Прочитај ми чланакБогородица је врхунски пример аутентичне жене. Она је као скромна и понизна јеврејска девојка по Промислу Божјем одређена да буде Богоматера. Када јој је то благовестио Архангел Гаврило, она је му скрушено одговорила: „Ево слушкиње Господње; нека ми буде по ријечи твојој” (Јеванђеље по Луци 1,38). Богородичина смерност представља врхунски пример женствености. Због њеног „нека ми буде” завредела је да буде – како каже црквена песма – „честњејшују Херувим и сравњејшују без сравњенија Серафим” („часнија од Херувима и славнија неупоредиво од Серафима”).
Али модерне феминисткиње презиру Маријине смерне речи. Феминисткиња Аленка Гољевшчек у зборнику оксиморонског назива „Феминистичка теологија” (1999) Богородичине благочестиве речи овако коментарише: „Код оваквих понижавајућих изјава свака поштена феминисткиња се најежи као кола сена” (стр. 12, подебљано у оригиналу). Речи које су хришћанима узор побожности и смирења, феминисткињама су подстицај за најеженост и дрчност.
1. Патријархат при Стварању
Богородица је своју скрушеност научила у свом дому где се неговало Предање које сеже до првих библијских књига. Идеал женске понизности и смерности васпостављен је у извештају о Стварању људи (Прва књига Мојсијева 2). Сугеришу је пет приповедних елемената.
Потреба да жена буде понизна сугерисана је најпре редоследом стварања. Жена је створена после мушкарца, чиме је недвосмислено сугерисана потреба да жена водствену улогу препусти мушкарцу.
Потреба да жена буде покорна сугерисана је и сврхом стварања. Наиме, библијски писац истиче да је жена створена да лечи мушкарчеву усамљеност. Бог је рекао: „Није добро да је човјек сам; да му начинимо друга према њему” (Прва књига Мојсијева 2,18). Дакле, жена је створена да употпуњава мушкарца, буде му друг. У оргиналу уместо речи друг, стоји реч „езер” (‘ēzer, rz<[e), која значи помоћник. Дакле, жена је створена да буде мушакарчев помоћник.
Мушка предводничка улога сугерисана је и начином стварања. Наиме, жена је створена од мушкарца, а бити створен од неког подразумева имати зависан положај. То потврђује и Св. Павле који потребу да жена буде послушна мужу правда тиме што „није муж од жене него жена од мужа” (Коринћанима посланица прва 11,8).
Мушкарчев ауторитет сугерисан је и мушкарчевим именовањем жене. Мушкарац је жену именовао и пре грехопада, када ју је назвао „човјечицом” (Прва књига Мојсијева 2,23) и после грехопада, када ју је назвао Јевом (3,20). По библијском поимању, онај ко именује има власт над оним кога именује.
Патријархални поредак библијски писац сугерише и тиме што тврди да је жена била та које је прва сагрешила (Прва књига Мојсијева 3).
Сви ти приповедачки елементи сугеришу да је жена створена да буде мушкарчева помоћница, а не дрчна и непокорна. Тај етос смирења усађен је у Маријину душу у дому њених блогочестивих родитеља Јоакима и Ане. Стога се она тако смерно и скрушено препустила Промислу Божјем и изговорила скромно: „Нека ми буде”.
2. Исус није био „родни” феминист
Насупрот сугестији „феминистичких теолога”, Исус није био „родни” феминиста. Он није у име „родне равноправности” увео „квоте за жене” када је бирао своје Ученике. За Дванесторицу изабрао је само мушкарце. Иако је поштовао Своју Мајку, ни Њу није уврстио у Дванаесторицу. Исус је поштовао ред васпостављен приликом Стварања.
Али Он је, поштујући Предање, женама признавао онтичку (бићевну) и аксиолошку (вредносну) једнакост са мушкарцима. Са женама је разговарао на хуман и благочестив начин. Није их одбацивао, него прихватао као равнопрана људска бића. Помагао је равноправно женама као и мушакрцима.
Исти став су имали и Христови Апостоли. Св. Павле је тврдио да „у Христу Исусу” „нема мушкога рода ни женскога” (Галатима посланица 3,28). Тиме је обзанио Хистов став да су полови онтички, аксиолошки и сотириолошки једнаки. Ипак, ни он није био „родни” феминиста. Није се залагао за „квоте” у црквнеим службама. Женама је давао часно, али не доминанто место у Цркви. По Св. Павлу жена не може бити свештеница.
Црква признаје онтичку, аксиолошку и сотириолошку једнакост полова, па све Св. Тајне – изузев Св. Тајне свештенства – удељује једнако женама и мушкарцима. Али Црква потврђује Промисао Божји васпостављен приликом Стварања, а испоштован и од Господа Исуса Христа и свих Апостола, па Св. Тајну свештенства удељује само мушкарцима.
3. Богородица versus Јева
Богородица, попут Свога Сина, није била „родна” феминисткиња. Није, у име „родне равноправности”, захтевала „квоте” за Себе и друге жене приликом избора Дванаесторице. Она је смерно прихватила да по Промислу Божјем постане нешто још веће: Богомајка.
Богородица се покорила Божјој Промисли. Њен антипод је прамајка Јева. Она се успротивила Божјој Промисли тежећи сопственој „еманципацији”. У тој тежњи, прво се одвојила од мужа, а затим била заведена од Кушача. Последице те њене „еманципације” су грехопад и смрт.
Богородица и Јева оваплоћују два начела: Борородица начело саображавања Промислу Божјем, а Јева одупирање том Промислу. Богородичино скрушено „нека ми буде” вечити је пример аутентичне женскости. Јевино арогантно „нека ми не буде” вечити је пример изопачене женскости.
Богородичина послушност може бити узор свим аутентичним женама. Јевина непослушност може бити узор само бунтовним феминисткињама. Нажалост, савремени свет се у својој општој идеологији побуне против Божјег Промисла олако одриче Богородичног начела и прихвата Јевино начело. Савремени огреховљени свет идолопоклонички следи идеологију „родне равноправности” не схватајући да она оваплоћује Јевино начело издаје према истинској женскости. Стога је идеологија „родне равноправности” погубна модерна јерес.
Данас Цркву не мучи ни аријанизам, ни монофизитизам, ни монотелитизам, ни ине јереси, али је пред великим искушењем богоодступничког „родног феминизма” чији је родоначелник Јева. Жене нашег доба могу своју аутентичну женскост да да покажу тако што ће у свом практичном животу следити пример послушне и смерне Богомаjке. Феминисткиње, као неаутентичне жене, том узору могу да се подсмевају и да га омаловажавају. Оне које се одричу своје женствености могу – попут Аленке Гољевшчек – на Богородичнине смерне речи да се јеже „као кола сена”, али за аутентичне жене, хришћанке, оне су врхунски пример остварене женскости.
Библиографија
1. Гољевшчек, Аленка, „О феминизму и феминистичкој духовности”, у: Зоран Милошевић (ур.), „Феминистичка теологија”, Ивис Публик, Београд, 1999, стр. 5-24.
2. Патријарх српски Павле, „Жена у Православој цркви”, Издавачки фонд Српске православне цркве Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 2011.
