Прочитај ми чланакСваки политички притисак, обавештајна акција и дипломатски напор САД у Србији води само ка једном – да прекинемо са Русијом.
1.
Било је довољно да Тони Фабрицио, амерички републикански Срђан Богосављевић, израчуна да чак половина републиканских бирача не би поново гласала за Доналда Трампа, па да се овом упале све сијаице. Наравно, као и већини председника пре њега, те сијалице су му осветлиле пут ка спољној политици, где је повукао јак потез, ојачавајући војну мисију у Авганистану. То не значи да обични Американци воле ратове, колико готово интуитивно уживају у привилегији каква је дата свакој великој сили – да унутрашње проблеме, по потреби, решава на другом крају света. Међу Трамповим најљућим противницима тај потез тумачен је различито, али не знам да му је неко – важно је рећи – оспорио легитимитет.
Насупрот томе, кад год неко од овдашњих политичких актера хоће да буде паметнији него што је, он свечано саопшти како га баш брига о чему Вучић и Дачић причају са Американцима, Русима, Немцима или Кинезима.
Не тичу га се регионална препуцавања са Хрватима, напетост са Албанцима нити ко је кога прислушкивао – српска амбасада у Македонији Иванова и Заева или они њих. Уместо тога, он – наш човек – хоће да живи пристојно, да има посао, да ужива у демократији, природи и друштву, и да власт редовно мења сијалице на градској расвети, а не да пристојан свет смара геополитиком.
Охрабрене у још увек моћном либералном делу политичке јавности, овде самим тим одавно владају идеје како економија није тек једна од реализација политике, него је, је ли, економија све, а политика ништа; економија је сам живот, а политика његова негација. Елем, „стручност испред политике“, како би рекао један од овдашњих родоначекника таквог погледа на свет, још увек на слободи.
2.
Никад није доста спорења са таквим погледом на свет, иза ког се углавном крију марксисти потопљени у најбруталније верзије либералног капитализма, какве се практикују на империјалним периферијама. Не може се довољно пута поновити да пре питања државног суверенитета и слободе, макар и не као апсолутних категорија, није могуће решавати питања хлеба, демократије, правне државе или медија. Односно могуће је, али не за рачун државе и грађана, већ империјалног интереса, коме су та питања заправо преточена у питање контролабилности те државе и тих грађана.
Није се, дакле, Југославија распала искључиво због својих унутрашњих „противуречности“ – што је реч, која одаје марксистичко порекло наших либерала; нетачно је да су спољни утицаји, ако их је уопште било, били секундарни. Истина је да, како смо видели код Трампа, унутрашњи конфликти често одређују спољну политику великих сила, спољни положај малих држава често узрокује и пририду њихових унутрашњих конфликата. И то је тако – ни лепо ни страшно, већ просто тако. Проблем, међутим, настаје тамо кад се малим земљама, које толико зависе од своје спољне политике, не само оспорава право да је сматрају приоритетном већ и да је уопште имају. Не видим ни споља ни изнутра бољи пример за то од новог затезања са Македонијом.
3.
У новој епизоди између Београда и Скопља кључни међународни фактори играли су иза завесе, док су се у јавности држали веома опрезно. После почетне експлозије, јавно су све уздржаније биле и стране у сукобу. За све то време ходања по јајима, недвосмислене оптужбе на рачун српских актера – Вучића и Дачића пре свих – пљуштале су једино у Београду. Те оптужбе грубо се могу класификовати у две групе. Према једнима, долази у обзир да су инцидент изазвали Македонци, али нема сумње да је Србија претерала и реаговала прејако и пренервозно, користећи потенцијал инцидента у унутрашње политике сврхе. Према другима, никаквог инцидента није било, него је Вучић конструисао проблем, опет покушавајући да га искористи у унутрашњој борби.
Могао бих да се сложим како су Вучић и Дачић ескплоатисали регионални проблем код куће, с тим што су нам Американци поводом Трампа на то већ дали одговор у облику питања – а шта је ту проблем. Невоља, настаје тамо где се каже како то са Македонијом није велики проблем или, још већи, кад се каже да никакав проблем не постоји. Најпогрешније у тој поставци јесте потпуно потчињавање спољних и регионалних проблема домаћим, што води ка резултату да Србија нема спољну политику нити јој треба ако већ има унутрашњу. То највише подсећа на време кад је ономад Слободан Милошевић у опозиционим редовима био оптужен да је изазвао агресију НАТО само да би иза себе хомогенизовао народ и консолидовао власт.
4.
Остајући на трагу претходне аналогије, после Милошевићевог пада, једва да је спољна политика Србије и постојала, претварајући се у унутрашњу. Неколико покушаја да земља поново успостави спољну политику (кратко време Ђинђић, па Коштуница поводом косовских преговора) завршили су се како већ јесу – неком врстом нетипичних и оштрих спољних интервенција – и Србија је наставила да тоне у несагледиву срећу, у којој глава није морала да је боли за спољнополитичке ствари, кад је већ довољно боли за унутрашње.
Али проблем који Србија има са Македонијом има два својства која иду на живце овом свету који пориче превасходство спољне политике. Прво је да је проблем стваран; друго да показује како Србија још увек није сасвим покорена земља. Дакле, македонске службе прешле су границу радећи против српских дипломата у Скопљу. Како се и зашто то догодило – много је могућих одговора на столу. Ради се о томе да сви ти одговори – и они да је реч о новом понашању македононске владе према Србији и они да се ради о самосталној акцији председника Иванова, у чијој су службе ингеренцији – имају високу сагласност у најважнијем. Дакле, прво, обавештајног напада је било; и, друго, Србија је напад успешно одбила.
Како то знамо? По томе што македонска влада није негирала напад него је саопштила да не стоји иза њега. По томе што је Дачић прихватио објашњење рекавши да Србија није ни оптужила скопску владу, већ службе. А како знамо да је напад одбијен? Тако што је, уместо расправе на тему да ли су за неспоразум криве Македонија или Србија, тежиште успешно пребачено на то да ли је крив Иванов или Заев.
5.
Обавештајна афера више нема конфликтни потенцијал, и, што се ње тиче, ствари су изглађене. Што се тиче нове регионалне улоге Македоније и Зорана Заева, очигледно новог миљеника Запада на Балкану, ништа није готово. Македонија ће бити главни пункт будућег притиска на Србију, и њен успех у томе, нажалост неће зависити од њених унутрашњих потенцијала. Исто онако као што је Црна Гора у сличној улози била надмоћнија од Србије у времену од Милошевића до Тадића иако сама није имала никакве унутрашње ресурсе за такву улогу.
Као што су конфликти са Црном Гором служили за међународну компромитацију Милошевића, Коштунице и Тадића, тако би конфликт са Македонијом требало да компромитује Вучића. Не уочити толико важну ствар, него кривицу свалити на Београд значи оспоравати Србији право на самоодбрану на регионалном нивоу, а, следствено томе, и на међунардном. Управо то и јесте жеља западних сила – да Србија нема моћ за креирање било какве спољне политике, већ само унутрашње. Да није проблем да Србија изгуби сваку самосталност ако изнутра успе да личи на демократску земљу.
6.
Унутрашња демократија у служби империје сан је сваког западног мајстора који оперише код нас, као што је и сан сваког домаћег корисног идиота. Ради се, међутим о томе што се српска спољна политика данас држи на веома танкој нити – на односима са Русијом. Немају ти односи за сад ни своју економску, ни културну, ни војну, па чак ни енергетску реализацију да би Русија била толико незамењива да односи с њом разликују Србију која има спољну политику од Србије која их нема. Односи са Русијом незамењиви су у карактеру своје политичке потенције, до те мере да је њихов прекид избио на место првог приоритета свих западних притисака на Србију. Елем, ако се у Вашингтону на односе Србије са Русијом у прошлој децемнији гледало као на непожељне зато што су повећавали отпор Србије да преда Косово и Метохију, рекло би се да су данас притисци на одрицање од Космета пре свега у функцији прекида руско-српских веза.
О томе је – nota bene – заправо била реч у Скопљу, и баш зато бих добро размислио пре него што тим поводом бацим камен на Вучића и Дачића. У Скопљу су се бранили односи Србије са Русијом, бранило се, дакле, постојање српске спољне политике, а – кад већ знате шта мислим о значају спољне политике у укупној политици Србије – слободно ме цитирајте: бранила се Србија. Зато актуелна домаћа оспоравања политичке интелигенције Вучића и Дачића не видим као критику која би тај IQ требало да повећа, већ да смањи политичку издржљивост њих двојице. Ето тако, сад знате и од чега ће највише зависити наши односи са Русијом. Од наше политичке издржљивости.
