Прочитај ми чланакВеликани домаћег и страног рокенрола, углавном из седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, музички су избор патријарха српског Порфирија.
Ако се неко питао какав је музички укус Његове светости патријарха српског Порфирија, могао је то да открије данас, када је поглавар СПЦ одлучио да представи плејлисту песама које су му обележиле младост, али које и данас радо слуша.
Специјално за 53. рођендан Радија 202 патријарх Порфирије припремио је листу од готово 12 омиљених песама, иако се, како је признао, двоумио да ли да открије јавности свој музички избор, због своје функције.
– Нисам одмах рекао да, али када сам мало промислио појавила се жеља и хтео сам да искористим позив да пошаљем поруку младима који данас слушају музику с радија о томе шта је моја генерација слушала и да пошаљем поруку да су и свештеници људи из народа – навео је патријарх на Двестадвојци, подсетивши како су музика, игра, театар, слика, књига, дакле све што је саставни део живота сваког човека, и део живота свештених лица.
Топ листу песама које су му обележиле младост патријарх Порфирије отворио је чувеном нумером Лед цепелина „Иммигрант Сонг“, која је 1970. објављена на албуму „Led Zepelin III“. Образлажући избор ове песме његова светост објаснио је стиховима из пера Џимија Пејџа и Роберта Планта цитирао је стихове „замахујемо снажно веслима, стићи обале запада“ и сугерисао да су те речи пророчке:
– Плант и Цепелини седамдесетих певају о нордијцима, о људима који беже од несреће рата. То само потврђује да смо пред апсурдима несрећа рата сви једнаки. И Норвежани и Суданци. Видимо и у Београду да многи пролазе нашим улицама идући ка западу. Ова песма имиграната носи поруку и опомиње нас. То је вапај, јецај, крик Роберта Планта који је и данас актуелан – сматра патријарх.
Следеће што се нашло на плејлисти патријарха јесте нумера Леонарда Коена „Dance me to the End of Love“ из 1984. године. Подсетивши да многи мисле да је то сентиментална балада о растанку двоје људи, неког пара, указао је на супротно:
– Коенови стихови о плесу до краја љубави деци која се нису родила, с виолином у пламену, надахнути су страдањем у Холокаусту током Другог светског рата. Тада је била пракса, како каже Коен, да гудачки квартет састављен од логораша свира док њихове другове или рођаке стрељају и гуше у гасним коморама. Ову песму доживљавам као својеврсну молитву за све оне који су страдали током Другог светског рата, али је и данас молитва за све оне који су пострадали у било којем другом рату и страдају и сада – објаснио је Порфирије.
Коенова нумера носи, по оцени патријарха, симболику која се тиче сваког добронамерног човека:
– Човека који живот разуме да је живот дар од Бога, да то није посед сваког од нас појединачно. Живот нам је дат да га искупимо, као време које треба да испунимо добротом, љубављу…
Потом се окренуо домаћем рокенролу и групи Смак. Нумеру Точкове групе „Шумадијски блуз“ радо је слушао у најранијој младости, но признао је да је и сада често слуша:
– Нарочито је слушам кад се не осећам добро, кад се налазим у ћорсокаку, кад у себи не налазим потенцијала да се ишчупам из лавиринта. Постоје различите духовне методе како би се човек подигао када пада, али парадоксално кад год бих улазио у безизлазе, слушајући упорно ову песму, лагано бих се подизао. Звуци те музике изводе ме на зелену грану!
Волео је, како се присетио, да слуша и „Knockin on the Heavens Door“ из филма Сема Пекинпоа „Pat Geret i Bili Kid“. Та песма Боба Дилана из овог вестерна из 1973. Буди му, како је истакао, та нумера сећање на сате и сате које је проводио у сали Југословенске кинотеке у младости. Но, желео је да ода и почаст Дилану, којег је назвао „гласом његове генерације“:
– Ово је песма за коју мислим да нема рок трајања – био је одсечан Порфирије.
Уследила је још једна песма из филма, овога пута домаћег. У питању је својеврсна химна совјетског песника и композитора Булата Окуџаве „Молитва Франсоа Вилона“ (Francois Villon’s Prayer), која се нашла у филму, како је рекао нашег великог редитеља Душана Макавејева „Мистерија организма“ из 1971. године.
Отишао је потом и у суседну Хрватску за коју је везан с обзиром да је био митрополит читавих седам година загребачко-љубљанске епархије.
– Постоји тајна веза између Загреба и мене, али и оно што је видјиво. Загребу дугујем много – нагласио је Порфирије, због чега се на његовој плејлисти нашла песма Арсена Дедића „Загреб и ја се волимо тајно“:
– За ту песму нису потребна никаква тумачења. Стихови те песме су биле нека врста покретача да збирку својих интервјуа назовем „Загреб и ја се волимо јавно“ – открио је поглавар СПЦ.
Порфирије је нагласио и како се дешава да за нека уметничка дела, било ликовна, музичка, књижевна, сценска, није потребно да прође одређени период да буду препозната као вредна, већ „одмах буду изузетна“:
– У неким случајевима и преломна, јер износе на светло дана јасне, или скривене процесе који се јављају у култури, али и друштву. Такав је засигурно албум Идола „Одбрана и последњи дани“. Први пут се тада у популарној српској музици појављује име господње, а чини ми се да је по први пут била употребљена ћирилица на омоту албума – подсетио је патријарх, одабравши с тог албума песму „Одбрана“.
Баш тај албум Идола из 1983. био је, како је указао поглавар СПЦ, повод да се застане и не само да се „певуши, ђуска него и замисли“:
– За мене је то био подстрек да се загледам у себе и све оно што ми јесмо. После тог албума појавило се много других појединаца и група који су с једне стране почели да следе тај пут, али и да копају своју бразду.
Подсетио је поглавар СПЦ да је на Спасовдан, славу града Београда испред Храма св. Саве певао је Цане из Партибрејкерса с „Веронауксима“. И док је тад Цане извео „Молитву“, Порфирије је открио омиљену песму из Костићевог пера – „Хоћу да знам“, с албума „Кисело и слатко“ из 1994. Ево и зашто:
– Цане је мој пријатељ и брат! А у тој песми је направио нешто што спада у наша најбоља остварења у домаћем рокенролу!
Неке песме Корни групе, по оцени патријарха, спадају у ремек-дела равна светским симфо-рок групама, као што су Јес или Емерсон, Лејк и Палмер. Али, одабрао је „Етиду“ из 1973, не само због предивне „музичке артикулације“, већ и због тога што га стихови подсећају на оно што је писао Момчило Настасијевић:
– Ово спада у сам врх светске симфо рок музике!
Пожелео је да се сети, како је рекао, „кумова Грка, који су крстили спрски народ“ и делића свог живота који је провео у Атини:
– Издвојио бих групу Aphrodite’s Child с певачем Демисом Русосом и клавијатуристом Вангелисом, који се недавно упокојио, а спада међу најбоље композиторе у Грчкој. И на светском плану је био велики уметник. Добио је Оскара за музику за „Ватрене кочије“, а снимио је албуме са многим сјајним светским музичарима, али издвојио бих ону с почетка каријере „Ит’с Фиве О’Цлоцк“.
Присетио се и свог „брата и пријатеља Веље Павловића“, којем је почетком фебруара одржао опело крај одра у цркви на Новом гробљу пре сахране.
Подсетио је колико је Павловић волео Коена и рокенрол и у знак сећања на великог новинара за крај је поново одабрао Леонарда Коена, и песму канадског кантаутора из 1971. године „Фамоус Блуе Раинцоат“, и наду да су слушаоци уживали и да ће још бити рођендана, па ће сви чути још многе друге омиљене му музичаре и песме јер „толико их је да је за све то мало једна радијска емисија!“
