Прочитај ми чланак

ЦВИЈЕТИН: Врховникова труба – весели Драгачевци, ко вас је вукао за језик?

0

Било је то давно, давно, још у време владавине Бориса Првог Лепог (септембар, лета господњег 2011), кад сам, због неких јалових пошалица, од врховног медијског саветника ондашњег (и најутицајнијег ТW полтрона садашњег) председника "попио" васпитну забрану даљег писања за "Политику".

Само зато што сам, од „Пошта Србије“, тражио да ми одговоре из које су то поште и у које време, у недељу вече, Борис И Лепи, Непомук Цветковић и неуништива Ђукић – Дејановићка, послали своје поздравне телеграме одбојкашицама (покушавајући тако да се огребу о део њихове славе), ко је те брзојаве примио у Одбојкашком савезу и како су те специјалне честитке, експресно, завршиле већ у првим, најударнијим информативним емисијама најгледанијих телевизија…

Цвијетин Миливојевић

Сетих се тога док сам, на најутицајнијем порталу Западне Србије, читао „вести у низу“. Прво, ону бајатију, емитовану у 13.40, у којој пише да је водена стихија опустошила Драгачево… да је велика материјална штета причињена на кућама, окућницама и њивама… да се овако нешто не памти 70 година… да су људи једва успевали да побегну пред бујицом… да су неки имали по метар и по воде у кућама, да је страдала пољопривредна механизација… да је, пазите сад, „непун километар од центра Гуче, река Бјелица однела део куће“, да су „две жене и мушкарац стајали на прозору, да им је живот висио о концу“. Све то, под насловом: „Вода носила све пред собом: Драгачевци једва извукли живу главу“.

Иначе, о свему овоме, једнако драматично, извештавале су, новинарски коректно, ништа не скривајући (иако наклоњене актуелном режиму), и најчитаније дневне новине у Србији.
А онда сам прочитао текст који је био емитован само два минута раније. Но, претходно, оне који никада нису походили „Драгачевску трубу“, морам да упутим у чињеницу да су Гуча, Драгачево, Лучани итд. топоними на територији једне те исте, ЛУЧАНСКЕ ОПШТИНЕ.

Е, сада, дакле, у 13.38, емитована је следећа проширена вест, насловљена као „Лучанци захвални до неба: Председниче, спасао си нас катастрофе“. Цитирам: „Руководство Општине Лучани заједно са привредним субјектима, свим предузећима из индустријске зоне, Домом здравља, Дечјим вртићем и домаћинствима из околних насеља послали су писмо генералном секретару председника РС Николи Селаковићу, у коме се захваљују председнику државе Александру Вучићу на испуњеном обећању. Одбрамбени бедем поред реке Бјелице је изграђен у рекордном року, што је спасло Лучане да овога пута не буду поплављени.“ (!?)

А онда даље, ово – на недавним изборима на којима је, уз велику помоћ браће напредњака из Бачке и Баната, те екс државне секретарке МУП-а Д.Х – нетом изабрано руководство Општине, наглашава како памти „катастрофалне последице поплава из 2014. и 2016. и како је, у тим критичним тренуцима општину Лучани посетио садашњи председник Републике Србије“ и како је, све што је тада обећао – „у потпуности испунио“! И, како су, коначно, грађани Лучана, „овога пута били безбрижни, на радост свих нас“ и како је – „најзаслужнији за све то председник РС Александар Вучић коме одајемо огромну захвалност“! И, онда следе потписи општинских челника, привредника, те, као најважнији, печат Општинског и Месног одбора СНС Лучани…

За тренутак сам, једном у „Данасу“, 11.8.2014, у доба, дакле, Не(оволико)јаког Алека, понукан Вулиновом количином улизичке очараности тадашњим премијером, поверовао да би садашњи Врховник могао да посегне за оним за чиме је посегнуо у време прве трећине свога мандата, ономад свемоћни, Слоба. Жив вам, као тадашњи млади сарадник градске рубрике „Политике“, стојим – покојни председник је тада писао покојном Жики Миновићу молећи да „највећа новинска кућа на Балкану“ престане баш толико да му се улагује.

Зато сам у помоћ, као зицер пропагандном стожеру нашега режима, дозивао непролазног краља теорије и праксе пропаганде. Елем, др Гебелс је, с пролећа 1933, објавио рат тзв. „тренду националног кича“, с циљем да спречи „ширење немачког национализма на лажној и комичној основи и искоришћавање патриотских осећања у меркантилне сврхе“!

Између осталог, забранио је производњу пивских кригли и лула са Бизмарковом главом, забранио келнерима и играчима у ноћним локалима да се облаче у униформе из доба Фридриха Великог, али и да се хитлеровски (кукасти) крст употребљава као знак на пивницама, баровима и локалима за забаву.

Од Вулиновог ритуалног „сечења вена“ за Врховником, исподогађало се и премного вулина, а као камен међаш од кога и дефинитивно „оде маст у пропаст“, догодио нам се и онај ВаздуПЛоховац који се, „и ментално и физиолошки“, дивноћом није могао да надиви Врховнику што, по цео боговетни дан, нит’ једе нити пије, нити иде тамо где и цар иде пешке. После чега је, за награду, катапултиран у „Коридоре“, одакле се, не дао Бог никоме, самокатапултирао.

Међутим, да не грешим душу, да пошасти идолопоклонства, обожавања кумира и лажних месија, преко „националне кичерице“, баш и није доакати, уверио се и сам Јозеф Гебелс када су, као својеврсни вид опструкције његове контракампање, берлински посластичари будућем Фиреру спремили огромну рођенданску торту, а ревносни улизички медији ревносно обзнанили немачком народу да је за њу утрошено: шест и по килограма брашна, 11 и по килограма бутера, 16 килограма шећера, 145 јаја, по четири килограма марципана, јагода и чоколаде и три килограма фондана. А торту на којој је нацртан огроман „хакенкројц“ (кукасти крст) је, уз Гебелсово неодобравање – Хитлер, са задовољством, примио и изео!

Све оне лепе драгачевске поруке љубави и захвалности Спаситељу Лучана, поновила је синоћ, од речи до речи, и златоуста Тајница.

Но, виђу јада, увек има оно „али“ што девојци срећу квари.

Из самозатајног (добровољног?) завета ћутања јавио се први ванредни градитељ Србије Цесид Благојевић. Рече ли он то јутрос да је „одговорност за најновије поплаве и на локалним (читај: Ес-ен-ес) властима!“ Помену ли он по лошему и оног Сремца, министра пољопривредног, шумарског и водопривредног, и његову изјаву од пре „месечак“ дана да „поплава неће бити“!?

Еј, весели Драгачевци, ко вас је вукао за језик?

Види се да су, заокупљени Вебером, лучански властодршци запоставили Абрахама Линколна: „Све људе можеш да вучеш за нос неко време, неке људе све време, али не можеш да вучеш за нос све људе све време.“

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!