Pročitaj mi članakIma tome, biće, dve i po godine, otkada sam ono, tri utorka uzastopno, dozlogrđivao, čitaocima "Danasa" jednim te istim pitanjem: Zašto se niko iz vrha ondašnje (i sadašnje) vlasti nije "zahvalio" bivšem nemačkom veleposlaniku u Beogradu, Ditmanu, na njegovoj, "najprijateljskijoj" (uz licemerno "razumevanje" za Srbe) komparaciji nemačke i srpske, takoreći "bratske", uloge "u genocidima" tokom 20. veka?
С обзиром на, више него патерналистички однос, демохришћана Ангеле Меркел према напредњацима нашега Врховника (екс Канцелара), дошло ми је да исто питање поновим и у четвртак, када су Врховникови виделисти, Републичкој изборној комисији (РИК) предали своју листу под називом „Александар Вучић – за нашу децу“. Нешто у вези с тим – и даље наивно верујући да РИК не може да прогласи изборну листу која у имену имплицира злоупотребу деце у политичке сврхе – написао сам у тексту „А деца пуна маште, (наша) деца су украс Ес-ен-еса“ (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 6.3.2020).
Стварно, хоће ли овај некадашњи, прокламативни русофил, осведочени германофоб и евромрзитељ, дакле наш „младић кога десеторо њих опањкава у мрачној соби“ – сада, када је веберовски обневидео од немачкољубља, коначно укапирати да се не једе баш све што долази из Берлина?
Ако су му, као бесплатни „know – how“, ову најновију политичку коску увалили Немци (а не онај ингениозни Асаф с Бебом у наручју), нека се сраме за све паре и они, али и они који Врховника нису (ако нису) упутили у целу ствар!
Јер, прошле године се чак и један од директора „Фолксвагена“, поноса Хитлерове аутомобилске индустрије који је и основан по Фиреровој замисли да свака немачка породица (са прописаних, најмање, двоје деце!) добије свој први аутомобил, извинио због „незграпно“ употребљеног слогана „Ebit macht frei“, јер превише асоцира на онај натпис са улаза у Аушвиц, „Arbeit macht frei“ („Рад ослобађа“). Иако ово „Ebit“ јесте, заправо, акроним од „earnings before interest and taxes“ („зараде пре камата и такси“), челници Хитлеровог чеда из Волфсбурга (основан 1937) не заборављају на своју срамотну историју из Другог светског рата, када су производили возила за нацистичку војску, уз робовски рад више од 15.000 логораша из концентрационих логора.
Али, људи моји, овдашњи напредни стратези политичког маркетинга и остали му „добронамерници“ и полтрони, изгледа, не смеју чак ни да саопште нашему Врховнику да су нацисти слоган „Unseren Kindern – die Zukunft durch Adolf Hitler“ употребљавали у изборној кампањи још 1936. и да се он преводи као „Наша деца – будућност кроз (преко; уз помоћ) Хитлера“!
Баш на данашњи дан почеле су деветомартовске демонстрације 1991, са којих сам извештавао за, тада слободну, „Борбу“. Након неколико дана, „Борба“ је, у дану СПС-овог контрамитинга, објавила и онај легендарни наслов који упућује на први бескрупулозан покушај злоупотребе родитељских осећања од стране партије покојног Милошевића. Дакле: „Родитељи на Ушћу – деца на Теразијама“!
И друг Тито је, пренападно, пред камерама и блицевима, волео децу, а и деца, јелте, друга Тита, па су му диљем СФРЈ носили локалне штафете које су се све сливале у једну једину – Штафету младости која му је, сваког 25. маја, уручивана на Стадиону ЈНА.
Но, вратимо се „будућности наше“, тј. немачке деце. Херман Геринг је, јула 1934, у свом говору пред Градском већницом у Берлину, трасирао будући пут немачког народа: „Сви ми, од најпростијег припадника SA (Штурмабтајлунг, нем. Sturmabteilung, SA; паравојна формација, „јуришни одред“ Национал-социјалистичке немачке радничке партије) до председника владе, потичемо од Адолфа Хитлера и постојимо захваљујући Адолфу Хитлеру!“
Буквално на дан смрти председника Немачке Паула фон Хинденбурга, почетком августа исте те године, канцелар Хитлер је потпуно укинуо место председника и променио војну заклетву, проглашавајући се тако за „вођу немачког Рајха и народа“ и за врховног команданта оружаних снага, а наравно да је остао и председник Национал-социјалистичке радничке партије Немачке. Већ за две недеље организовао је и октроисани референдум на коме је, под слоганом „Хитлер за Немачку – цела Немачка за Хитлера“, формално и легитимисао и легализовао тај државни удар да би, већ до краја 1938, како је то записао Себастијан Хафнер, „90 одсто Немаца били верници у Фирера“!
У кампањи за изборни плебисцит, 1938, којим је требало да се верификује „аншлус“ Аустрије Великој Немачкој, Хитлер је назван „оруђем провиђења“, уз старозаветску претњу: „Осушила се рука која напише „не“!’
Немачки социјалдемократи у егзилу сматрали су да је Хитлер добио скоро акламативну подршку Немаца зато што је „отворио нова радна места, створио привредно чудо, створио ред и учинио Немачку јаком, али и никада није престао да експлоатише понижење Немачке у поразу 1918“.
У својим колумнама, већ сам цитирао неке од Хитлерових говора из којих се види да је и он, убрзо, дубоко инфициран вирусом самопровиђења. Рецимо, у говору пред Рајхстагом, 28. априла 1939, он већ искрено верује да је за све што је (ваљда, позитивно) постигнуто у Немачкој заслужан, само и једино, он: „Мојим властитим напорима… савладао сам хаос и вратио ред у Немачкој, јако повећао производњу у свим областима националне привреде… Успео сам да обезбедим нове послове за седам милиона незапослених чије су нам невоље тако дирале срца… Не само да сам политички ујединио немачку нацију, већ сам је, такође, и поново војно наоружао, и покушао сам да, страницу по страницу, ликвидирам уговор (Версајски мировни) чијих 448 чланова садрже најгоре насиље – толико грозно да се никада није од неког народа очекивало да се потчини тако нечему… Вратио сам Рајху покрајине које су нам отете 1919. године; вратио сам у отаџбину милионе несрећних и протераних Немаца; обновио сам хиљаду година старо историјско јединство немачког животног простора; и покушао сам да остварим све то без проливања крви и наношења ратне патње било мом, било другим народима. Остварио сам све ово, иако сам, пре само 21 годину, био непознати радник и војник свој народа… Остварио сам све то захваљујући сопственим напорима…“ Јан Кершоу је, у хамбуршком „Шпиглу“ (Spiegel, 30.1.2008), писао да је, са јачањем култа, и сам Фирер, негде од 1935, постао све нетрпељивији и према најблажој критици.
Једна од важнијих премиса Хитлерове пропаганде, којом је командовао др Јозеф Гебелс, заснивала се на томе да велике масе неког народа лакше могу да постану жртве велике него мале лажи, због чега је пропагандна мрежа његове партије обухватала 40 регионалних области, подељених на десетине жупанија, које су се даље делиле у скоро 20 хиљада локалних група, а оне, пак, на ћелије које су се састојале од четири до осам блокова стамбених зграда, с тим да је сваки блок имао најмање 40 домаћинстава! Колико је то била перфектно организована пропаганда, показује чињеница да је у знаменитом филму „Тријумф воље“, Лени Рифенштал, који је она снимала од 5. до 10. септембра 1934, за време великог партијског конгреса у Нирнбергу, учествовало чак 350.000 Нирнбержана, а рачунајући и све учеснике конгреса и госте тог града, и свих 770.000 људи! (За оне који траже насилне компарације и тамо где их нема, филм започиње кадровима облака изнад Нирнберга, Фирер као да силази са неба, као месија, а онда пролази кроз различите фазе величања вође и његове идеологије: од учесника који се спремају за отварање конгреса, преко лепота инфраструктуре, окупљене масе, „Хитлерјугенда“ на вежбалишту, Фиреровог обраћања младима и маси, да би врхунац филма био Хитлеров пролазак кроз ешалоне од 150.000 припадника SS и SA постројби.)
Хитлер је, у пропаганде сврхе, веома често сликан са децом и младима. Током раних година Трећег Рајха енормно је порастао број родитеља који су својој деци давали име Адолф, иако је декретом из 1933, сугерисано локалним властима да обесхрабре овакву праксу како би се заштитило Фирерово име. Већ 1934, штампана је, у огромном тиражу, књига фотографија „Хитлер окружен омладином“.
А онда је лудило добило незаустављиве размере.
Годину дана пре него што ће наци-пропаганда немачким родитељим Хитлера понудити као „савршеног Сверодитеља свој немачкој деци“ („Unseren Kindern – die Zukunft durch Adolf Hitler!“), Немачка је била прелепљена сликама Фирера окруженог децом декорисаном кукастим крстовима, и едукативним плакатима на којима је писало: „Kinder, was wißt Ihr vom Führer?“ (Децо, шта знате о Вођи?).
