Прочитај ми чланакСПЦ може да победи режим у Црној Гори, али се политичка криза неће решити све док се не створи свесрпска политика и не решавају у пакету проблеми Срба у региону
Мило Ђукановић покушава да користи исту пропаганду коју су против Србије и српског народа користили непријатељи деведесетих година 20. века. Али тада је таква прича могла да прође, јер је био другачији однос снага у свету, а српски народ није био спреман за крај Хладног рата и распад СФРЈ који је уследио. Сада таква пропаганда теже пролази.
Ђукановић призива НАТО у помоћ (разлог је то што Русија као жели да освоји Црну Гору и сличне глупости), али НАТО за сада не жели да се меша у сукоб између државе и Цркве. Амбасада САД у Црној Гори позвала је „све стране да се укључе у конструктивни дијалог о закону о верским слободама“, да „покажу суздржаност и избегну било какву ескалацију насиља или насилне акте“, и да се поштују слободе, „попут слободе говора, удруживања, окупљања и права појединаца да мирно уживају слободу вероисповијести и уверења“. На почетку фебруара, изасланство Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори, епископ диоклијски Методије и протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, имали су састанак са званичницима Стејт департмента у Вашингтону, а после тога и са члановима Хелсиншког одбора Конгреса САД и представницима канцеларије чланице Конгреса, која обавља функцију копредседавајућег тзв. „црногорског кокуса“ у Конгресу САД. Ватикан и Цариградска патријаршија су, за сада, на страни СПЦ. Све православне цркве су на страни СПЦ. Све верске заједнице у Црној Гори су на страни СПЦ. Драго Пилсел је критиковао Ђукановића. У парламенту Пољске, један посланик је критиковао режим у Црној Гори и рекао на српском језику: „Не дамо светиње и да знате да смо уз вас, уз све поштене људе у Црној Гори“. У светским медијима, све је више наслова попут ових:
Зато је важно да протести у Црној Гори остану мирни и достојанствени као што су до сада били. Не сумњам да ће постати још масовнији и креативнији. Српске заставе почеле су да се цртају и ван Црне Горе. Огњен Мараш и Милош Ајковић из Подгорице и Александар Бабић из Пријепоља и Мирослав Антић из Земуна, кренули су из Београда у литију до Подгорице. Тренутно пролазе Ужице; док ходају магистралом, из аутомобила који пролазе чују су сирене као знак подршке. Ови момци за саборност чине више него политичари.
Добро је то што Мило Ђукановић и Александар Вучић имају добре односе иначе би Вучић нападао Црну Гору исто као што то раде Дачић, Лончар, Шешељ, Вулин, Палма, Вацић и слични десничари – као што се то радило деведесетих – и онда нам непријатељи не требају. Екстремни десничари не одбијају само несрбе, него и праве српске патриоте и на најгори начин представљају наш народ. Зато је добро то што Вучић и Ђукановић имају заједничке послове и интересе, па се неће распиривати мржња према Црној Гори од стране званичног Београда и неће бити насиља. Затим, пошто се на Западу очекује од Вучић да призна тзв. Косово, у евроатлантским медијима Србија се представља као демократска држава, а због послушности ММФ-у и субвенција које држава даје страним инвеститорима, на Западу се славе економске реформе, Београд на води, итд. То је бела тачка црне половине ове приче. Да смо успели да постанемо заиста демократска држава, у којој постоји владавина права, за ових 30 (после 1989. године) или бар 20 (од 5. октобра 2000. године) година, нико не би могао медијски да сатанизује Србију, а да не испадне смешан. Као правна и економски јака држава, Србија би била у бољој преговарачкој позицији у вези статуса КиМ и сад би са пуним правом могла да критикује диктатуру у Црној Гори и штити СПЦ.
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 20, 2020
Ово што се дешава у Црној Гори буди српски народ и ван Црне Горе. У ваздуху се осећа дух саборности, а такав дух може да дође или да подстиче једино Дух Свети. Зато је тешко објаснити зашто и како се ово дешава. Најбоље да све остане спонтано још неко време и да се нико од политичара не меша у протесте у Црној Гори – народу и свештенству СПЦ за сада више него добро иде. Народ показује оно најбоље у себи, Црква показује хришћанско лице, а такве протесте нико не може негативно да представи. Поред тога, свима у свету је јасно ко је Мило Ђукановић, нико не воли такве диктаторе. Зато је добар део демократске, унутар ње и проевропске опозиције, у Србији, на страни СПЦ и српског народа у Црној Гори (аутошовинисти су у мањини, попут оних који су потписали Апел 88). Лоше је то што је опозиција слаба и у Србији и у Црној Гори, а то значи да је народ у овом тренутку без правих политичких вођа и правог плана (шта након Мила) – то нису и не могу да буду свештеници СПЦ. То је црна тачка беле половине ове приче. Међутим, ако српски народ настави да се окупља у саборном духу, појавиће се политички лидери који не деле народ.
Мило Ђукановић има подршку свих непријатеља Србије у региону, неких центара моћи са Запада и неких диктатора са Истока. У региону (на Балкану), то су наследници фашиста из Другог светског рата (ревизионисти), екстремни националисти и мафијаши. На Западу, то су тврдокорни русофоби и стари србофоби – империјалисти разних идеологија, углавном борбени антихришћани, антиправославци, попут Клинтона, Сороса, Карла Билта…
Све здраве демократске снаге у региону и свету подржавају права СПЦ и српског народа у Црној Гори. Све док су протести мирни, демократски и хришћански свет ће бити уз СПЦ и српски народ, у светским медијима биће све више чланака и репортажа које у негативном светлу приказују црногорски режим, тако да ће се Ђукановић кретати једино у друштву људи које сви пристојни људи избегавају. Мило је одлучио да нема милости за СПЦ у Црној Гори, спреман је да иде до краја и неће без борбе отићи са власти. Зато не треба наседати на провокације, а по свету треба ширити истину о протестима и режиму у Црној Гори, да се не дозволи да се и у Црној Гори догоди нешто као Маркале или Рачак. Чак и да Ђукановић учини такво злодело, овог пута свет неће насести на такву причу.
Сад је најважније да се од стране Срба нико ко није Србин не вређа (да се не певају песме које вређају неки народ, да се не цепају заставе…), да нико у Србији не шири мржњу према Црној Гори и да не позива на насиље, и победићемо не само Мила – он је готов, него, пре свега, наше слабости и неслоге као народ, одбранићемо и Црну Гору и Косово и Метохију и Републику Српску – препородиће се цела Србија. Све што се дешава у Црној Гори, тиче се целог српског народа. Све што се дешава у Републици Српској, тиче се целог српског народа. Све што се дешава на Косову и Метохији, тиче се целог српског народа. Све што се дешава у Београду и Србији, као матици, тиче се целог српског народа. То је нормално, природно и легитимно, ми смо један народ, имамо једну цркву – СПЦ, исти језик и исто писмо – ћирилицу, и на том простору живимо више од 1000 година.
Српски народ има право да постоји, има права да брани своја права, и све док се то ради мирно, демократски и хришћански, без намера да се другима науди (туђе не дирамо, своје не дамо – јунаштво и чојство), пре свега као вид самоодбране, приче о тзв. великосрпској хегемонији или тзв. Великој Србији, падају у воду и нигде више то не може да прође. Ово што се дешава у Црној Гори отвара питање уређења односа унутар српског народа, између српских земаља, а затим, и са суседима. Време је да српски народ постигне саборност, а то јединство може да се оствари и без стварања тзв. Велике Србије, тј. Црна Гора, Република Српска и Србија могу да буду као једна држава, а да Црна Гора остане независна држава и Република Српска део Босне и Херцеговине. Циљ треба да буде да се српско питање на Балкану реши тако да донесе трајни мир и да сви суседи (који не желе зло Србији) буду, такође, задовољни. И велике силе, наравно.
На Балкану неће бити грађанског рата, а НАТО и Русија неће ратовати због Црне Горе или неке друге балканске државе. Грађанског рата не може да буде, јер нема ко да ратује. Кад би се сутра објавила општа мобилизација, у свим државама у региону, колико људи би се одазвало, и са чим би ишли у рат? Све државе су празне – скоро сви су отишли на Запад, а међу онима који су остали, половина не слуша власт и никад не би ратовала због неког из власти, а половина је неспособна за војску, чак и да проведе у рову и на хладном времену неколико дана. У свим народима постоје екстремисти, они су у мањини свуда, те групе би се мало играле рата и то би било то. Зато су велике шансе да ће полиција у Црној Гори на крају издати Мила Ђукановића и прећи на страну народа, ако Мило нареди да се користи сила против народа који учествује у литијама. Мило не сме да нареди полицији да користи силу, ако нема подршку међународне заједнице. А подршку међународне заједнице неће имати, да поновимо још једном, ако су протести у Црној Гори мирни и ненасилни, ако се СПЦ бори за своја права и ништа више од тога, и ако се у Србији не шири мржња према Црној Гори или било коме другоме, него само „љубав и патриотизам и победићемо“.
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 20, 2020
Наравно, остаје питање шта после Мила, како уредити односе између Србије и Црне Горе, остаје проблем Косова и Метохије, Босна и Херцеговина је увек у кризи јер се Републици Српској прети да ће нестати, Македонија је у кризи, Србија је економски окупирана…
СПЦ може да победи режим у Црној Гори, али се политичка криза неће решити све док се не створи свесрпска политика и не решавају у пакету проблеми Срба у региону. Напади на СПЦ у Црној Гори и Македонији, одузимање Косова и Метохије и притисци на Републику Српску координисани из су истих центара моћи. Српски одговор мора да дође из једног, свесрпског центра – да буде координисано деловање поводом свих спорних питања која се тичу безбедности и интереса српског народа у Србији и региону. Време је да се гради и води свесрпска политика, да се на све проблеме гледа са свесрпског становишта и тражи решење у складу са свесрпским становиштем, које мора да буде, ако је српско, у складу са хришћанским (православним) и демократским вредностима. Дакле, време је за културу дијалога, дугорочне планове, правну свест, нов систем, ново уређење…
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 20, 2020
Да закључим, ако неко враћа Балкан у деведесете, то је режим Мила Ђукановића. Српски народ не сме да понови грешке из деведесетих. Надајмо се да режим Мила Ђукановића неће напасти Србе у Црној Гори, као што је то урадила Хрватска у Крајини, али ако се то догоди, српски одговор мора да буде другачији него пре 30 година, без грешака које су се тада правиле, како на терену, тако и у медијском рату у свету.
