“ и НВО издваја се из буџета 600 милиона динара!

Буџет губи годишње две милијарде динара јер, иако сваке године у пензију одлази 2.500-3.000 запослених, на њихова места се примају нови наставници уместо да се на њихова места доведу већ постојећи „технолошки вишкови“.

Једном речју, нестручно вођење ресора просвете, за које је најодговорнији министар са својим помоћницима, прави је узрок проблема, а не плате просветних радника, које су умањене иако су увек биле најмање од свих плата у јавном сектору [2].

ПЕДАГОЗИ ИЛИ ПЕДЕРАСТИ?

А шта рећи о цени геј-параде на почетку нове 2014/15. школске године? Ево шта кажу Вечерење новости:

„Држави је после шетњи остало да сведе рачуне. Према првим проценама, само полицијско ангажовање коштало је око милион евра. Да би инциденти били сведени на минимум, ангажовано је око 6.800 полицајаца, који су пристигли из свих делова Србије. Учествовали су Жандармерија, Специјалне антитерористичке јединице, Противтерористичке јединице, Интервентне јединице полиције из свих делова Републике.

Калкулација је једноставна – да није било инсистирања на Прајду и великом безбедносном ризику, поменутим милионом могло се саградити најмање 40 кућа у Обреновцу, Текији или Крупњу. За поправке би било и за много више домаћинстава. У једној од највећих истрага у последње време, оној у случају „кантримен“, било је ангажовано око 150 полицајаца, док је о 1.100 шетача на Прајду бринуло чак 6.800 полицајаца. На једног геја – седам чувара!“ [3]

За педагоге (педагог на грчком – „детоводитељ“, просветар) нема пара, а за педерасте (педераст на грчком – „онај који воли дечаке“) има милион евра плус седам чувара њихових „драгоцених“ „сексуалних оријентација“.

НИЈЕ ТО САМО ЗБОГ ПАРА

Наравно да овај протест није само због пара. Угледни професори Математичке гимназије у Београду то су, у свом саопштењу јасно и гласно рекли:

„Ово је протест умног човека одговорног пред судом долазећих генерација. Дакле, не ради се о инструменталним захтевима и ускогрудости, него о борби за уважавање сваког грађанина Србије, за достојанствен живот у правно уређеној, морално одговорној и успешној држави“. [4, 10]

Штрајк просветних радника дакле има аксиолошка полазишта. То је борба за вредносну лествицу. Србија је, кад је аксиологија у питању, срушена земља. Томе је, уз непрестано урушавање просвете, највише допринела медијска хипнократија. Новинарка Мирјана Бобић Мојсиловић каже:

„Медији уче нашу децу да буду промискуиетни, пијани, истетовирани, празни и глупи као ноћ. (…) Скривена порука гласи: буди мајмун и ради шта ти се каже, а заузврат ћеш добити награду. Додуше, то је само тренд из средишта Великог Брата, у коме је порнографија и средство и циљ: идол младих је тетовирана и беспризорна Мајли Сајрус, која исплаженог језика буквално јаше огромни пенис на својим наступима“ [5].

„Демократија“ западног сенилног варварства у Србији је порнократија у медијима. Опет Мирјана Бобић Мојсиловић:

„Огавно постаје нормално, а порнографски дискурс у савременој култури не види само онај ко је слеп. Па ипак, занимљиво је како овде нико није реаговао на покушај „суптилног“ преобликовања младих по стандардима који стижу са глобалних мрежа. Скандалозан пример може се видети у једној овдашњој реклами у којој неколико лепих и младих девојака врши малу нужду над писоарима у мушком тоалету. И, како један младић мери свој пенис. И како неколико девојака у доњем вешу јуре једног гологузог дечка, вероватно на екскурзији. И како један младић мастурбира. И како су на некој пијаној журци једног дечка лепљивим тракама залепили за плафон. И како је све то оно што мора да се уради пре тридесете године. И како то значи да си урадио нешто о чему ће сви причати. Осим што нико нормалан не жели да види било кога на клозетској шољи, ни у животу ни на телевизији, ради се о много перфиднијој ствари.

Шта девојке смакнутих гаћа траже над писоарима у мушком вецеу? И зашто треба да се уради нешто о чему ће сви причати? Прича о девојкама у мушком вецеу, заслужује посебан есеј (и у складу је са актуелним и врло моћним покретом укидања разлике међу половима), али ништа није случајно. Ово је само део глобалног покрета који учи генерације које стижу – не да је важно до тридесете научити бар један страни језик, завршити неку школу, бити најбољи у некој вештини, у спорту, него да живот нема смисла ако ниси промискуитетан, пијан, тетовиран, избушен и глуп као ноћ“.

Ако се ово има у виду, јасно је зашто професоре, као преносиоце знања, треба понизити до краја; Србија је осуђена на судбину држава Трећег света а њено становништво не треба да буде образовано и паметно, него претворено у беспризорну руљу којом је лако манипулисати.

КАКВИ СУ ПРОФЕСОРИ ПОТРЕБНИ?

Доцент Универзитета у Новом Саду Слободан Владушић у свом чланку Чиновници и кловнови јасно каже шта је коначни циљ:

„Када школе престану да обликују грађане (за које потенцијално нема сувишних знања) и почну да праве потрошаче (за које је, услед превласти жеље, свако знање потенцијално сувишно), мења се и смисао професорског занимања. (…) Школе сада траже кловнове – забављаче који ће забављати децу сугеришући им да све што треба да знају већ знају, те чиновници који ће се уместо деце бавити формуларима“ [4, 19].

Али, како каже Владушић, то је смрт школе – јер кловнови су у циркусу, а чиновници у канцеларијама.

Власт све време хушка јавност против просветних радника, лијући крокодилске сузе над судбином ђака, који ће, ето, сносити тешке последице штрајка. А каква је судбина ђака у Србији коју су планирали премијер Вучић и министар финансија Вујовић, стручњак Светске банке за разарање држава на Истоку? Многи ће, ако се нешто не буде променило, кад заврше школу, бити слепа незапослена руља којом се манипулише. Ови други, паметни и способни, одлазе да живе и раде у иностранству, у које се сваке године сели 32.000 људи [4, 32].

У таквој Србији, налик на Сахару, остаће након свега један једини човек, онај који би био кадар, само да жели, да отпусти све просветне раднике, и да он једини заљубљен у „тог предивног себе“(Психомодо поп) држи наставу у свим основним и средњим школама.

Просветни радници Србије се не слажу са таквом будућношћу. А ти, читаоче?

Упутнице:

[1] http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=21830&Itemid=1

[2]http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=21781&Itemid=1

[3] http://www.vaseljenska.com/vesti/gej-parada-nas-kostala-milion-evra/

[4] „Форум београдских гимназија“, Београд, 7/2014.

[5] http://facebookreporter.org/2014/12/01/мирјана-бобић-мојсиловић-беспризорн/

(Нови стандард)

Oznake: Vlada Srbije, Vladimir Dimitrijjević, obrazovanje, srpsko školstvo, štrajk prosvetara