Прочитај ми чланак

БОЖИЋ БАТА УСТУКНУО пред Деда Мразом

0

Да ли је наш народ кроз историју лако одбацио традицију и тако, узимајући западне манире, поништио посебност . Не можемо да вратимо точак уназад, да правимо огњишта насред собе.

Дa су им се родитељи придржавали традиције, деца која су током године била добра и послушна, затекла би у суботу ујутро, на Светог Николу, у својим ципелицама и чизмицама поклончиће и слаткише! Aли радовање малишана поклонима “одложено” је до доласка Деда Мраза и(ли) Божић Бате. У Србији је тако од средине тридесетих година минулог века, а нарочито од краја Другог светског рата, када су и Свети Никола и Божић Бата устукнули пред симпатичним пуначким деком, који носи црвено одело, има белу дугачку браду и румене образе.

Ово, међутим, није једини пример да Срби забораве и запоставе своје обичаје. Да ли су, зато, оправдани “гласови” који поручују да наш народ непрекидно поништава своју посебност, да се лако одриче својих и брзо прихвата туђе обичаје, чак и када са српским немају никаквих додирних тачака?

ФОЛКЛОР – ЧУВAР ОБИЧAЈA

Обичаји живе у народу док имају своју традицијом прописану “функцију” усмерену, пре свега, на обезбеђивање егзистенције, а потом и на правила понашања – наглашава наша саговорница. – Уколико се то превазиђе, обичаји губе свој значај. Aли не ишчезавају ођеданпут, већ се и данас могу уочити у неким крајевима или у кореографијама фолклорних група. Поворке лазарица више не иду кроз село на Лазареву суботу, али су зато преобликоване и нашле су се у репертоарима разних играчких и певачких група.

– Срби се, као и сви други народи, не одричу своје традиције, већ је примењују сходно времену у ком живе – каже професор др Весна Марјановић, етнолог. – Наш народ је обичаје наслеђивао у свим временима и ако су одређени неком, условно реченом временском границом, могу се наћи и пратити до данас у већини крајева Србије, како у градовима тако и у селима.

С обзиром на то да јужнословенско, па и подручје данашње Србије, одликују сталне миграције становништва, пресељења и збегови услед разних недаћа, по речима наше саговорнице, и обичаји су се преносили и мешали између придошлица и аутохтоног становништва. Ти процеси су, каже, у прошлости нарочито били изражени под утицајима из средњоевропских земаља и Леванта (Оријента).

– Из тог културног шаренила, Срби су прихватали и присвајали оно што им је било значајно за напредак – објашњава професорка. – A када се нешто преносило кроз, на пример, три генерације, усвајало се и постајало је део идентитета, одлика и обред нашег народа, нарочито у божићним и васкршњим обичајима. Тако је, рецимо, поворка вертепа – деце честитара у време божићних празника – настала под утицајем руских и украјинских свештеника у 18. веку, прихваћена у наш православни миље и данас се појављује као део српске баштине!

Када се говори о чувању српских обичаја и прихватању туђих, како каже наша саговорница, не сме се заборавити да су по доласку на Балканско полуострво, Срби прихватили део затечене балканске традиције која је била сродна са словенском.

– Најбољи пример је веровање у светост неког дрвећа или повезивање са култом предака јер је то вероватно било важно и у култури наших предака – подсећа Марјановићева. – Данас имамо сачуван остатак, истина модификован, у култном дрвету запису, или пак у бадњаку, па и кићењу јелке – што јесте германски утицај и код нас је дошао преко средњоевропског становништва насељеног у 18. и 19. веку у Војводину.

Излишно би било, сматра наша саговорница, очекивати да неки српски обичаји данас оживе.

ОСМИШЉЕНО У ЈУГОСЛAВИЈИ

– Комунистичко друштво у некадашњој југословенској држави, у намери да сузбије светковање Божића, многе је ритуале пребацило на празновање Нове године – подсећа Весна Марјановић.

– Смишљено се у другој половини 20. века прекидао природни усмени, традицијом устаљени образац преношења породичних и локалних божићних обичаја. Устаљени обрасци добијали су нову форму. И поред свега, чини се да је обичај даривања деце опстао као израз универзалне људске жеље за повезивањем у празновању сваке године новог живота. У свим срединама у Србији, у другој половини минулог века, развио се посебан лик под маском, Деда Мраз, до тада не тако чест у нашој култури. Деведесетих година, поновним увођењем јавног слављења Божића, долази до преиспитивања постојања Деда Мраза. Иако није било двоумљења да ли Деда Мраз остаје у новогодишњим спектаклима, разматрано је и како оживети старог Божић Бату.

– Не можемо да вратимо точак уназад, да правимо огњишта насред собе, да живимо сви у једној просторији или пак да се коље петао на прагу нове куће – каже Марјановићева. – Срби, такође, као и други народи, не живе више сједињени с природом и њеним законима. Осим тога, носиоци традиционалног модела понашања у селима ишчезавају, села се празне, а старачка домаћинства имају друге потребе. У граду се традиционални модел понашања и мишљења другачије представља. Другачије се живи, али неки обичаји, по потреби, могу да представљају копчу између прошлости, садашњости и будућности.

Извор: Новости.рс