Прочитај ми чланак

Да ли је потребно најпре одржати изборе у самој опозицији?

0

Као деца често смо се играли арјачкиње барјакчиње. Игра је била врло једноставна. Поделимо се у две екипе које се одвојене на прописаној раздаљини држе чврсто за руке. Онда једна екипа крене у глас да виче – Арјакчиње барјакчиње кога ћете? Ови други, такође у глас кажу кога ће и та особа је дужна да се залети и покуша да пробије живи зид. Уколико не успе, противничка екипа га задржава у својим редовима. И тако у круг. Победник је она екипа која на својој страни задржи највећи број учесника.

Стање у опозицији, најаве разних платформи за дијалог са влашћу, као и организација могућих избора у самој опозицији у многоме подсећају на игру арјакчиње барјакчиње кога ћете! Стиче се утисак да српска опозиција не само да не зна кога ће, већ још мање шта хоће. Предаја захтева садржаних у некаквим платформама заједно са онима који су изашли на претходне изборе, у јавности, код обичних бирача, ствара непотребну конфузију. И подстиче апстиненцију.


Најпре, том корпусу странака које себе сматрају и даље опозиционим, услови на претходним изборима су били сасвим прихватљиви. Вучић им је спустио цензус, многима сакупио и потребне потписе за излазак на изборе, и да им је омогућио и обећани прелазак цензуса, те странке или покрети сад сигурно не би учествовали у разним предлозима платформи за побољшање изборног процеса. И не само то, они би заједно са влашћу били велики противници било каквог дијалога, а посебно им не би одговарало скраћивање сопствених мандата који су им једини били важни у одлуци да изађу на намештене изборе. Оно што је посебно чудно, некако су најгласнији управо ти који су оберучке прихватили Вучићеву понуду да изађу на лажне изборе. Да чудо буде још веће, они су и најприсутнији у медијима где нешто као образлажу, као да су људи већ заборавили шта су радили и причали пре пола године.

Можемо само нагађати шта су све спремни да прихвате овај пут, кад су претходни, свесно дозволили себи да буду део Вучићеве луткарске представе. Народ им је јасно рекао и на тим намештеним изборима да их неће, али то њима очигледно није довољно. Јер, они не постоје ту због народа, већ због сопствене потребе, да се управо о трошку народа који их неће, ипак, некако увале на државне јасле. Убеђујући нас по ко зна који пут како је то за наше добро.

Јасно је да у Србији нема слободних избора. Да сигурне гласове напредњацима доносе разне Веље Невоље, да су шефови изборних штабова разне Дијане Хркаловић… Капиларни гласови се обезбеђују бројем разбијених и уцењених глава. У таквим условима, поставља се питање с ким и како уопште водити преговоре о изборним условима, а посебно дијалог на коме се више инсистира. Уздати се претерано у утицај европских посредника је истовремено и наивно и погубно.

У том смислу, најновији предлог о одржавању избора у самој опозицији, по угледу на мађарски модел, делује у први мах као освежење, али и отрежњење. Најпре, поставља се озбиљно питање пред целокупну опозицију, да ли је у стању да сама организује демократске изборе за које се, иначе, залаже. Ко би сносио трошкове? Како би се гласало јавно или тајно? Колики би број освојених гласова био довољан за победу? На који начин, рецимо, спречити бираче српске напредне странке да својим организованим изласком на овакве изборе, сами по договору, себи изаберу најслабијег противника из опозиције. Како спречити оне који изгубе на оваквим изборима да поново не изађу на парламентарне и градске изборе? Ко ће утврдити да ли су избори међ опозицијом протекли регуларно? Шта са неважећим или евентуално белим листићима? Како уопште организовати кампању за такве изборе? Ко ће контролисати понашање медија? Прегршт је питања, а за сада мало одговора. Истовремено време полако, али сигурно истиче.

У Мађарској је организација оваквих избора подстакла излазност опозиционих бирача која је довела до победе опозиције у Будимпешти. Да ли се тако нешто може поновити и у Србији? Веома тешко. Готово немогуће. Пре свега, већина представника опозиционих покрета и партија ће то одбити, јер би за њих пораз на оваквим изборима био додатно погубан. Изгубити од Вучића је једно, али изгубити у самој опозицији је сасвим нешто друго.

Тако да арјакчиње барјакчиње кога ћете?