Прочитај ми чланакШТА ТО ХРВАТИ ИМАЈУ, А МИ НЕМАМО – ШТО ЈЕ И ГЛАВНИ РАЗЛОГ ЊИХОВИХ ПОБЕДА (и када губе ратове са нама) И НАШИХ ПОРАЗА (и када их војно побеђујемо)
Након разговора са једним од најпаметнијих и најобразованијих Срба које знам, дошли смо до заједничких закључака на тему хрватских успеха и наших неуспеха. До оног због чега вечерас Хрвати, а не ми, живе као апсолутна већина, рецимо, у Книну, и што, нажалост, представља само степеницу до потпуне кроатизације и покатоличења и оно мало преосталих Срба у тим (некада нашим) крајевима и Крајинама.
Редитељ и публициста ДрагославБокан са сином (Фото: Приватна архива)
Разлог је системски и тиче се нашег и њиховог приступа ТЕМИ СВОГ ДУХОВНОГ И ИСТОРИЈСКОГ ИДЕНТИТЕТА. Они, наиме, имају свој НАРАТИВ и своју ПАРАДИГМУ, којима јачају сопствено унутрашње јединство и успостављају неопходни заједнички став о свом пореклу, идентитету, противницима и циљевима.
Сложни су у оном најосновнијем и најважнијем од свега, за разлику од нас, који не умемо да будемо сложни НИ ПО ЈЕДНОМ ИОЛЕ БИТНОМ ПИТАЊУ. И зато нас, редовно, побеђују (1918-те, 1945-те, 1995-те…), иако су сваки пут били ратнички побеђени и надјачани.
Њихова унутрашња свест о националним циљевима и потребама је успела да преокрене ствари и нас баци на колена и у јарак крај пута.
Укратко, њихов ”наратив” је веом једноставан и говори о догађајима из деведесетих на следећи начин: ”МИ, ХРВАТИ, СМО НЕВИНЕ ЖРТВЕ НИЧИМ ИЗАЗВАНЕ ВЕЛИКОРПСКЕ И ЈУГО-КОМУНИСТИЧКЕ АГРЕСИЈЕ И ДУЖНИ СМО ДА ВЕЧНО ПРОСЛАВЉАМО СЛАВНУ УСПОМЕНУ НА ХРАБРЕ ДРАГОВОЉЦЕ И МУЧЕНИЧКИ ВУКОВАР.
Ова поставка се не дира и не доводи у питање никаквим аргументима, ни због каквих објективних разлога и критичких контра-аргумената. Она је светиња на којој почива национално јединство народа који је своју прву пара-државу добио 1918-те (од Срба, ничим изазвано), па онда следећу: 1939-те (”Бановину Хрватску”, такође одлуком Срба), да би све ове невероватне поклоне крунисала острашћеном мржњом уместо захвалношћу и Србе ”наградила” системским, од новокомпоноване, вампирске хрватске државе (НДХ) организованим покољем православног свештенства, наших жена и невине дечице и свега живог што није било римокатоличке вероисповести.
И ову једноставну тезу у једној реченици напамет знају све бабе и деде, сва деца и неписмени тежаци, а сви жупници и интелектуалци (са ретким, егзотичним изузецима што само потврђују поменуто правило) обављају мисионарску и ”просветитељску” делатност по овом питању. И са њом се слажу и левичари и десничари, и римокатолици и протестанти, и атеисти и агностици, и домаћице и студенти, и рокери и народњаци, и Хрвати из само једне (оне недавно покрштене) генерације и они који се тако виде и сматрају још из времена Илирског покрета…
То је њихово национално-историјско Свето Писмо које се не доводи у питање. И то је разлог њиховог јединства и тренутног организовања контра свега онога што ми покушамо да им приговоримо или замеримо (са тонама података, факата, докумената, фотографија, сведочанстава…).
Њих ма шта што излази из овог наратива – не интересује. И то за њих не постоји.
А хрватска парадигма је још субјективнија и још више срећно-самообмањујућа и говори о ”ХРАБРОМ МАЛОМ НАРОДУ КОЈИ СЕ БОРИ ЗА ЕВРОПУ И СВОЈА ДИВЉАЧКИ УГРОЖЕНА ПРАВА, ЧЕСТО У БОЈУ – САМ ПРОТИВ СВИХ”. То је, наравно, лаж и потпуна бесмислица, али функционише.
Хрватску су током деведесетих подржавале све највеће и најмоћније силе униполарног, њој у рату са Југославијом и Србима апсолутно наклоњеног света: од католичких и традиционално русофобских (читај: антиправославних и, сходно томе: антосрпских) земаља, па до великих секуларних евро-америчких Империја.
Ничим се не може доказати или потврдити наводно ”усамљени херојски отпор (хрватског и европског) Давида против (српско-фашистичког и азијатско-комунистичког) Голијата”.
Али, то је важећа хрватска парадигма и у дијспори и унутар њихове домовине и она ”ради свој посао”, држећи њихову националну и патриотску свест на потребном нивоу и у вечном стању приправности.
Зато се у Хрватској стално пуштају (на њиховој државној телевизији) снимци из рата, измонтирани тако да појачавају родољубиви и антисрпски психолошки набој (све до отворене мржње према нама). И то је онај свеприхваћени, општенародни став према православним Србима, посебно онима који су ратовали у Војсци Српске Крајине.
Иако је сам Бољковац признао да је рат у Хрватској почео нападом хрватских паравојних и параполицијских снага на етнички чиста српска села; иако се зна шта је Туђман говорио о Србима и њиховој будућој судбини у ”независној Хрватској” (па чак и о томе да је ”срећан што му жена није Српкиња, нити Жидовка”); иако су Срби пред трагичне догађаје током распада СФРЈ – масовно истеривани са посла (само зато што су Срби), њихове куће и викендице каменоване и паљене, а они јавно и у свим деловима Хрватске малтертирани и понижавани, тучени и убијани – овај наратив и ова парадигма стоје чврсто као камен (”кано клисурина” у Титовој химни). И нико не сме да је доведе у пиање, јер одмах бива проглашен ”удбашем”, ”лошим Хрватом” и ”изродом”.
Сличан модел имају и Шиптари на Косову и Метохији, баш као и ”Бошњаци” у Алијиним и Бакировим деловима БиХ, Милови ”монтенегрини” и сви други наши регионални непријатељи. Они су тобожње ”жртве” великосрпске агресије (као што је писало и у некадашњим комунистичким и антисрпским уџбеницима из послератних времена), мали народи који траже ”људско разумевање”, ”правду” и ”неопходну подршку савременог и хуманог западног света слободе и демократије”.
Чиста пропаганда, у тоталној диспропорцији са истином, али кога то уопште забима, ако ми, Срби, као њихове жртве и наводни џелати” не умемо да се самоорганизујемо и само почнемо са адекватним захватима одбране и заштите од оваквих клевета, лажи и инсинуација.
Нису они криви што ми себе међусобно уништавамо самоубилачким, цепидлачењем о степену кривице неке од наших група, војски или идеолошких опција, ако се гушимо у мржњи и неповерењу према себи самима, ако једни друге опсесивно окривљујемо за оно што су нам, у ствари, урадили спољни непријатељи, ако је за нас свака српска држава (ма с ким на челу) само и једино ”мрски режим”, а наша Света Мајка Црква – ”грешна и профиту искључиво окренута организација, сасвим слична мафији” (по уобичајеном гледању на ствари).
Нама сметају они који немају довољно билборда на изборима (њих презриво исмевамо, називао их ”комби-партијама” и говоримо како је сваки листић за њих заокружен – ”узалуд бачени глас” и ”несвесна подршка режиму”), али нам, не мање, сметају и они који су билбордима и својим лицима испунили све градске улице (њих нападамо, уз питање: ”Одакле им новац за овакво луксузирање?” и ”Ко је све то платио?, са додатним нападима за неукус и кич-метод оваквог рекламирања). Све нам смета и сви нам сметају, кад се, на крају, сведу рачуни и саберу све наше неуморне и непребројиве критике и примедбе.
Добро рече једном мој пријатељ, родом из Хрватске (са тла некадашње, краљевске и комунистичке Југославије, а пре ње: Аустрије и Аустроугарске), како је оно што спаја и уједињује Хрвате и Србе – њихова заједничка мржња према Србима!
С тим што Хрвати Србе мрзе као ординарни шовинисти, а Срби то исто раде са собом самима као ауто-шовинисти.
Они нас поричу, а ми се – ”самопоричемо”, додао бих ја на то, а у истом духу…
И како преживети овакво (по нас тако незахвално) стање ствари?
Па једино ако успемо и ми да себи поставимо један модел нашег НАЦИОНАЛНОГ НАРАТИВА и НАШЕ, СРПСКЕ ПАРАДИГМЕ. Нашег (светосавског и косовског) Завета, превденог у модеран политички језик обједињујуће снаге и убедљивости.
Рецимо, по овом моделу: ”МИ СМО СЛОБОДОЉУБИВИ НАРОД КОЈИ ЈЕ ОДУВЕК СВОЈОМ ЖРТВОМ И СТРАДАЊЕМ ПЛАЋАО ОСТАЈАЊЕ У СВОЈОЈ ВЕРИ И ЧАСНОМ ОПРЕДЕЉЕЊУ ЗА ОПСТАНАК НА ВЕКОВНИМ ОГЊИШТИМА СВОЈИХ ПРЕДАКА”. То као парадигму.
А као ”наратив”: „МИ, СРБИ, СМО ЖРТВЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ (ЗАТИМ И КОМУНИСТИЧКОГ И ГЛОБАЛИСТИЧКОГ) ЕКСПЕРИМЕНТА И НАМЕТНУТОГ НАМ ОДРИЦАЊА ОД СВОГ НАЦИОНАЛНОГ И ВЕРСКОГ ИДЕНТИТЕТА. А НАРОДИ КОЈИ БИ ТРЕБАЛО ДА НАМ БУДУ ЗАХВАЛНИ НАС ОБЕСПРАВЉУЈУ, УБИЈАЈУ И ПРОТЕРУЈУ, УЗ ЗДУШНУ ПОМОЋ ЗАПАДА (КОЈИ У НАМА ВИДИ „МАЛЕ РУСЕ НА БАЛКАНУ“, ШТА ГОД МИ И КАКО ГОД МИ РАДИЛИ)”.
И тога се онда треба доследно и упорно држати, верно и непокобљиво.
Али, онда не сме да буде толико (јалове и аутодеструктивне) приче о Слободану Милошевићу и Мири Марковић, добром или злом Ђинђићу, Деветом марту и Петом октобру, Карађорђевом бекству из земље 1813. и Милошевом убиству кума 1817. године, самоистребљењу четника и ”љотићеваца” (иначе, ипак некако савладаном, нуждом заједничког пораза, крајем Другог светског рата, у ”Шумадијској дивизији”, обједињених националних снага под командом бригадног генерала Миодрага Дамјановића и са духовним благословом Светог Владике Николаја Велимировића).
Можемо само да се, сви заједно, боримо против острашћених партијских подела, против међусобног неповерења и недостојних клевета, против југословенске и комунистичке заблуде, против разбојничке и револуционарне анархичности и недостатка хијерархије и ма какве дисциплине, против фанатичне и безбожничке антицрквености и бестидних напада на наше свештенство и српског патријарха, против психолошког екстремизма, демонске сујете и кобне осветољубивости и зависти. Против греха у нама и свега оног што нас је одвело са нашег светосавског, српског пута.
А све друге међусобне замерке, примедбе, критике и неразумевања да оставимо за после рата са удруженим српским непријатељима, за после неопходне нам победе на њима и над собом самима.
Зато што ништа нећемо моћи да урадимо, ако будемо водили, истовремено, толике (садашње и некадашње, недовршене и болне) борбе, са толико размаженог и хистеричног инсистирању на истеривању правде и победи само и једино нашег, партикуларно-”партизанског” и партијског погледа на свет.
Мора да се, пре свега и изнад свега, успостави ”НАША, СРПСКА СТВАР”: наша прича којом ће српске мајке моћи да успављују и васпитавају своју децу – па ће онда (и само тако) они постати наши настављачи и прави, а не само биолошки потомци оноликих српских славних поколења (од Светих Немањића па до нама савремене генерације јуначких бораца за одбрану српства и нашег ненаоружаног народа у свим српским земљама).
И, уместо што се бавимо самоклеветањем, тражењем длаке у јајету, личним разочарењима, песимистичким предвиђањима наше будућности и статуса српског Косова и Метохије, заверолошким самозастрашивањем и сумњом у све и свакога (од руског патријарха и председника Путина, преко нашег Синода и Сабора, па до српске дијаспоре и наших национално настројених интелектуалаца)…, требало би да се, на тренутак бар, суздржимо од међусобица и коначно научимо да спасоносно спустимо нашу лествицу са траженим (и неопходним) минимумом националних интереса. Да би што више људи, наших Срба и Српкиња, могло да је прескочи и савлада, у заједничком строју поново пронађеног, органског и саборног јединства.
Ако то будемо успели да (макар са вековним закашњењем) урадимо, спасићемо све оно што представља истинску светињу и непроцењиво важне духовне трезоре српског Предања.
Ако научимо да понекад заћутимо и ”прегриземо језик” када нас засврби да почнемо са још једном узалудном расправом у којој се само беспотребно трошимо и замлаћујемо, и да понекад пустимо да нас бране и представљају неки наши сународници што то много боље и вештије од нас умеју да раде – тада ће се све вратити са главе на ноге и престати да буде трагикомични пример безумног ходања унатрашке или безглаве јурњаве у сопствену пропаст.
ЖАНЕТИЋ: Конкурс за опозицију, пријаве послати пре наредних ванредних избора https://t.co/w1Sxpzdt7P
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 20, 2018
Тада ћемо се уозбиљити и постати равноправан такмац и противник нашим неупоредиво боље организованим и од бројних и моћних савезника константно подржаним смртним непријатељима.
Тек тада и само тако.
Фб профил Драгослава Бокана
