Чедомир Антић: Два од три

06:00 02.11.2022.

Пре двадесет и две године Демократска опозиција Србије победила је Социјалистичку партију на савезним председничким, скупштинским и локалним изборима. Био је то тријумф опозиционог савеза, чије странке узете појединачно нису прелазиле по 5% народне подршке, уз дискретно нерасположење суседа и врло токсичну подршку САД и ЕУ коју су почеле да добијају тек од почетка те 2000. године. Освојио је највише гласова народа, готово за четвртину више од бившег режима, а председнички канидат ДОС-а, Војсиалв Коштуница, освијио је апсолутну већину гласова већ у првом кругу. Победа је била још очигледнија на локалу. У Београду је режим изгубио власт у свим општинама осим Сопота, а у Скупштини АП Војводине сведен је на неколико посланика. Шешеља је на његовој изборној јединици, у борби за место одборника, декласирао младић стар осамнаест година. ДОС је победио у Пожаревцу, родном Милошевићевом месту.

Промена је била изненадна, опозиција није била спремна за њу. Све странке су заједно имале шездесет хиљада чланова, толико је СПС имао само у урабним општинама Београда. Отприлике је толико места требало попунити у државној администрацији када је после више од пола века у Србији по први пут заиста промењена власт. Политика претходног режима је тада прекинута. Дошло је до пометње и кад је реч о раније недовољно промишљеној и институционализваној националној политици. Међутим, режим је суштински преживео. Да Милошевића и групу политичара око њега није потраживао Хашки тринубал, данас би, под условом да га је здравље подржало, без сваке сумње на месту Ивице Дачића био управо овај вероватно крепки осамдесетједногодишњак – као јаки потпредседник владе или објединитељски премијер. ДОС су бар једном трећином чинили дојучерашњи савезници или бескрупулозни плаћеници режима. У тешким околностима, под притисцима, стари се режим просто прелио у страке ДОС-а: демократска странка је за прва два месеца на власти утростручила, а ДСС упетостручио чланство. Пошто су се ДС и ДСС уз помоћ странаца убрзо посвађали, већна народа је већ 2003. почела да гласа за опозиционе радикале. СПС и СРС су извршили сопствене транзиције. Прва је подржала раније противнике већ 2004., а ушла у демократску владу 2008. године – исте године када се безмало целокупни СРС званично претворио у реформску и проевропску Српску напредну странку. Већ на следећим изборима 2012. СНС и СПС створили су владу и до данас се од ДОС-ових странака нису отресли само Љајућеве Санџачке (Социјал)демократске партије и несрећног Вука Без странке Драшковића.

Тешка и неодлучна транзиција која је у Црној Гори започела мукотрпно, после августовских избора 2020. године, срећом до сада није попримила карактер ефемерне досистичке револуције у Србији. Упркос лутањима: несрећном регресивном феномену Кривокапића – кога је изнедрила наша многострадала црква (а човек је заробљен у времену Народне слоге и савеза четника и усташа у Црној Гори) – те мањинској влади коју подржава стари режим, локални избори потврдили су суштински пад режима. Опозиционе партије су подељене, али не као ДОС у Србији, већ једно четири пута мање. Оне представљају два народа, као и бар три идеолошка правца, али заједничка им је жеља за успостављањем правне државе, реформама и успостави истинске равноправности народна у Црној Гори, укључујући и српски.

Награда је стигла. Збир резултата током протекле две године одржаних локалних избора показује да је опозициони блок прешао од 51% до подршке од чак 58%. Странке које окупљају српски народ са укупно око 38%, далеко су прешле број Срба за који смо знали да се пописао 2011. и данас су се приближиле збиру режимских и мањинских странака. Од 2000. до данас број гласова за политичке странке управо српског народа повећан је за 700% !

Да су ови људи који воде странке ДФ и Демократа изашли са овим бројем гласова на референдум према условима из 2006. године, опстала би Државна заједница Србија и Црна Гора, пошто би добили апсолутну већину гласова. Сви данас знамо да та заједница није била нити држава нити српска, па нам више може бити жао што је Ђукановићевом режиму тада пружена могућност да буде „државотворац“ и да на тој основи покуша да обесправи српски народ.

У сваком случају, изузев Бијелог Поља и Бара данас нема општине у Црној Гори где српски народ чини више од 10% становништва, а не учествује у власти. Тако ће бити настављен и убрзан процес демонтирања режима ДПС-а. Посебно, ако једна већинска и одлучна влада настави борбу против криминала и корупције започету од Абазовићевог кабинета. Само тако је могуће свести ДПС на праву снагу – мало јачу од данашњег СНП-а (такви су данас у Србији ДС, СРС и ДСС – и то само зато што нису разумели да је насупило ново време). Национални Црногорци треба да добију своју странку, која ће такође утицати на власт и штити права ове нације и њен удео у држави и друштву.

Док се ДПС разметао шовинизмом, српске пароле биле су помиритељске. После победе на локалним изборима управо је у Демократском фронту, Андрија Мандић – вођа српског народа у Црној Гори – објавио пад ДПС-а и позвао на међусобно признавање, толеранцију и помирење Срба и Црногораца. Овакав став, као и агонија ДПС власти – која ће сада да доживи и еманципацију Бошњака и Муслимана (чије ће странке постепено преузети већину њихових бирача у мешовитим срединама) и ускоро бити најурена из деполитизованог судства и локане самоуправе, те сведена на шефа државе – довешће можда до естнка сваке могућности за опстанак и обнову најдуготрајније савремене европске доктатуре. Остаје само да демократски блок правилно изведе трећи и последњи удар на изборима 2023. године, потврди и повећа већину у скупштини и пошаље Ђукановића у потпуну опозицију.

Драго ми је што смо наше непријатеље у САД и ЕУ победили на њиховом терену, под њиховим условима. На изборима у Српској, Црној Гори и Србији победила је воља народа, углавном упркос оним великим силама које су током деведесетих година 20. века ратовале против Срба и њихових легитимних права. Не тражимо ништа више него равноправност. Све што смо мењали од 1990. до данас променили смо само зато што су нам укинули постојећа права и учинили нас неравноправним. Овај пут не смемо да погрешимо. Мора се ићи до краја. Нису криви ни Црногорци ни они који су гласали за ДПС. Зна се ко је крив. Он и његови саучесници морају бити суђени и ако суд тако пресуди треба да иду у затвор. Заједничка Црна Гора могућа је само уз равноправност и правду.