Бојкот као борба за изборе – један историјски аргумент

0

Једино преостало средство 1990. је био – према Николи Милошевићу – делотворан и што шири бојкот – што лидери тадашње опозиције нису прихватили

Предстоји нам интересантно политичко полугође. Већ сада део опозиције се одлучио за бојкот, други део још увек „вага“. Међу аналитичарима и грађанима влада једна тињајућа паника. Једни су збуњени, други одушевљени, трећи су одлучно против те магичне речи – бојкот. Како сад па то да имамо избор да бирамо, а да изаберемо да не бирамо! Неки грађани су заиста збуњени овим филозофским вратоломијама. Неки други, које политика никад није занимала, тек су се изгледа „пробудили“. Сама реч „бојкот“ као магнет их је заинтересовала да се нешто дешава на политичком пољу. Планирао сам да на наредне изборе не изађем, из приватних разлога. Нисам много ни мислио на ту тему. Неизлазак на изборе и бојкот су две различите ствари. Док појединци могу из разних разлога прескочити неки изборни циклус, бојкот је по дефиницији организовани, свесни и циљани неизлазак на изборе да би се постигао одређени циљ.

Фото: Србин.инфо

Један интервју са Велимиром Илићем доноси један, на први поглед, добар аргумент, а у суштини веома погрешан. Веља каже (парафразирам) „сетите се избора деведесетих које је опозиција бојкотовала, тиме опозиција није ништа добила него је добио Милошевић. Петог октобра је сва уједињена опозиција била на једној страни и победила га. Не бори се одустајањем“.

Недавно сам прочитао књигу Карактер као судбина (у даљем тексту ККС) (Catena mundi, 2015) академика Косте Чавошког, која говори о политичком деловању професора књижевности Николе Милошевића. Био сам веома изненађен да је таква личност постојала на нашој политичкој сцени, али не само као аналитичар него као учесник, такмац. Чавошки своју књигу темељи на личном познанству са Николом Милошевићем и на две књиге човека о коме пише – Записи о лажним демократама и Политички споменар од Броза до ДОС-а.

Први утисак након прочитане књиге било је моје додатно разочарање у све опозиционе политичке лидере током деведесетих и двехиљадитих. Никола их је „знао у прсте“ и „читао као буквар“. Разлаз са опозиционарима деведесетих, међу којима истиче Вука Драшковића и Драгољуба Мићуновића, правдао је управо неслагањем које је налик оном у коме се налази данашња опозиција.

Никола Милошевић и Коста Чавошки су били чланови и оснивачи Демократске странке, коју су одмах након првих вишестраначких избора напустили. Разлог је неслагање врха странке око тога да ли треба излазити на предстојеће изборе. Мићуновић, Ђинђић и Коштуница су били за излазак и обећавали преко педесет освојених мандата; Никола Милошевић је био против, залагао се за бојкот јер је сматрао да су политички, медијски и финансијски услови изласка на изборе неравноправни. Мислио је да ће опозиција изгубити и тиме дати легитимитет и „демократско покриће једној бољшевичкој власти“ (ККС, 19). Лидери опозиције, у првом реду Мићуновић, Ђинђић и Губерина, а потом поводећи се за њима, и Вук Драшковић, прихватили су излазак на изборе у крајње неповољним условима по опозицију и са сасвим реалним изгледима да на таквим изборима њихове странке буду поражене – говорио је Никола Милошевић (ККС, 19). Демократска странка на тим изборима осваја седам мандата. Никола Милошевић одмах напушта странку. Коста Чавошки чека одлуку страначких органа о одговорности челних људи и након тога чини исто.

Према Николи Милошевићу, лидери тадашње опозиције су неуверљивим разлозима прикривали властито користољубље. Није толико важно да ли је реч о Мићуновићевом уласку у управни одбор РТС-а како би могао да учествује у уређивачкој политици те куће (иако је уз још једног члана био једини који није био из СПС-а), Драшковићевим играријама и пазарењу посланичких мандата или Коштуничином разлогу да „сачува странку“ – у смислу финансирања – изласци на изборе су били давање легитимитета самим изборима, а тиме и њиховим победницима. Једино преостало средство је био – према Николи Милошевићу – делотворан и што шири бојкот – што лидери тадашње опозиције нису прихватили. Бојкот, дакле, није одустајање од избора, него непристајање на лажне, намештене и унапред изгубљене изборе. Бојкот јесте и борба против власти и борба за изборе, јер се само регуларним изборима може доћи до здраве власти и здраве опозиције. Ако власт не дозвољава праведне изборе, бојкот јесте једино ненасилно средство за праведне изборе и против лажних избора јер власт на изборима неће имати противника и неће бити победник. Бојкот је обесмишљавање избора, а не одустајање од њих. Бојкотом опозиција не осваја власт, али осваја право на поштене изборе. Делотворним бојкотом опозиција ништа не губи, али ни онај други ништа не добија – не побеђује и није изабран.

До сада су најуверљивији разлог за излазак на изборе дали Ђорђе Вукадиновић и Милош Јовановић. Ја мислим да је боље узети 30 или 40 градова и имати 100 посланика, него немати ништа. Вучића ћемо скидати етапно, бојкот би му само помогао – рекао је Јовановић. Не заборавите да се, уз парламентарне, одржавају и локални избори. Бојкотом ви практично без борбе препуштате СНС-у власт у сваком граду и сваком месту у Србији – истакао је Вукадиновић.

Идентично мишљење имали су Мићуновић, Коштуница и Ђинђић 1990. године. Није све исто као тада, али је у неким аспектима врло слично. Не тврдим као Никола Милошевић да су Јовановић и Вукадиновић користољубиви, већ да су политички наивни. Нећете узети толико колико мислите! Шта нам је вишегодишња етапна политичка борба дала, до каквих је резултата довела, има ли смисла борити се под оваквим условима. Ви ћете власт препустити са борбом или без борбе, једино што ћете у првом случају дати оправдање победницима да је неке борбе било, иако у суштини није. Друга ствар, није јасно речено како би бојкот помогао Вучићу, осим крајње општег образложења да бисте му препустили власт. Ја мислим да бисте му препустили власт изласком на изборе, а не бојкотом.

Одговор Николе Милошевића данашњим опозиционарима био би – избори су легални и легитимни само ако нека истински опозициона партија учествује на изборима и да им легитимитет/карактер избора. Власт се не може конституисати на лажним изборима, тако да се успешним бојкотом може заиста показати и доказати бесмисленост лажних избора. Вучић је већ преко Шормаза најавио алтернативу бојкоту – „избацивање“ СПС из будуће владајуће коалиције. То може бити тактика власти, да опозицију након избора чине СПС, СРС, ЛДП, ЛСВ.

Биће мање-више исто као и до сада. Имаћемо власт и њихове корисне опозиционе идиоте Шешеља, Чанка, Чеду и Ивицу. А можда и Чанак, Чеда или Шешељ буду уместо Дачића. Сјаши Kурта да узјаше Mурта! Тих пет партија има преко милион чланова, сасвим је свеједно ко ће да влада, а ко да наводно критикује власт – таквим људима је то свеједно, важно је да се попуне места било власти или опозиције, да се „глумата“ та улога која ти је додељена. Такви избори ће бити фарса и зато их треба што више обесмишљавати – бити опозиција и тој будућој власти и тој будућој опозицији. Излазак озбиљних људи на такве изборе, а Јовановић и Вукадиновић су озбиљни људи, неће много променити крајњи исход, али ће изборе учинити озбиљним и победнику дати за право да каже „народ је изабрао мене, а не Јовановића и Вукадиновића“ (као мојих озбиљних политичких противника). Остатку опозиције њихово учешће ће избити главни разлог за бојкот из руке – нема озбиљне опозиције власти, нема озбиљног такмичења јер нема нормалних изборних услова. РТС, Пинк, џипови, спискови, куповина гласова, уцене – све смо то гледали на прошлим, претпрошлим и разним другим општинским изборима у задњих неколико година. Овај пут ће бити све исто! У питању је озбиљна партијска и гласачка машинерија владајуће странке.

Волео бих да Јовановић, Ковић и Владушић (ДСС) и Ђорђе Вукадиновић (који ће изаћи са њима јер неће имати са ким другим) подрже бојкот и не подлегну „коштуничином“ страначком опортунизму или унутаропозиционом елитизму-реваншизму. Волео бих да Јово Бакић, који ових дана најављује оснивање левичарске партије, оснује партију и уђе у политички живот, али да се прикључи бојкоту и да онда на неким регуларним изборима има право да се такмичи.

Не заборавите сви заједно – не боримо се само да победимо садашњу власт. Боримо се да будемо другачији од ње, боримо се за поштену борбу, транспарентну утакмицу, поштеног судију, промену система. Боримо се за систем у којем ће „сутра“ неко бољи и успешнији од нас да нас на изборима које ћемо ми организовати победи, коме ћемо честитати победу и достојанствено наставити политички да живимо.