Прочитај ми чланакПоводом полемичког текста англисте Ранка Бугарског „Устав дозвољава, закон утврђује“, Политика, 29. август 2018.
Р. Бугарски се „посвађао“ са самим собом у свом противуречном тумачењу Члана 10. Устава Србије: тумачи одредбу о ћирилици на два начиан, како му када лично одговара.
Драгољуб Збиљић je председник Скупштине првооснованог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“
Англиста Ранко Бугарски се у полемици поводом Члана 10. Устава Србије са србистом Милошен Ковачевићем затекао у свом противуречју и, очигледно, лошој намери у вези с најављеним коначним (после 12 гдина кашњења) усаглашавањем Закона о службеној употреби језикâ и писамâ (боље би било да се зове у једнини: језика и писма!). Они који се нису хтели ни по коју цену сагласити у читању онога што пише јасно у реченом члану упрегли су се у буквално антићириличарење у српском језику. У томе се посебно антићирилички истакао познати српских англиста Бугарски у полемици с једним од данас водећих живих српских лингвиста и србиста Милошем Ковачевићем. Обојица су универзитетски професори, први у пензији, други још активан за „живом катедром“.
Намеру предлагача уставне одредбе о ћириличком једноазбучју српскога језика у Уставу из 2006. спровео је познати дуже времена саветник у Министарству културе Владе Србије мр Бранислав Брборић, такође англиста, али и стручњак који се, за разлику од англисте Бугарског, успешно бавио све до своје ране изненадне смрти (2005) и важним питањима из српског језика. Он је остварио у предлогу за текст Устава практично једноазбучје тако што је недвосмислено вратио службену употребу српскога језика на европску праксу у решавању питања писма свих других језика у којима није уведено никакво двоазбучје у стандардном (књижевном) језику. Тај почетни и коначни предлог одредбе (која је касније усвојена на референдуму народа Србије) усаглашавао је тада (2004. и 2005) с представницима (и) првооснованог Удружења за заштиту ћирилице српскога језика „Ћирилица“ (основано у Новом Саду 2001. године за целину подручја српскога језика). Позвани на тај разговор о коначном предлогу Брборић нам је предочио садржај:
(Први став) „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“
(Други став) „Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“
„Ћирилица“ је имала предлог да се убаци једна реч у овај други став, па да он гласи:
„Службена употреба других језика и ЊИХОВИХ писама уређује се законом на основу Устава.“
На то нам је Б. Брборић казао: „Нема потребе да (и) та реч стоји јер је очигледно из контекста и правничке праксе (посебан став само за српски језик и његово писмо, а посебан став за друге језике и писма) да је најпре одређен српски језик с ћирилицом у општој употреби на целом подручју Србије, јер је српски језик с ћирилицом оно што је „државни језик“ у неким земљама које тако зову матични језик државе, а мањински језик у сл. употреби је језик мањине на неком мањем подручју где те мањине живе.
Из „Ћирилице смо казали: „Знамо ми да сте Ви у праву и лингвистички и правнички, али знамо ми нас. Кад је реч о ћирилици која је дуго била у немилости и од непријатеља преко њене забране у окупацијама и под суровом фаворизацијом гајице у време комунистичке власти, сигурни смо да ће бити оних који су и даље за истикскивање ћирилице преко лажне равноправности писама из српског језика, као и из српскохрватског и да ће такви свим силама тражити традиционално тзв. рупе у уставу и законима.“
Брборић се није сагласио да се дода „непотребна реч“, јер је „циљ да устав буде што краћи у садржају и да треба сваки вишак избацивати из предлога“. Да је Б. Брборић у предлогу Члана 10. Устава био сасвим јасан о ћириличком једноазбучју, потврдио је то и писмено оставио у свом научностручном раду „За суштинско једноазбучност“ („Нова Зора“ 5/2005, стр. 164-170).
Бугарски је један од оних ретких познатих заговарача спровођеањ предности латинице у српском језику и познати данашњи тумач српског језика“ да се зове „заједнички језик“, што се не може прихватити. Јер, нека предложи Енглезима да свој језик замене „заједничким језиком“ пошто је енглески језик иста врста „заједничког језика“ у великом делу света баш као што је српски језик „заједнички језик“ на великом делу Балкана. Он је, када је усвојен Устав с Чланом 10, најпре исправно прочитао Члан 10. како тамо пише. То сведочи сам у својој књизи „Европа у језику“ (стр. 131) овако: „Ово је, дакле, пви међу новијим уставима Србије у коме се уопште не помиње службена употреба латинице српског језика чак ни као додатна могућност.“
Сада се Бугарски ухватио у свом противуречју, па меша одредбу из првог става која се односи само на српски језик и ћириличко писмо и издвојену одредбу у другом ставу који се односи на друге језике и писма, баш као што је то, рецимо, у Уставу Хрватске и свим уставима других земаља Европе.. Јер тих писама има више, јер је реч, разуме се, о мањинским језицима. Наравно, затекао се у слепој улици из које не може никако изаћи, а да буде у праву у оба своја различита, дијаметрално супротна тумачења.
Проф. др Ранко Бугарски: Устав дозвољава, закон утврђује
У тексту „Латиница у српском Уставу и закону није службено писмо” (Политика, 24. август) Милош Ковачевић моју „несувислу” констатацију да ћирилица није озбиљно угрожена, имајући јака упоришта у Уставу и у школству, „побија” наводећи да се „по постојећем Закону о језику и писмима (који се, узгред, не зове тако, РБ), службена употреба и не односи на школство” – што нема никакве везе с мојом оценом да не може бити стварно угрожено прво писмо којим се сва школска деца у Србији описмењују и на коме су обавезно сви уџбеници.
У вези с чланом 10 Устава, Ковачевић поново фалсификује спорну одредбу. Претходно сам указао да су сходно њој „у службеној употреби и други језици и писма” (што не искључује службену употребу латинице у српском језику), док он дату синтагму мења у „други језици и њихова писма”, не би ли ту могућност предупредио. Пошто му овај трик није прошао, он ме сада подучава да се „у српском језику атрибут испред координираних именица односи и на једну и на другу именицу”, нпр. „српски језик и књижевност” значи и СРПСКИ језик и СРПСКА књижевност, а што „још једном потврђује” да ја (ваљда као англист) „не знам српски језик”. Одлично, али онда „други језици и писма” значи и ДРУГИ језици и ДРУГА писма – што је управо моје тумачење!
Међутим, он сада произвољно тумачи да пошто су „други језици” само мањински, та синтагма „значи само МАЊИНСКИ језици и ЊИХОВА („мањинска” писма)”. Али у Уставу ипак не стоји „мањински” него „други”, а његови писци свакако су умели да разликују ова два појма, па су могли тако и рећи да су хтели – али нису, можда зато што ту није било Ковачевића да и њих подучи српском језику.
Поводом моје аргументоване оцене да је Предлог измена и допуна „Закона о језику и писму” (који се, узгред, не зове ни овако, него тамо стоји писмима), у целости супротан члану 21 Устава, будући недвосмислено дискриминаторан на штету једног од писама, он узвраћа „да је дискриминација српског језика и ћирилице ако се не поштује Устав, у коме је ЈЕДИНО ЋИРИЛИЦА СЛУЖБЕНО ПИСМО”. Како смо већ видели, то у Уставу уопште не стоји, а да стоји он би с обзиром на овај члан сам себи противречио. Али ово није ни важно, јер смо ионако претходно сазнали да се предложеним изменама не дискриминише латиница, него се само спречава дискриминација српског народа (!). За утеху, Ковачевић ми милосрдно дозвољава да употребљавам оба писма, или само латиницу, „у индивидуалној (приватној) употреби” – дакле у своја четири зида. Хвала лепо!
На моје питање ко ће и како контролисати примену овако иновираног закона, који ће изазвати велике практичне проблеме у писаној јавној комуникацији у Србији, и овог пута – ни мукајет. Уместо тога он се ишчуђава што о неким по њему очигледним стварима мора подучавати „једног доктора лингвистике, па макар он био и англиста“(!?). За крај, мој опонент је докучио да је мој прави циљ да се „расправа о нужности усклађивања ћирилице са Уставом… прикаже као лични сукоб појединаца” и цео проблем тако „гурне под тепих”.
Као, ја немам другог посла него да се баш с њим прегањам по новинама. Е па имам: журим да се вратим прокаженој англистици, не бих ли одбацио плашт „лингвистичара”, али и да научим нешто српског језика пре но што се поново умешам у чисто србистичке ствари као што је писање закона. А то ми очито треба: на пример, досад сам мислио да се прежу коњи и волови а да људи од нечега презају, али ме је овај србиста ретког кова и ту исправио.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
