Прочитај ми чланак

ЧЕТВРТИ ПУТ: Прехрамбена, енергетска и монетарна независност за богату државу

0

Трећа срећа, трећи пут и Бог помаже – су неке од варијација тројке у свакидашњем разговорном језику. За Грке рецимо, сасвим сигурно Тројка не значи нешто добро. Нити на добро слути постојање трећег у љубавном кругу. У политици пак, трећи пут се зазива прије сваких избора као спас од првих и других. Нешто што не би било циклона, нити антициклона, али би зато било стабилно.

Већина апатичног бирачког пука ипак мисли како нема ни првих, ни других, ни трећих јер – сви су исти. И тај став о ‘истости’ се на сваким изборима прибраја постотку оних који помало постају већина и не излазе на изборе. Изборни механизам се побринуо зато да се тај апатични глас никад не појави као реметилачки фактор – прибраја га гласовима оних који су на изборе изашли. Колико год бирача изашло на изборе, 20 или 30%, закон то броји као 100%. Бира се чак и неизласком на изборе.

Овдје бисмо могли уметнути причу о поморском трговачком праву, о тому како су нас родитељи регистровали као правну особу (а ми у складу с традицијом исто учинили својој дјеци) и притом надлежност над нама-правим особама дали оном код кога су нас регистривали, о тому како закон на нас гледа као на ствари у промету, које нису способне саме проговарати о себи, већ то за нас чини правни заступник (отуд адвокат на суду – као тумач, преводитељ и заступник нас нијемих и глухих, који не говоре и не разумију правни језик), али у том не би било превише смисла. Властиту имовину не можемо изузети из надлежности државе, а државом, па посредно и с нашом имовином, управљају неки други – који су поштовали правила изборне игре.

Први су дакле за нешто, а други су против њих и за нешто супротно од тога, док трећи нису ни за једне, ни за друге већ заступају оригинални пут који искључује прва два. Логично би било, ако нисмо задовољни досадашњим смјенама Првих и Других да бирамо Треће. Међутим, никад се не догађа да изаберемо Треће у толиком постотку да буду способни преузети власт. Трећи након избора постају Први или Други, а њихови бирачи изиграни. Рачун за пријеваре бирача се никад не испоставља. Закон такво што не познаје, санкција нема (као што смо имали прилику видјети у преслагивању хрватске власти – странка која је била у супротстављеној коалицији и захваљујући коалицијским листама освојила посланичка мјеста постаје странка владајуће већине ругајући се тако свима који су за њих гласали).

Разлог због којега се Трећи утапају у Првим или Другима није само у постотку освојених гласова за које се унапријед зна да неће бити већина (и неће бити способни формирати власт). Пуно је прозаичнији. Треће увијек својим играчима попуњавају Први и Други. Стварају их као осигурач за своју трајну владавину. Први хране Друге јер су једно и стварају Треће које би могли имати потенцијал за уништавање владајуће олигархије.

Зато се увијек догађа да је иста олигархија остаје на власти? Жели ли се доиста промијенити власт, онда мора постојати Четврти пут.

Четврти пут мора бити у знаку броја четири па имати четири циља: прехрамбену, енергетску, монетарну независност и децентрализовану државу. У којој ће онда четири стубова власти бити монетарна власт, правосудна власт, законодавна власт и извршна власт.

Појави ли се икад Четврти пут, препознаћемо га управо по тому. Изостаје ли било која од четири стране, онда се не ради о Четвртом, већ о Првом/Другом/Трећем путу.

Сваког мјесеца агенције за испитивање јавног мнијења избацују резултате о популарности политичких странака и њихових лидера. Тим испитивањима, због незадовољства резултатима можемо предбацивати свашта, од премалог узорка испитаника до навијачких склоности према одређеним опцијама, али сви приговори падају у воду на изборима. Резултати избора се разликују у минорним постотцима од оних који су се мјесецима понављали у анкетама. То нас присиљава на закључак – исти остају на власти јер тако жели већина бирачког тијела. Све оно што лажни Трећи и истински Четврти виде као друштвени проблем – демографију, исељавање, страначко запошљавање, ухљебљивање, превисоке порезе, премале плате, запуштено пољопривредно земљиште, стални раст спољног дуга, раст броја грађана с блокираним рачунима – већини бирачког тијела није проблематично, већ пожељно. Или им је споредно, небитно. Чини се да упадамо у логичку неодрживост, да су укупни показатељи свих вишедесетљетних политика лоши за већину, а да у исто вријеме та иста већина подржава све те политике!?!

Нелогичност је само привид који нестаје чим у игру убацимо коруптивну моћ система. Држава (а мисли се на олигархију на власти) планира свој годишњи буџет укључивањем новца за корупцију друштвених група. Новац намијењен финансирању НВО-а тек је онај видљиви, први ешалон у државном корупцијском боју за покоравање гласачких група. Друга битница је усмјерена на куповање организираних религија, трећа на националне мањине. А све заједно је прожето страначким кадровирањима који се односе на државне службе, предузећа у државном власништву, али и на већину приватних предузећа која се својим дјелатностима ослањају на државну потрошњу.

Већина ипак не подржава такву власт која поткупљује бирачко тијело, али подржава она (новцем) мотивирана већина која излази на изборе. Што нас наводи на исправан закључак како имамо у стварности двије по опредјељењима различите већине. Ону која излази на изборе и ону укупну већину која не судјелује у цијелости у изборима и тако допушта реално мањини одлучивање и о својој судбини.

ХРВАТСКИ ПРИМЕР

Сад бисмо могли и нацртати легенду за боље разумијевање. Први су ХДЗ са својим сателитима, Други су СДП са својим сателитима, Трећи су МОСТ, ОРАХ, а Четврти (у зачетку) Живи Зид и Промијенимо Хрватску. Зашто баш они, а не неки други? Управо јер једини спомињу монетарну власт која припада народу, а не страним центрима моћи.

Једина истинска опасност за преживљавање коруптивне Власти долази од Живог Зида и Власт је тог свјесна од првог дана. Отуд и они напади на ту странку након избора, отимање посланика, проказивања по медијима. Премијер Пленковић, од првог дана свог мандата користи сваку прилику како би проказао Живи Зид као по друштво и државу штетну странку, представљајући себе као лидера у борби ‘одговорних политичких снага против популизма’. Пленковић је ипак представник Првих, школован и припремљен за управо ово мјесто на политичкој позорници које заузима и јасно је да ће систем у којем увијек владају Први бранити до последње капи своје анемичне крви.

Да му у тој борби баш и не иде све од руке, показују мјесечна извјешћа Кробарометра о популарности странака. Потпора ХДЗ-у и СДП-у пада, МОСТ-у стагнира и Живом Зиду расте!

За раст своје популарности Живи Зид није морао учинити ништа, било је довољно ћутати и пустити владајуће да се бакћу с ратификацијом Истанбулске конвенције, с хотмејловима групе Борг и јавним раскринкавањем позадине петљања државе у приватно власништво.

У међувремену је Живи Зид ипак нешто учинио – организовао је свој први страначки конгрес у Лисинском, представио неке нове људе и најавио нови програм странке (на службеној страници странке умјесто програма стоји обавијест „Поштовани, ускоро доступан редизајнирани програм“). Од свих излагања на конгресу странке, најјаче је одјекнуло оно Ивана Пернара у којем је рекао да ће се Живи Зид залагати за излазак Хрватске из ЕУ и НАТО-а.

Излазак из ЕУ је легитимна политичка опција, али је врло дискутабилно жели ли се с тако јасном и децидираном поруком ући у парламентарне изборе с намјером освајања власти. Ако и занемаримо упитну легитимност референдума о уласку у ЕУ (у којој је већ споменута већина која је изашла на референдум није истовремено и већина бирачког тијела), ако занемаримо чињеницу да је добар дио грађана који је одабрао „ЗА ЕУ“ то учинио у нади како ће се с тим избором ријешити челичног стиска домаће и локалне корупције која је загосподарила сваком друштвеном пором па се након петогодишњег бивања у ЕУ разочарао видјевши да се корупција не смањује, не можемо занемарити људску прагматичност. Управо је чланство у ЕУ омогућило стотинама хиљада грађана преживљавање, нажалост – исељавањем.

Службено исељеници преко банкарског система годишње дозначују у Хрватску преко двије милијарде евра и тако омогућују обитељима које су остале у Хрватској преживљавање. То са собом доноси и нуспојаве – тај новац омогућава и политичкој елити, Првима лагодно преживљавање, без нужде мијењања било чега у функционирању система.

Дакле, гдје Живи Зид мисли наћи гласове подршке за излазак из ЕУ? Међу грађанима с блокираним рачунима којима је исељавање једина сламка спаса од лихвара? Међу поткупљеним друштвеним групама којима овакво стање одговара?

Долазимо до правог питања – жели ли доиста Живи Зид доћи на власт, преузети одговорност за судбину народа и државе или се жели позиционирати на стабилној потпори 10-15% бирачког тијела која гарантира вјечно опозицирање без обавеза?

Тактика коју је јавно изрекао члан Живог Зида др Доминик Вулетић, да је њихова намјера натјерати ХДЗ и СДП на следећим изборима на коалицију, како би показали да су исти и да су једнако неспособни рјешавати проблеме грађана, господарства и друштва – показује да Живи Зид нема намјеру освојити власт на следећим изборима, него тек можебитно на онима који долазе тек 2024.

Можемо ли ми чекати још 6 година како бисмо промијенили оно што смо морали мијењати још јуче? Је ли то тактика или недостатак тактике? Је ли Живи Зид истински Четврти Пут или се жели задовољити позицијом украса демократије с којом вечно управљају Први?

Можда те одговоре пронађемо у обећаном редизајну програма странке у којем ће се зрцалити идеја, она која је довољно моћна да к себи привуче стручњаке, академике, истинску елиту ове државе како би од Хрватске направиле мјесто привлачно за живљење њеним грађанима. Та идеја је нужно у конфликту с идејама које промовишу заступници транснационалних корпорација па њена примена захтијева пуно мудрости, стратегија, тактичких поставки.

(Владимир Путин није могао 2001. реаговати на америчку агресију на Ирак, нити касније на Либију, али је могао реаговати на агресију на Сирију. Јер је у међувремену ојачао државу изнутра. Из тог примјера би штошта о тактици могли научити и у Живом Зиду).

Може ли Живи Зид изаћи с таквом идејом?