Прочитај ми чланак

Божић – Дан када је рођен и митрополит Амфилохије (ВИДЕО)

0

На Божић, 7. јануара, 1938. године, у Барама Радовића у Доњој Морачи, родио се Ристо Радовић Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски егзарх Светог трона пећког, блаженопочивши Амфилохије.

Основну школу завршио је 1953. у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви патријарх српски Герман.

Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског и егзарха Свештеног трона пећког, извршио је патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру.

Митрополит Амфилохије, поред тога што је био црквено лице, имао је и значајну улогу у политичком животу Србије и Црне Горе. Као његова политичка заоставштина остаје бескомпромисан став по питању очувања Косова и Метохије у саставу Србије, али и оштро супротстављање политици режима у Београду и Подгорици.

Откако је 1990. године, постављен на место митрополита у Црној Гори, Амфилохије је пуних 30 година био сведок бурних политичких догађаја, у којим је и сам имао веома активну улогу. Његови односи са кључним актерима политичке сцене, значајно су обликовали политички живот у две државе.

Последње године живота митрополита Амфилохија, обележио је однос према председницима Србије и Црне Горе, Александру Вучићу и Милу Ђукановићу, те ће, ипак, по томе остати највише запамћен.

– Власт у Београду ће издати Косово и Метохију ако им само нешто дају, што потврђује недавна изјава Александра Вучића да признања Косова нема без компромисног решења. Срам било њега и сваког другог који се одриче свога бића, памћења, светиња… Срамна је то прича. Тај завет је уграђен у историју и само биће српског народа. Кажу, тамо на Косову нема ништа. Нема ништа у њиховој глави, а на Косову има! Остали су не само гробови и гробља, већ светиње и народ божји, онај најистрајнији Богу и светом Лазару, да научи и нас како треба бити веран Богу и светињама изворним – рекао је Амфилохије у септембру 2019. године.

Амфилохије је био један од ретких у СПЦ који се одупро непристојним понудама власти Вучића и на тај начин сачувао свој и углед цркве.

– Не слажем се са одлуком Синода Српске православне цркве да додели орден Вучићу, са чим се не слаже ни велики број архијереја. Што се мене лично тиче, а верујем и један добар део наших архијереја није тиме задовољан, није била ово прилика за тако нешто. Овде је присутно било и остало оно што обједињује и сједињује и Цркву и народ. Господин Вучић је председник, наравно привремени, као и сви председници Србије и то је за поштовање за оне који су га изабрали, али он није председник Српског народа у свету.

После потписивања Бриселског споразума одржао је опело целој српској влади на челу са Ивицом Дачићем. Ово га је ставило на „црну листу“ Вучићевских медија, који су га провлачили кроз медијско блато, не пропуштајући ниједну прилику да се обрачунају са њим.
Мило Ђукановић и Александар Вучић Мило Ђукановић и Александар Вучић

Амфилохије је изменио и свој став према Милу Ђукановићу, а пресудно је утицао да после 30 година власти, његова ДПС изгуби изборе.

Пресудан моменат који је допринео паду Мила Ђукановића, а који је Амфилохије искористио како би га послао у политичку историју, био је контроверзни Закон о слободи вероисповести, којим је Ђукановић покушао да минимизира утицај СПЦ у Црној Гори и присвоји црквену имовину.

– Муке са овим законом су, између осталог, настале и због тога што није било праве, цивилизоване комуникације државе и Цркве. Није било званичне, институционалне кореспонденције. Него гомила неких медијских објава и саопштења. А при том нисмо били у равноправној позицији. Влада је била предлагач, и имала је обавезу да она иницира контакт. Дакле, тога није било – и сад страхујемо да неће у правом смислу ни бити.