Pročitaj mi članak
Страсти воде човека у грех. Стомакоугадјање, преједање, халапљивост, прождрљивост, је страст која се мора победити кроз духовну борбу. Хедонизам, гурманлук, уживање у храни …
Светоотачко учење о борби против страсти
Ове редове пишем на дан националне жалости у Русији (7.10.1993. године) након крвавих октобарских догадјаја у Москви. Живот по ко зна који пут потврдјује тачност светоотачког учења. Не смеју се изазивати ни распаљивати људске страсти, нарочито у највишим државним структурама. То је увек бременито опасним последицама, што се и догодило ових трагичних дана неуспелог пуча. Човек се присећа страшних речи опомена које је још почетком овог века изрекао руски светитељ Јован Кронштатски: „Ко вас је научио непокорности и бесмисленим побунама којих пре није било у Русији. Престаните да лудујете, доста је! Престаните да испијате горку и препуну чашу ви и Русија“.
Никада насиље није доводило до мира, и увек је зло радјало зло, а не добро. Истинско хришћанство је увек деловало на људе пре свега изнутра, наравствено, с љубављу, кроз самопожртвовање, а не кроз спољашњу помаму страсти или физичко покоравање силом. Идеја кроћења и преображавања људских страсти спада у најважније и темељне стране светоотачког учења. Нажалост, многи нетачно тумаче сам појам „страсти“, схватајући је као емоционалност, живахност, непосредност и упечатљивост изражавања људских осећања у пуноћи и природном облику испољавања.
У светоотачком учењу се под страстима схватају природна осећања и тежње човекове личности у њиховом појачаном, хипертрофираном и болесном испољавању. Ево какво одређење страсти даје древни подвижник преп. ава Исаија: „Страстима се називају људска својства у њиховом болесном стању проузрокованом падом. Тако се склоност за храњење претвара у склоност према преједању и прождрљивости; сила жеље – у ћуди и пожуду; сила гнева или душевна енергија – у плаховитост, гнев, злобу, мржњу; својство за тугу и жалост се претвара у малодушност, униније и очајање; природно својство да се презире грех који понижава природу – у презир према ближњима, у гордост и остало“.
У свом зачетку све страсти („его-нагони“, по савременом тумачењу Анатолија Гармајева) присутне су у сваком човеку. Првенство појављивања ове или оне страсти (или њиховог споја) код сваког од нас је индивидуално и зависи од читавог низа околности. Запањује једнодушност Светих Отаца у оцењивању важности борбе против страсти и сличност класификације врста страсти, као и начина борбе (без чега је и сам духовни живот немогућ). Ово се објашњава тиме што се светоотачко учење стварало на основу животног пута многих поколења људи и изражава путеве искуственог богопознања, а не апстрактна закључивања и мудровања.
Страсни човек непрестано бива мучен и подјармљиван спољашњим утицајима, он је роб ружних навика и склоности, рањив је, непостојан, раздражљив, склон непромишљеним поступцима. Такав човек не може бити „духопроводив“ и „пневматичан“ за Највишу нетварну Енергију (о „пневматизацији“ добро каже епископ Јован Шаховској: „Ослобадјајући се животне гордости, ‘похоте очију и похоте плоти’… човек постаје све више и више ‘прозиран’ за Бога, доступан да се у њега усели најчистији Дух Божији“).
Из великог броја светоотачких извора одабрао сам кратке изводе из дела св. Јована Касијана (350-60-435 г.) и св. Игнатија Брјанчанинова (1807-1867 г.).
Прва страст. Чревоугодије (стомакоугађање, преједање)
За различите људе различите су норме хране и степени испосништва. Све су ово веома индивидуални појмови. Није за све исто тако хранљива и корисна ова или она врста намирница. Али свако мора имати јединствено правило и циљ да узима храну у одговарајућој мери да не би упао у стомакоугадјање.
Врсте стомакоугадјања
1. „Чревобесије“ (прождрљивост) тј. претерана количина употребљене хране. Свети Оци као меру уздржаности у исхрани сматрали су ону да престанемо да једемо када нам се још једе, устајући од стола са лаким осећањем глади.
2. „Гортанобесије“ (насладјивање грла) – то је пре свега преједање у смислу каквоте разних врста јела, склоност према посластицама, која је појачана до степена страсти.
3. „Раноједење“ („тајноједење“ у монаштву) – непоштовање времена које је одредјено за узимање хране. Треба имати у виду да је могућ и спој свих врста стомакоугадјања, што се неретко запажа и у животу.
Св. Игнатије Брјанчанинов убраја у стомакоугадјање („стомакопреједање“ како га он назива) такође пијанство, недржање постова и уопште нарушавање уздржаности.
Терапија душе – Владимир Константинович Невјарович
