Pročitaj mi članakIstoričar Pol Kenedi je 1987. objavio svoj uticajni bestseler „Uspon i pad velikih sila“ koji se bavio temom imperijalne prevlasti i koji je završen osvrtom na Sovjetski Savez i Sjedinjene Države – dve velike sile tog vremena.
У року од само неколико година Совјетски Савез се распао, отварајући врата САД да се изнедре као једина потпуно доминантна сила у свету. Међутим, с обзиром на недавне догађаје, можда је време да скинемо прашину са Кенедијеве књиге и поново размотримо њене лекције.
У јулу 2020. године, усред пандемије, написао сам коментар који је одисао забринутошћу с насловом „Покојна совјетска Америка“. Ближили смо се крају првог мандата председника Доналда Трампа и бојао сам се да су САД заглављене у безнадежној колотечини.
Иако је земља имала огроман фонд талената и енергије, политички систем је био нефункционалан. Две главне странке су бирале своје кандидате недемократски (пошто је примарни процес углавном атрофирао), а чинило се да су стимулативне провере великих размера постале преферирани метод стицања политичке популарности.
У том контексту, промена од Трампа до председника Џоа Бајдена није направила никакву разлику. Америка није имала једнопартијску државу совјетског типа, али није имала ни много међупартијске или унутарпартијске демократије. Бирачи су се и даље осећали ускраћено, а велика потрошња се и даље сматрала кључем изборног успеха и друштвене стабилности.
Чинило се да је Америци суђено да остане у својој касној совјетској фази.
Совјетски колапс се одвијао у две фазе, са непокретном геронтократијом која је уступила место погрешно схваћеном покушају радикалне, разорне реформе. Када је 1984. године Константин Черненко постао генерални секретар Комунистичке партије, имао је већ 72 године. Наследио је сенилног Леонида Брежњева и болесног Јурија Андропова, али је и сам био толико оронуо да се мучио да прочита говор на Андропововој сахрани.
Затим је дошао Михаил Горбачов, који је обећао да ће подмладити СССР тако што ће прекинути ланце старе бирократије перестројком (економска реформа) и гласношћу (отвореност и транспарентност). Али настојање да се збрише старо размишљање ослободило је центрифугалне силе, посебно потиснути национализам, који је убрзо збрисао и сам Совјетски Савез.
Данас, посебно у Русији, многи аналитичари примењују ову анализу распада Совјетског Савеза на САД. Истакнуте личности Трампа пореде са Горбачовим, чије су реформе разбиле СССР. Иако је Трамп много старији него што је био Горбачов, и он је инсајдер који себе представља као аутсајдера, као некога ко ће сломити систем.
Након што је камуфлирао свој револуционарни пројекат током кампање, Трамп сада јасно износи своје намере. Као и сваки успешан политички покрет, Трампова „Учинимо Америку поново великом“ (МАГА) је победила стварањем коалиције. Американци радничке класе (укључујући већи број гласача из Азије, Хиаспаноамериканаца и Афроамериканаца) којима се допала Трампова антисистемска порука придружили су се веома утицајним, ултра богатим технолошким предузетницима који имају своје идеје о томе како да трансформишу земљу.
Није изненађујуће то што ова коалиција већ показује знаке затегнутости. Најочигледније питање јесте да ће многи од Трампових предложених правних лекова неизбежно довести до инфлације – истог проблема који је потопио председника Џоа Бајдена. Нове и веће тарифе ће одмах повећати трошкове живота, а сваки озбиљан покушај да се ухапси и депортује 11 милиона имиграната без докумената створиће хаос и нове несташице радне снаге у пољопривреди, грађевинарству и кључним дистрибутивним центрима.
Исто тако, смањење бирократије на начин на који Илон Маск и Вивек Рамасвами замишљају – преко новог Одељења за владину ефикасност (ДОГЕ) – избацило би велики број Американаца на улицу. (Мало је вероватно да ће ови расељени радници пожурити са ниско плаћеним пословима у пољопривреди.) Дакле, док светлија будућност остаје само нејасно обећање, трошкови и бол који се назиру су одмах очигледни.
Они који говоре за Силиконску долину такође сањају о ослобађању вештачке интелигенције како би се повећала продуктивност, а самим тим и зараде ниже квалификованих радника. Идеја на први поглед није апсурдна. Постоје емпиријски докази да је вештачка интелигенција убрзала барем претходни пораст у позивним центрима.
Очито је могуће повећање продуктивности у другим областима, као што су здравствена заштита и нега старијих. Али ни ова револуционарна „акцелератористичка“ филозофија нити њене потенцијалне примене нису тестиране у довољном обиму. Штавише, визија Силиконске долине се ослања на глобално повезан свет у којем су САД доминантни играч.
Дакле, док Маск у потпуности прихвата Трампов пројекат потпуне промене, његова сопствена визија – парадоксално – комбинује технологију са „глобалистичким“ статусом кво. „Уобичајено стање ствари доводи Америку до банкрота“, тврди он, „тако да нам је потребна промена на овај или онај начин.
Маск с правом поздравља шок-терапију аргентинског председника Хавијера Милеија о укидању царина и отварању аргентинске економије, али сви знамо да је „царина“ Трампова омиљена реч. Остаје да се види како ће се ова очигледна тензија разрешити.
Оптимистичније речено, повлачење САД само по себи не може изазвати колапс глобалне трговине на нивоу Велике депресије, пошто Америка чини само 13,5 одсто светског увоза. Наравно, друге земље могу узвратити или једноставно покушати да имитирају Трампа.
Али што је Трамп хаотичнији, мања је вероватноћа да ће наћи имитаторе. Погледајте само какав је ефекат одвраћања Брегзит имао на друге евроскептике, или колико је већина совјетских држава наследница била жељна да усвоји другачији начин размишљања.
Дакле, део трамповске коалиције жели глобализам, а други део га одбацује. Иронија је у томе што ће потоњи камп осетити највише бола од покушаја да се окрене ка унутра. Трампова политичка агенда, ако буде усвојена, неизбежно ће посејати семе новог таласа незадовољства, протеста и теоретисања завере.
Исти опис важи и за постсовјетско искуство у завршним годинама двадесетог века. Нагла, брза промена довела је само до поремећаја, при чему су се сви они који су тиме оштећени придружили следећој кохорти отуђених. Чини се да слична динамика узима маха у САД. Данашња Русија се томе свакако нада.
