Прочитај ми чланакТо што личи на стратешку грешку либералне опозиције заправо је „конструкциона грешка“. Наиме, они не могу другачије.
1.
Ламент, бес или ликовање – а баш то троје ове недеље доминира у описима судбине Вучићеве опозиције у Београду – нису тле на коме рађају разумни закључци. На пример такви да изборни бродолом либералне прозападне опозиције није могао бити, како углас тврди већина овдашњих познавалаца, тек резултат Вучићеве надмоћи у изборним алатима – иако је то, без сумње, појачало неуспех његових противника.
Није, дакле, кључ опозиционог неуспеха био у погрешно изабраној стратегији нити у Вучићевој супериорности у медијском пољу. Његов тријумф догодио се у политичком пољу, све остало само га је појачало. А то ће рећи да је он, неупоредиво успешније од противника, умео да хармонизује своје политичке циљеве и средства са духом времена. Сложимо ли се да је баш у томе либерална опозиција била екстремно неуспешна, брзо ћемо доћи и до закључка да ни њен избор стратегије не може бити случајна грешка. Јер Вучићеви противници нису бирали своју стратегију, него преузели једину за коју знају, са којом су, на крају, током деценија живели и своје изборне успехе. Хоћу да кажем следеће: погрешна изборна стратегија опозиције није било случајно гажење мине, већ крупна „конструкциона грешка“, стара таман колико и либерална опозиција у Србији, а то ће рећи скоро 30 година.
2.
Уосталом, хајде да бацимо мало светла на ту стратегију. Кад Вук Јеремић говори о Вучићевој власти као најкриминалнијој у Србији икад или кад Драган Ђилас, попут Соње Бисерко, запенушано сведочи о фашизму у Београду или кад сви заједно одбијају да прихвате резултат избора на којима су потучени до ногу, наричући о повратку 90-тих, јасно је да је реч о стратегији преписаној из тог времена. Сатанизацијом Милошевића и његове власти настојало се поларизовати и мобилисати српско друштво. Тешко да би та стратегија и тад дала резултат да је врло драстично нису подупрле западне силе, после чега је Србија заиста постала подељено друштво, што је био предуслов крупне друштвене дестабилизације и на крају разорне петооктобарске експлозије.
Други елемент изборне стратегије Ђиласа, Јеремића и другова преузет је из досовске транзиционе ере нултих година. Пошто су се велика петооктобарска обећања исцрпела већ за годину дана, „хит“ су постале утешне награде – предизборна обећања о финансијским бенефицијама (повећању пензија, бесплатним вртићима и градском превозу, социјалним давањима). Врхунац је овај пут било обећање Драгана Шутановца културним радницима, иначе традиционалним клијентима његове странке, да ће висину својих буџета моћи сами да одређују. Свима, дакле, према потребама, до мере да се у неком моменту осетило колико тој политици недостаје велики мештар Млађан Динкић са својим обећањем о „хиљаду евра бесплатних акција“, што је пресудило да 2008. године коалиција Бориса Тадића победи на парламентарним изборима.
3.
Те компоненте опозиционе изборне стратегије – обе са прљавом водом просипајући и дете – следиле су из кључног начела те политичке групације. Реч је о томе да она ослонац за преузимање власти по правилу није тражила у бирачком телу, већ у западним силама. И, заиста, никада та групација или њени делови – ни 2000, ни 2004, ни 2008. није преузела власт без кључне подршке странаца. Изостанак те подршке је и био разлог зашто није на београдским изборима 2018. озбиљно рачунала са преузимањем власти. Уместо избора за власт у Београду, за Ђиласа и екипу ово су били избори за „следећу власт“, односно за прво место у опозицији, одакле би се, по аутоматизму, дошло на власт у пројектованом часу кад Вучићу бирачи и странци окрену леђа.
Истини за вољу, и парламентарни избори 2016. и председнички прошле године били су, што се либералне опозиције тиче, избори за „следећу власт“. Пре две године чинило се да је најизгледнија „следећа власт“ Саша Радуловић, кога после само годину дана на председничким изборима више није било нигде, када је искочио Саша Јанковић. Још годину посла тога, рејтинг Јанковића и његовог покрета десетоструко је мањи од његовог резултата на председничким изборима. Изненађујућу нестабилност у борби за „следећу власт“ покушава да искористи Ђилас, који се неколико година раније повукао из политике. Иако је његов резултат на београдским изборима сведочио о готово преполовљеном броју гласова за либералну опозицију, и то на месту које је њихова база, јасно је да Ђилас није незадовољан и да сад себе види у улози предводника опозиције, односно „следеће власти“.
4.
Управо то је био разлог зашто је Вук Јеремић после избора на којима је његова коалиција потучена до ногу сијао од задовољства јер је, каже, „створена нова реалност“, односно „други пол наспрам СНС, а не само ‘опозициони пигмеји’“. Да ли је Јеремић у праву, односно да ли је Ђилас стабилно засео на место „нове власти“?
Пре одговора на ово питање, застанимо на час на случају Вука Јеремића као парадигме конструкционе грешке у либералној опозицији. Захваљујући томе што је био искључен из ДС пре краха те странке, затим у медијима ствараном утиску да разуме националну политику и захваљујући међународној каријери, нико није имао бољу полазну позицију од њега да угрози Вучића. Вук је, међутим, погрешио баш на сваком месту на коме је могао: иако у старту није морао да се правда за свој жути стаж, он је чинио све супротно – да буде идентификован са својом бившом странком. У часу кад су многи очекивали да виде шта је његов политички пртљаг који је донео из белог света, у коме се кувају крупне промене, Вукова политика изгледала је као да су га по паду Цветковићеве владе закопали у земљу и извадили пет година касније. Његова Народна странка била је и остала само бледа слика народњаштва, иза које су се криле конструкционе грешке целе српске прозападне опозиције: да не преза од изазивања друштвеног раскола да би преузела власт, да по сваку цену жели да анимира западне силе да арбитрирају у избору власти и да је мимо њега прошло све што се у светској политици десило последњих година.
5.
Па ипак, оцена Јеремића, према којој је он због конструкционе грешке прокоцкао шансу да израсте у аутентичног политичког лидера, не значи да он обавезно није у праву и да није формиран фронт против Вучића, односно да Ђилас и Јаремић неће бити „следећа власт“.
Процена о томе, међутим, неће зависити од тога хоће ли Ђилас и екипа створити „озбиљну политичку организацију“, како му се већ данима сугерише, и хоће ли успети да добаци до озбиљног политичког програма. Ништа од тога неће се десити, либерална опозиција не добацује до те висине управо због оне старе конструкционе грешке. Уместо тога, њих ће будућој власти препоручивати старо уверење да им власт припада по свим природним и другим законима, као и њихово уверење да се време разумевања западних сила за Вучића неумитно приближава свом крају.
Београдска кампања прозападне опозиције баш зато није показала ништа ново у односу на њихову кампању из, рецимо, 2012. године. Они и даље умеју да причају са странцима, али не умеју са Србима, за разлику од данашње власти – Вучића, па и Дачића – која је морала да научи да прича са странцима да би постала власт, али због тога није престала да прича са Србима.
6.
Све то значи да је позиција Ђиласа, Јеремића и Јанковића као „будуће власти“ потпуно неодржива у контексту иоле нормалних политичких прилика. Тај повратак, међутим, могућ је у контексту могуће дестрабилизације, ненормалних прилика, где би страни фактор био мотивисан за учешће на изборима барем колико 2008. ако већ не као 2000. године.
Отуда повратак либералне опозиције на власт не би био само, благо речено, чин политичке регресије, него је до тога могуће доћи само уз крупну дестабилизацију, још крупније ризике и довођења ствари на саму ивицу. И то је прави каузалитет који чини срце наше „конструкционе грешке“: можда би Ђилас и другови радије били конструктивнији у опозицији, пристојнији и мање агресивни и бахати. Можда би, али кеч је у томе што њих на власт враћају само проблеми, ломови и преврати. Па зашто их онда не би производили? Ради се, дакле, о томе да Ђилас и друштво не бирају своје погрешне и опасне политичке стратегије. Уместо тога, те стратегије давно су изабрале своје носиоце, и ту помоћи нема.
