Прочитај ми чланакЦиљ Сарајева је елиминација Хрвата као озбиљног политичког такмаца и њихово de facto свођење на националну мањину.
Фото: ba.n1info.com
„Срби имају РС, Бошњаци имају ФБиХ, а Хрвати путовнице.” Овако је тренутну политичку позицију Хрвата у БиХ сажео политички аналитичар портала Dnevno.ba Јурица Гудељ. Ради се заправо о ставу који има и владајућа ХДЗ БиХ, која је прије неколико дана објавила саопштење у којем подсјећа како су Бошњаци уочи потписивања Дејтонског споразума „истицали како не желе подијељену земљу”, али и то да „баш не желе нити дијелити власт са својим непријатељима Србима, те су предлагали лабави савез двају ентитета по којем би Срби сами управљали својим пословима у Републици Српској“.
Када су односи са Србима дефинисани, истиче се даље у саопштењу, Бошњаци „власт такођер не желе дијелити нити са Хрватима у Федерацији БиХ, што ће у највећем дијелу узроковати данашњи неравноправни положај хрватскога народа у БиХ”. Саопштење које носи наслов Бошњаци не желе дијелити власт ни са Србима ни с Хрватима није било усамљено. Радило се о реакцији на састанак Додик-Изетбеговић, на који хрватски члан Предсједништва БиХ и предсједник ХДЗ БиХ Драган Човић, интересантно, није био позван и на којем су српска и бошњачка страна усагласиле ставове око тзв. Механизма координације, неопходног за наставак европских интеграција БиХ.
Гнијев ХДЗ није био плод само овога састанка и практично безначајног бирократског документа. Ријеч је о томе да је коалиција СДА-СББ у Представничком дому Федералног парламента успоставила блок са бошњачко-„мултиетничком” љевицом СДП и Демократском фронтом (ДФ) и почела у свим питањима прегласавати ХДЗ. Иако је Милорад Додик у великом интервјуу за бх издање загебачког Вечерњег листа изјавио да ће његова чврста сарадња са лидером ХДЗ остати непромијењена, а Бакир Изетбеговић глумио конструктивност, Човић је реаговао неочекивано супротно својим стандардним манирима, односно глумљењу равнодушности и углађености.
ПРОТИВЉЕЊЕ ДОГОВОРУ ДОДИК-ИЗЕТБЕГОВИЋ
Најприје су хрватска ветеранска удружења изашла са саопштењем да Хрватима припада право на ни мање ни више од онога што имају друга два народа у БиХ, то јест на властити ентитет. Потом је Човић страховито понизио Изетбеговића, не дошавши на уговорени састанак у сврху изглађивања односа у Коњицу иако га је делегација СДА чекала пуних 40 минута, да би наручене буреке и рибу на крају појели присутни гладни новинари. Иако је Човић послије тврдо да је ријеч о неспоразуму, извори блиски његовом кабинету тврде да је заиста љут као никада прије. Посебно зог тога што „историјски споразум” Изетбеговић-Додик подржавају и страни бирократи, који су га тиме, као најдосљеднијег заговорника ЕУ интеграција, пустили низ воду и политички обезвриједили.
Међутим, ситуација је далеко озбиљнија. Ради се о почетку кулминације бошњачко-хрватских размирица у Федерацији БиХ, примирених Вашингтонским споразумом 1994, који је прекинуо грађански рат ХВО и АР БиХ, и поново започетих 2000. уставним реформама Роберта Берија некадашњег шефа мисије Оебс у БиХ, које је од 2002. у дјело спроводио високи представник Педи Ешдаун. Ради се о одредби према којој се Дом народа Федералног парламента попуњава из реда делегата кантона, што је довело до ситуације да у кантонима са бошњачком већином бошњачке или грађанске социјал-либералне странке могу истакнути било којег кандидата којег изаберу Бошњаци, па чак и оног који је Бошњак, ако се он за ту прилику изјасни као Хрват, који онда у Дому народа, по налогу странака из већински бошњачких кантона, може послужити као инструмент прегласавања делегата из већински хрватских кантона.
Оваква могућност, а затим и двомандатно бирање Жељка Комшића из СДП за члана Предсједништва БиХ већинским гласовима Бошњака, довели су до трајног анимозитета Хрвата према савезу са Бошњацима, који поприма толике размјере да се у мостарским кулоарима може чути прича да би хрватским кантонима било политички опортуније да се припоје Републици Српској уколико би им власти овог ентитета признале право на посебну изборну јединицу, финасијску и просвјетну аутономију.
То могу бити тлапње, али тлапње које свакако указују степен мимоилажења међу некадашњим политичким и ратним савезницима. СДА и ХДЗ су, слиједећи неке раније политичке традиције, организовале нелегални референдум за отцјепљење БиХ од Југославије. Дакако да су у том процесу и једна и друга страна гледале искључиво властите интересе, али је очигледно да су се са мртворођенчетом званим БиХ понајвише унесрећили Хрвати, будући да им се судбина веже за једини неостврени политички циљ Фрање Туђмана: територијално проширење Хрватске. Штавише, независна БиХ је понајвише допринијела коначном раздвајању интереса двије етно-конфесионалне групе.
КРАЈ ЉУБАВИ ИЗ 19. ВЕКА?
Иако ће народњачке бошњачке елите у јавности и даље наступати са ставом да се мора поштовати изборна воља хрватског народа, свако барем површно упућен у садржаје састанака различитих фракција бошњачких партија зна да се непрокламовани циљеви Сарајева састоје у елиминацији Хрвата као озбиљног политичког такмаца и њихово de facto свођење на националну мањину, која ће се, захваљујући хрватским документима, постепено исељавати у Хрватску, што имплицира да би Бошњаци временом контролисали цјелокупну Федерацију, односно 51 посто територије. Будући да су у ХДЗ врло добро обавијештени о оваквим настојањима бошњачке елите, свако трајно бошњачко-хрватско споразумијевање је, због свеопштег неповјерења и бошњачке позиције јачег, осуђено на пропаст.
Тако је коначно завршена политичка љубав, започета још у 19. вијеку, када су расистички правашки и нешто умјеренији хрватски националистички кругови маштали о двоконфесионалној католичко-муслиманској хрватској нацији, а коју је усташки покрет преко ноћи покушао реализовати након успоставе НДХ. И доживио фијаско, што због брзе пропасти усташке државе, што због невољкости великог дијела муслиманске улеме и интелектуалних кругова да се, осим опортунистички и протоколарно, приклоне хрватству као изразито римокатоличком идеолошком производу.
Данас је од цијеле приче преостао само црнокошуљашко-трагикомични лик Гачанина Златка Хасанбеговића у Хрватској, понеког праваша у Западној Херцеговини и одређених унитаристичких кругова у Сарајеву, који, упркос народњачком или нешто више социјал-либералном бошњаштву, и даље симпатишу усташког командоса, заповједника ХОС Блажа Краљевића, само због тога јер је, за разлику од ХВО, исказао лојалност Алији Изетбеговићу. Симптоматично, његову је слику у своме кабинету држао Жељко Комшић, та бошњачко-хрватска јабука раздора. Када се све речено узме у обзир, јасно је да од неке нове бошњачко-хрватске осовине нема ништа.
Због чега би Хрвати допустили Бошњацима да се евентуално обрачунају са Републиком Српском и Србима генерално, па да онда постану још угроженија мањина у бошњачкој држави?
Може се рећи да је „љубав” заршила баш као што је и почела 1899, када је млади Антун Радић биљежио напредак хрватске ствари међу босанским и херцеговачким муслиманима те забиљежио свој разговор са Мустај-бегом Куленовићем:
„Чуј, Мој Мухамед (Мухамед-бег Куленовић; оп. а.) каже, да је Хрват. И ја бих био, само не знам, што је то. Ја се бојим, да не буде и горе. Реци ми ти право, што је то. (…) Кад ме је оно питао за Хрвате, рекао сам му, да се чудим, што је заборавио то име: ‘та ово је (данашња Босанска Крајина; оп. а.) – рекох била Хрватска прије три ста и толико година.’ А он ми одврати: ‘А што ти ми знамо Ја знам, да сам турчин, па ето.’“
Нема сумње да ће бирократски Механизам коордиације на крају бити договорен са свим хрватским примједбама и захтјевима, али то неће промијенити много пута демонстрирану реалност у 117 година које су протекле од овога разговора, а то је да је сваки покушај приближавања Бошњака и Хрвата, најприје љутих крајишника својих империја, па тек онда локалних преговарача, унапријед био осуђен на пропаст.
