Прочитај ми чланак

ЧОВЕК КОЈИ СЕ НИЈЕ ПЛАШИО ТИТА: Његова смрт остала је једна од НАЈВЕЋИХ МИСТЕРИЈА

0

Била је то вест која је шокирала целу Југославију. 6. новембра 1964. године, на Ибарској магистрали, погинуо је Слободан Пенезић Крцун, бивши начелник Озне, председник Извршног већа Србије и један од најближих сарадника Јосипа Броза Тита са којим се, баш негде у то време, посвађао.

Крцун је рођен 2. јула 1918. године у Ужицу, у породици Спасоја Пенезића, кафеџије, као прво дете у његовом другом браку са текстилном радницом Видосавом. За време велике привредне кризе отац је банкротирао и умро 1934. године. Сав терет око издржавања деце пао је на мајку.

– Напад сила Осовине на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године затекао је Крцуна у Београду и он је истог дана кренуо кући. У Златиборском срезу радио је на припреми устанка и формирању Златиборске партизанске чете. После ослобођења Ужица, септембра 1941. године, имао је задатак да организује борбу против „пете колоне“. У Ужицу је остао све до пада Ужичке републике, 29. новембра 1941. године – испричао је историчар Огњен Карановић на трибини “Крцун – трагедија једне епохе: биографија Слободана Пенезића“ одржаној недавно у у клубу “Трибина младих“ Културног центра Новог Сада.

Приликом повлачења партизанских јединица из Санџака, јуна 1942. године, постао је руководилац Политодела Друге пролетерске ударне бригаде, а ускоро, код Мркоњић Града, постао је заменик политичког комесара бригаде.

Априла 1943. године постављен је за политичког комесара бригаде, а септембра исте године, одређен је за политичког комесара Друге пролетерске дивизије с којом је учествовао у ослобађању Санџака.

После тога налазио се са Другом и Петом крајишком дивизијом које су ишле у Србију до Ибра, и натраг у Црну Гору, где се оформила група руководилаца за Србију, који су јуна 1944, отишли на Вис. Ту је Крцун изабран у Покрајински комитет КПЈ за Србију и одређен за начелника Одељења за заштиту народа (ОЗНА) за Србију.

– Један од највећих успеха службе коју је водио било је хапшење Драже Михаиловића – истиче Карановић.

После ослобођења Југославије, обављао је многе одговорне друштвенополитичке функције у републици и федерацији. Од новембра 1946. до децембра 1953. године био је министар унутрашњих послова у првој, другој и трећој Влади Народне Републике Србије. Од 16. децембра 1953. био је потпредседник, а од 9. јуна 1962. године председник Извршног већа Скупштине Социјалистичке Републике Србије.

Смрт на Ибарској

Слободан Пенезић Крцун погинуо је 6. новембра 1964. године у саобраћајној несрећи на Ибарској магистрали, у близини села Шопић код Лазаревца око 12 и 40 часова. Аутомобил марке ОЛДСМОБИЛ регистарских ознака БГ 20-55, у коме се налазило пет особа, слетео је са друма у ударио у дрво.

– Тог дана, заједно са високим републичким функционерима – Светоликом Лазаревићем Лазом и Љубомиром Мијатовићем кренуо је на Среску конференцију Савеза комуниста у Титовом Ужицу – прича историчар.

Званичи извештаји кажу да се аутомобил кретао великом брзином по клизавом путу. Падала је киша и пут је био покривен прашином коју је избацивала оближња термоелектрана. Аутомобил је пре несреће обишао комби и онда, из непознатих разлога изгубио правац, ударио у стуб-браник који га је поново вратио на коловоз, потом ударио у други стуб-браник и потом слетео са пута. Упркос великом нагибу ауто се није преврнуо, већ је свом снагом ударио у дрво јасена.

Крцун је, по званичној верзији, био жив у тренутку када га је милиција која је дошла на место несреће извукла из возила. Смештен је у полицијско возило и кренуо ка Лазаревачкој болници. У току пута, Крцун је преминуо.

– Дана 8. новембра 1964. године, Крцун је сахрањен у Алеји народних хероја у Београду. Србија је тога дана плакала. То је био вапај поробљене нације која је имала развијену свест или подсвест о томе у каквом стању се налази у држави за коју је два пута крварила, али и због извесне немоћи да тај свој статус промени – закључио је Карановић на крају трибине.

Човек који се није плашио Броза

Разлаз између Тита и Крцуна о коме се шушкало по ходницима и по кулоарима велике Југославије дао је повода за приче о намештању саобраћајне несреће у којој је Крцун погинуо. Неке од ових причи одржале су се до данашјих дана.

Причало се да се Крцун осилио, да се Титу није свидело његово слободно изношење мишљења у јавности, да је проблем што је Крцун био “превише” Србин…

Историчар Венцеслав Глишић у свом раду описао је последњи сусрет Крцуна и Тито који се одиграо 1963. године на Брионима. Крцун је тада наводно рекао маршалу да је некоректан према Србима да су му увек српски ратни команданти сумњиви и да се удаљава од себе и народа.

Прича каже да се Тито много наљутио и хтео да се удаљи, а да му је Крцун добацио: „Једино не знам кад ће доћи ред на нас двојицу”, мислећи при том на себе и Ранковића.

Убрзо после тога дошло је до саобраћајне несреће.

Приче о завери и намештеном убиству, а не несрећном случају кренуле су скоро одмах. Биле су подгрејане и чињеницом да Тито није присуствовао сахрани. Није познато где је био 6. новембра, али је 7. на Брду код Крања примио америчког глумца Кирка Дагласа.

Они храбрији препричавали су и виц у којем Тито, када му саопште да је Крцун погинуо, погледа на сат пита: “У мајку му Божију, већ је пола један?!”

                        ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!