Прочитај ми чланакПолитички аналитичар из Београда Цвијетин Миливојевић тврди да је у региону, умјесто демократије, на сцени такозвана стабилократија која, према његовим ријечима, подразумијева владавину по сваку цијену тренутне власти, независно од тога шта је већински став грађана о било којој важнијој теми.
– Нисам присталица приче о стабилократији, односно да нам није потребна демократија, да није неопходно поштовање изборне воље грађана и да није неопходно поштовање демократских услова уколико на другој страни имамо стабилност, ма шта та стабилност значила. Нажалост, у изведби босанскохерцеговачке, српске, црногорске, па ако хоћете и хрватске политичке елите, умјесто демократије управо имамо стабилократију. Овдје владајућа елита иде тако далеко да евентуалне критике на свој рачун, као политичке снаге, тумачи као покушај рушења државе – каже Миливојевић за наш портал.
Предвиђајући политичка дешавања у БиХ у 2020. години, Миливојевић истиче да би недавно формирање новог Савјета министара БиХ могло да представља почетну фазу стварања стабилности.
– Како ће то изгледати у 2020. зависиће прије свега од тога да ли ће међународни фактор, односно Брисел и Вашингтон, дозволити поштовање онога што је уставно-правно уређење БиХ проистекло из Дејтонског споразума и, на другој страни, да ли ће на неки други начин, као што је то чинио у протекле 23 године, притиском прије свега на Србе, донекле и на Хрвате, тај исти међународни фактор покушати да прави БиХ која не постоји. Уколико међународни фактор буде дозволио да представници три народа у БиХ покушају да сами дођу до некаквог нормалног рјешења, онда је логично да ћете имати веће шансе за стабилност. Уколико тога не буде, већ дође до покушаја интервенционизма на страни једног, другог или трећег народа, онда у том случају не можете очекивати било какву врсту стабилности – каже Миливојевић.
Што се тиче политичке ситуације у Републици Српској, он оцјењује да опозиција, уколико не дође до радикалних промјена у начину њеног дјеловања, нема велике шансе да озбиљније уздрма актуелну власт.
– Мислим да опозиција у Српској у овом тренутку нема ту врсту капацитета да озбиљно уздрма власт чак ни на улици, а камоли на изборима. Зашто је то тако, то је питање које тражи један много дужи одговор, а своди се на оно што сам говорио још 2014. године прије тадашњих општих избора, а то је да не може главна странка опозиције да побјегне од саме себе. СДС је покушавао и 2014. и 2018. године да на изборима кандидује програм који је дубоко противан идентитету те странке, као оснивача Републике Српске. Док год се СДС не врати коријенима, ономе што јесте у бити и идентитету, нема озбиљне шансе да угрози ову технократску, прагматичну власт коју персонификује Милорад Додик. Оваква опозиција, на овакав начин и са оваквим порукама у којима не можеш „ухватити“ да ли је национална или грађанска, нема озбиљне шансе против једног таквог прагматичног политичара као што је Додик. Прагматичног у смислу да се прилагођава стварности. Мислим да се СДС, као кључна странка опозиције, није прилагођавао стварности и да су га неки догађаји претекли. Такође, мислим да СДС, нажалост, и даље трпи посљедице велике чистке коју је провео Педи Ешдаун, забрањујући првом ешалону СДС-а да се бави политиком – каже Миливојевић.
Коментаришући бурна дешавања у Црној Гори, односно поједине спекулације да су грађански протести у тој држави „почетак краја“ режима Мила Ђукановића, Миливојевић каже је политичку судбину најдуговјечнијег владара у Европи тешко прогнозирати.
– Већ 30 година се говори о почетку краја власти Мила Ђукановића. Он се налази на власти дуже чак и од Лукашенка. Ђукановић је, фактички, једина преостала линија континуитета из бивше комунистичке једнопартијске власти. Да ли је ово што се сада дешава почетак његовог краја, иако постоје скоро сви услови да до тога дође, тешко је рећи. Сви они који се у Црној Гори изјашњавају као Срби против су Ђукановића, исто као и добар дио припадника националних мањина који размишљају као вјерници и знају да ово што се ради Српској православној цркви сутра може да снађе и њихове вјерске заједнице. Ту постоји и добар дио људи који се осјећају Црногорцима, али су у вјерском смислу припадници СПЦ и тврде да говоре српски језик. Таквих је више од половине грађана Црне Горе. Међутим, нисам сигуран да је ово почетак Ђукановићевог краја из простог разлога што је у овом тренутку кључни савезник Ђукановићевог режима, иако то изгледа парадоксално, актуелни режим у Београду. То су показали и црногорски избори 2016. године, када је искључиво захваљујући режиму у Београду Ђукановићев ДПС дошао до било какве побједе, а режим у Београду је припомогао и убрзао и пут Црне Горе у НАТО – тврди Миливојевић.
Он додаје да је запањујуће то да се актуелна власт у Србији готово уопште не оглашава о тешком положају Срба у Црној Гори, који је додатно закомпликован усвајањем спорног Закона о слободи вјероисповјести у црногорском парламенту.
– То невјероватно ћутање и незанимање за положај српског народа у Црној Гори, иако је то уставна обавеза овог режима, говори да постоји једна врста дослуха са Ђукановићем по принципу „не дирам те, не дираш ме“. По тој логици ствари, плашим се да ако режим у Београду буде ћутао и наредних дана сљедећа ствар која ће се десити је сличан сценарио отимања светиња, српских споменика и имовине СПЦ на Косову. Међутим, ту правим малу ограду јер Александар Вучић је таква врста политичара од које вас ништа не може изненадити. Кад је од ратног хушкача израстао у јастреба мира, који је спреман да се са сопственим народом обрачунава зато што му не вјерује априори, онда је сасвим могуће да он направи нову врсту заокрета и да поново изиграва великог Србина из деведесетих година – каже Миливојевић.
Он, између осталог, тврди да се предстојеће године ништа значајније неће мијењати ни у вези разговора Београда и Приштине о статусу Косова.
– Овдје постоји апсурд да је Вучић вербално најогорченији противник политике тзв. замрзнутог конфликта на Косову. Он критикује, а његови медији дисквалификују све опозицоне политичаре и јавне личности који говоре да је бољи и замрзнути конфлкит него предаја Косова. Међутим, у пракси је Александар Вучић највећи пропагатор замрзнутог конфликта. Шта је он то урадио за ових седам или осам година у вези с Косовом? Није урадио ништа. То и јесте политика замрзнутог конфликта на дјелу, коју он неће јавно да призна. Ако би се њега питало, мислим да би он наставио да води ову политику замрзнутог конфликта, јер то је политика у којој он и даље профитира и побјеђује на изборима, јер нема храбрости да се суочи с оним што је не већинско, него скоро па акламативно гледиште грађана Србије. Недавно истраживање, које је рађено под патронатом државе, показало је да на питање да ли бисте подржали признање Косова уколико је то услов за улазак Србије у ЕУ, 85 одсто грађана Србије је одговорило против. Вучић није толико храбар да противно таквој вољи грађана учини неки потез који од њега очекују ЕУ и Вашингтон, а то је прије свега формално или неформално признавање Косова – каже Миливојевић.
