Прочитај ми чланакГодине 2018, 1. новембра, председник Русије Владимир Путин посетио је заседање двадесет другог Светског руског народног сабора, први пут после 2001. Ова организација, која, под омофором Руске Цркве, окупља Русе где год да живе, на свом скупу се бавила стањем руског народа у условима великог рата против свега што је руско, укључујући и срамно мешање Цариградске патријаршије на Украјини. Појава Владимира Владимировича стога није била нимало случајна.
Путин је одржао један од својих програмских говора, у коме је, између осталог, рекао:“Видимо какви се напори предузимају да би се свет „преформатирао“, да би биле разорене традиционалне вредности и културно – историјска пространства која су настајала вековима. Циљ је стварање разних безличних протектората. Јер разједињени народи, лишени националног сећања, сведени на вазални ниво, јесу управо народи којима је лако владати, користећи их за „поткусур“ у свом интересу.
Са сличном праксом се, авај, суочавамо у разним крајевима света, планете, и, на жалост, на постсовјетском простору. У ту сврху користе и „пећински“ национализам и русофобију. Користи се, без пардона, и грубо мешање у живот Цркве. Таква политика је бременита озбиљним последицама, и веома је опасна. Уверен сам да ће живот све поставити на своје место, зато што је људе немогуће убедити да иду против своје вере, традиције, породичног порекла, и, на крају крајева, против правде и правичности, против здравог разума. /…/ Заиста, управо сада се решава какав ће бити свет будућности, у наредним деценијама. Да ли ће то бити свет монолога и такозваног права јачег, или свет дијалога и узајамног поштовања.
Колико ће хармонично моћи да се усклађују технолошке новине са етичким и моралним нормама. Тренутно је, што се каже, више питања него одговора. Само у једно не сумњам: глас Русије ће у будућности звучати достојно и уверљиво. То је предодређено и нашом традицијом, и нашом унутарњом духовном културом, и самосвешћу и, на крају крајева, самом историјом наше земље као нарочите цивилизације, свакако уникалне, али без самоуверених и дрских претензија на сопствену искључивост. Зато што је немогуће замислити историју човечанства без таквих непоновљивих цивилизација какве су индијска, кинеска, западноверопска, америчка и многе друге.
То је, заиста, многолика сложеност, чији сваки огранак допуњава и обогаћује онај други. Хоћу да вас подсетим на речи угледног руског мислиоца 19. века, Николаја Данилевског:“Ни једна цивилизација се не може гордити тиме да је она највиша тачка развоја“. Такво схватање сложености у развоју цивилизација данас је фундаментални основ многополарног света. И „претежност“, утицај полова будућег развоја биће, пре свега, дефинисани њиховом економском, научном, културном, духовном и људском основом и потенцијалом.“ Кад цитира Берђајева, Иљина, Гумиљова, Путин зна зашто то чини. То се може рећи и за Николаја Данилевског, писца знамените књиге „Русија и Европа“: Путин га није случајно одабрао.
КО ЈЕ БИО ДАНИЛЕВСКИ?
У младости, Николај Данилевски је био следбеник социјалистичких идеја Петрашевског (као и Достојевски, који га је сматрао кључним мислиоцем руске самобитности.) Чак је извесно време био у затворима и прогонству. Касније, међутим, Данилевски стаје на позиције руске националне идеје, и постаје конзервативни мислилац. Творац идеје културних типова, човек који је имао утицаја на Освалда Шпенглера, Данилевски је био природњак и одлучан критичар дарвинизма. Ипак, у области спољне политике, он није имао илузија. Говорио је да је закон спољне политике увек „око за око, зуб за зуб“, и да у међудржавним односима владају „бентамовска“ начела утилитаризма, као и да ту нема места за законе љубави и пожртвовања.
Данилевски је порицао јединство светско-историјског процеса: сваки историјски тип народа или групе сродних народа рађа своју непоновљиву културу, која пролази све фазе биолошког развоја, од рођења до смрти. Општечовечанска историја и прогрес не постоје. По његовом мишљењу, постоје следећи културноисторијски типови: египатски, кинески, старосемитски, индијски, ирански, новосемитски, грчки, римски, арапски, романо-германски или европски, перуански, мексикански и словенски. По Данилевском, народ може имати разне улоге – од афирмативне делатности самобитног културноисторијског типа до рушитељске делатности тзв. „бичева Божјих“ који усмрћују труле цивилизације.
ЗАПАД И СЛОВЕНСТВО
Руски мислилац је веровао да се европски културни тип приближава свом крају, и да наступа час да Словенство свету понуди своју културу. Словенство је искључивао из Европе и историјски дуг Русије и Словенства видео је у борби против европског духа, а зарад стварања Свесловенског савеза који ће очувати народну, аутохтону културу. Није веровао у идеје Француске револуције, и сматрао је да Русија треба да се удружи с Пруском ради борбе против егалитаристичког духа „демократске Европе“. У свом главном делу Русија и Европа, Данилевски вели да Европљани не сматрају Русе својима зато што се ови не уклапају у њихову идеологију.
Они рускословенско начело доживљавају као непријатељско. У дубинама инстинкта Западњака лежи та мржња и неповерење, јер европска цивилизација није свељудска, него германско-романска. Због тога Русија не треба да подлеже критеријумима ни германског добра, ни германског зла. Данилевски је назирао тоталитарно доба западног „новог поретка“, говорећи да је опасност од победе једног културноисторијског типа толика да ће значити прекид историје. Он је говорио да не би било већег проклетства за човечанство од остварења једне општечовечанске цивилизације.
СЛОВЕНСТВО И ГЕРМАНСТВО
Ако Словенство не буде развило свој културни тип (слично Латинству, Јелинству, Европејству), то јест ако не буде пронашло свој виши смисао – неће имати смисла уопште. Западна римска империја германске народности коју је саздао Карло Велики извор је савремених држава Запада. Источна империја, коју су обновили Иван Грозни, Петар и Катарина је империја словенског племена. Почиње велика борба Словена и романогерманског света, и тој борби припада наредни историјски период. Циљ руске политике, мистичко-симболички, али и најреалнији, мора бити ослобођење Цариграда.
Данилевски сматра да Константинопољ мора припадати ономе ко наставља да служи идеји Источног римског царства. Као противтежа Западу и језгро нове културе, Константинопољ треба да пређе у руке онима који су призвани да наставе дело цара Константина. Ослобођени Цариград мора бити не само престоница Русије, него и Свесловенског савеза. Русија има срећну судбину – ширећи своју моћ, она не покорава и не угњетава, већ ослобађа и васпоставља. То је одличан спој моралних побуда са политичком неопходношћу.
Што се монархије тиче, Данилевски вели да је руски народ целосни организам. По дубоком националном уверењу, руски цар је живо ваплоћење народне политичке самосвести и народне воље. Царева воља може да доведе Русе у стање напрегнутости свих моралних и материјалних снага („дисциплиновани ентузијазам“). Осамдесет милиона Руса у стању је да чини чуда. Европа ће, кад-тад, напасти Русију. Са уједињеном Европом може се борити само уједињено Словенство – једино тако биће очувана светска равнотежа, сматра аутор Русије и Европе.
БУДУЋИ СУКОБ ЦИВИЛИЗАЦИЈА
По Данилевском, два су главна тока светске историје: један је онај небески, који, кроз Јерусалим и Цариград, у непомућеној чистоти долази до Кијева и Москве; други, земаљски, људски, са своје стране дели се у два корита, културе и политике, – протиче кроз Атину, Александрију, Рим, – у земље Европе, повремено усахњујући, а затим се опет богатећи све обилнијим водама. Борећи се за „Божији ток“ светске историје, и његову победу у Русији и међу Словенима, Данилевски је предвидео „сукоб цивилизација“ (израз Семјуела Хантигтона). Упозоравао је Русе да морају остати самосвојни ако не желе да постану робови.
Јер, по њему, народ може да служи туђим циљевима само у својству етничког материјала. То ће му се десити ако се одрекне себе и крене путем пуког подражавања другима. Народи од других народа не могу да преузимају ништа осим онога што се тиче егзактних наука и технологије; оно што се тиче суштине националног духа не сме се копирати ако се хоће самобитност. Цивилизација која тврди да зна шта је интерес целог човечанства није у праву, јер, како вели Данилевски нико, осим Бога, не зна шта је интерес човечанства.
ОСНОВНЕ ИДЕЈЕ ДАНИЛЕВСКОГ
По Евгенију Соколову, код Данилевског се у размишљањима могу уочити три слоја. Први је идеолошко-публицистички. Руски мислилац своје ставове користи као својеврсно оружје у борби против западног империјализма. Оштар памфлетиста, Данилевски настоји да одговори на питање – зашто Европа мрзи Русију? Зато је, по Николају Страхову, који је популарисао идеје Данилевског и на кога се Соколов позива, Русија и Европа својеврсна „Библија словенофилства“.
У другом слоју његовог мишљења, налази се теорија културноисторијских типова, која је својеврсни израз отпора просветитељској теорији прогреса и европоцентризму. У трећем слоју Данилевсковог погледа на свет је уверење да све културе, ма колико различите, ипак припадају општој ризници човечанства. То мишљење и јесте основа за развој мултиполарног света. Зато је Путин цитирао Данилевског.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
