Прочитај ми чланакНе постоји држава у свету где се толико прогањају и сатанизују људи који сматрају да је бојкот тренутно једино решење за смену ове накарадне власти. Не постоји друштво у свету где се прозивају они који кажу да је реч светиња, а славе и уздижу они који сматрају да је гажење те исте дате речи природна и пожељна појава.
Управо у таквом друштву је могуће да бивши председник Борис Тадић који је Србијом владао 8 година и бивши премијер Зоран Живковић, заједно са глумцем Сергејем Трифуновићем, направе коалицију за Врачар двадесетак дана пред изборе. Замислите било где у свету људе које су обављали овако високе државне функције да тако помпезно најављују коалицију и наравно победничку атмосферу у једној општини, овога пута београдској. Шта повезује ове три особе? Једноставна ствар. Сва тројица су погазила дату реч и пљунула на свој потпис Споразума са народом. И сада позивају да их тај исти народ који су изиграли, не први пут, подржи у науму да стекну неко одборничко место, макар и на Врачару. Неко ко размишља би рекао – бедно, а они да је то истинска борба за програмске циљеве њихових странака и покрета.
Подесећања ради, коалиција у којој су били Борис Тадић, Зоран Живковић и Драган Шутановац са својим странкама, уз подршку Зелене партије, на изборима у Београду 2018. године су освојили 2,2 одсто или укупно 18 хиљада гласова. У милионској престоници – тежак дебакл! И то анализирајте пажљиво. У питању су бивши председник, премијер и министар. И сви изворно ДС. Партијски врх врхова. После таквог неуспеха и срамоте, они који бар мало држе до себе ретко и на улицу излазе, а камоли поново на изборе. Истине ради, Шутановац је за ову изборну катастрофу смогао довољно снаге да поднесе оставку. Тадић и Живковић нису. Ваљда задовољни учињеним.
ПСГ је на листи Драгана Ђиласа тада успео да уђе у градску скупштину, али за њихове одборнике нико није чуо, нити су се они и једном акцијом потрудили да бар мало зауставе Весићево разарање Београда. Поготову што стално спомињу неку своју спремност на борбу и шта ће они све урадити чим кроче у Парламент. Њихов садашњи гуру, Србијанка Турајлић, некадашњи врховни командант „белих листића“, нас уверава да ће управо они учинити народу видљивијим све оно шта се дешава у Скупштини и шта чини власт. Као да то народ не зна и никада раније није чуо и видео.
Читаоцима препуштам да сами закључе какав ће изборни потрес на Врачару изазвати тандем Тадић – Турајлић. Врачарске кутије неће бити довољне да прихвате све оне који ће пожелети баш њима да подаре свој глас, јер управо су они оно што овај народ заправо хоће и жели. И то им сваки пут јасно кад се појаве на изборима покаже.
На званичном проглашењу кампање бојкота у београдској Комбанк дворани, пред неколико хиљада људи, сам рекао да ће бојкот бити глогов колац за Вучића и његову власт. Сад додајем. Биће глогов колац и за све оне који изађу на изборе који то нису. И зато је потребно што више листа да се пријави за Вучићеве изборе. Јер, бојкот је својеврсно чистилиште кроз које Србија коначно мора да прође. Без тога не можемо оздравити као друштво. Са изборима заказаним за 21. јун где неће бити ни избора, ни гласања, већ искључиво саопштавања резултата, мора да оде све. Посебно политички приступ и начин размишљања који ово друштво деценијама држи заковано на дну свих лествица.
Зато је бојкот социјална дистанца која је неопходна да се зараза свих оних који излазе на унапред намештене изборе не би пренела на већински део Србије. Уосталом, то и струка стално препоручује. Бити у бојкоту значи бити уз свој народ. То је пре свега људска обавеза и ствар васпитања. Ко то не разуме тај и треба да учествује на оваквим изборима, али претходно мора знати да ће после тога заувек нестати као протагонисти једног накарадног политичког животарења на грбачи одавно ојађеног народа.
Бојкот је одлука да не будеш део мафијашке организације зване Српска напредна странка. Исте оне која обезбеђује потписе учесницима и дели унапред договорене изборне квоте.
Управо то непристајање изазива агресивне нападе на све оне који су се одлучили за бојкот. Јер сви они, како споља тако и изнутра, знају да после бојкота као чистилишта следи трајно удаљавање од пакла у којем нас све време држе убеђујући нас, између осталог, како баш на намештеним изборима морамо учествовати.
Једини проблем имају са народом који то већински неће. Отуда и толика повика на све оне који бојкотују. Просто је невероватно да је кампања свих учесника на изборима усмерена на оне који унапред кажу да на њима неће учествовати. Јавне личности које се отворено залажу за бојкот су проказане и отворено нападане на друштвеним мрежама. Зашто? Па зато што их стално подсећају на заборављене категорије као што су реч, част, образ, достојанство…
С друге стране, сви учесници Вучићевих лажних избора као папагаји у глас понављају како је бојкот бесмислен, како нема никаквог значаја, како је пропао, како неће дати никаквог резултата… И онда се човек запита ако је стварно то тако, зашто толико времена посвећују тој неуспелој ствари званој бојкот. Зашто о бојкоту више причају они који су здушно против, него они који су за.
У томе је и квака. Бојкот много боли. А тек ће заболети многе. За почетак социјална дистанца!
