Kako je krenula okupacija, tako su se njena spretnost sa oružjem i veštine na otvorenom pokazale vitalnijim nego ikada ranije. Kako su se često nalazile na meti krađa očajnih meštana, ratnih zarobljenika i neprijatelja, bolnice za škotske žene regrutovale su Vajthedovu kao "čuvarku" kako bi sprečila svakodnevne pljačke resursa i zaliha.

Модеран свет је, могло би да се каже, за жену борца у Првом светском рату – Џозефин (Џо) Вајтхед – сазнао сасвим случајно.

Иако су још средином 1915. године британске локалне новине објавиле да се у Великој Британији искрцала ћерка канадског велепоседника која жели да се пријави као добровољац и помогне у борбама у Првом светском рату, о њој се заправо врло мало знало и писало све док Наташа Стојсављевић, докторант Универзитета Лестер из Велике Британије, није случано наишла на дневник из Првог светског рата једне шкотске лекарке Луис Корбет, која је често помињала, писала и извештавала о активностима извесне мистериозне особе означене само као „W“.

– Корбет је у дневнику писала о извесној „W.“. Писало је да се ради о девојци од само двадесетак година, Канађанки, која је прерушена у мушкарца и служи у српској војсци – испричала је Стојсављевићева, како преноси „Стил“.

Вајтхедова је као и још неке веома храбре жене, дошла на фронт Првог светског рата, да се бори, тако што се лажно представила као мушкарац, што јој је омогућило да приступи Српској краљевској војсци са свега 22 године. О томе како је на Балканском фронту радила као војни инжењер и чувар болница шкотских жена, а и како је постала ратни заробљеник бугарске војске након инвазије на Београд 8. октобра 1915. године, свет је сазнао захваљујући Стојсављевићевој, која је у својој докторској дисертацији проучавала улогу жена у Првом светском рату кроз искуства Болнице шкотских жена за службу у иностранству – жена из Велике Британије које су учествовале у рату лечењем и збрињавањем рањеника и болесника широм Европе.

– Сазнала сам за Џозефин (Џо) Вајтхед сасвим случајно. Током рада на докторату, прочитала сам неколико реченица о њој у необјављеном дневнику једне лекарке из Шкотске женске мисије, др Катарине Луис Корбет. Дневник је написан током зиме 1915. године, када је ова лекарка радила у Крушевцу који је тада био под немачком окупацијом – објавила је „Политика“ у свом специјаланом издању Стојисављевићеве први пут причу о овој жени.

У дневнику се неколико пута наводи једна жена, која је једноставно била позната као „W.“

– „W.“ је била, према писању др Корбет, Канађанка са свега 22 године, која је се прерушила у мушкарца и уписала у Војску Краљевине Србије. Током окупације, „W.“ је добровољно сарађивала са Шкотском женском мисијом као стражар, чувајући медицинску опрему од пљачкаша. Нисам тада знала име ни било које друге информације о „W.“, али била сам заинтригирана овом женом. Од тада ми је једина мисија да сазнам што више о њој и њеном раду и помоћи за Србе и Србију. Уз помоћ добро познатог аматерског историчара Алана Куминга, сазнала сам ко је у ствари била та мистериозна жена која је све до сада била позната само као „W“. После напорног прегледавања старих архивских записа и многобројних интернетских форума пронашли смо да је њено име Џозефина (Џо) Вајтхед – открила је 2018. године Стојисављевићева.

Одрастање у Канади

Вајтхедова је рођена 26. фебруара 1895. као Лесли Џој Вајтхед.Њен отац Чарлс Рос Вајтхед био је произвођач памука и са њеном мајком Винифред Томас Стивенсон имао је још два сина, Вилијама и Пиланса. Веома мало се зна о њеном одрастању у граду Троа-Ривијерес у Канади, њене активности у одраслом животом добу биле су углавном усредсређене на оно што би се сматрало традиционално мушким активностима.

Наиме, Вајтхедову је пратио глас у младости да је „мушкарача“ због њеног интересована за снимање, вожњу и забаву на отвореном. Чак пре почетка Првог светског рата провела је значајан временски период живећи сама у канадској дивљини. Судећи према чланку од 8. јануара 1916, који је објавио „Манитоба Фрее Пресс“, Винипег, Вајхедова је живела „напољу“ „неколико година… у Лаурентијанским планинама у Вал Морини“. И тадашњи „Торонто Даилy Стар“ је такође известио да је „госпођица Вајтхед“ „изузетно волела живот на отвореном, носила је полумушку одећу кроз шуму, и знала је да управља кануом и пуца боље од већине мушкараца“.

Одлука да постане борац

Када је Канада 4. августа 1914. године ушла у Велики рат, Вајтхедова је имала свега 19 година, али је већ била одлучна у потрази за фронтом, где се надала да ће се „поправити као возач у моторном транспорту или хитној помоћи“.

Но, своје ратне дане започела је далеко од ватрених линија. Стигавши бродом у Лондон, Вајтхедова се добровољно пријавила, заједно са „групом младих дама из Канаде“, да ради „дуге сате на картотеци и писаћој машини како би“, како је „Yorkshire Evening Post“ известио 3. јуна 1915, „обавештавала народ своје сопствене земље о стању рањеника међу канадским контингентом“.

Ове новине су „госпођицу Вајтхед“ описале као „даму добровољца сасвим другачије врсте“ јер је „могла да уради скоро све у животу на отвореном“ и „желела је да своју спретност стави на располагање војним властима“.

За време Великог рата, међутим, Западни фронт је био потпуно забрањен женама. Конфликтне зоне су сматране сувише опасним местом за слабији пол, а неки су чак сматрали да је неприхватљиво да жена која је предодређена да даје живот, присутствује на бојном пољу бруталним и немилосрдним губицима тог истог живота. Неколико жена које су некако успеле да дођу на фронт до тада или су биле „жигосане“ као „следбенице војног логора“ (прецизније, као проститутке) или, као у случају Дороти Лоренс (Енглескиња која се обукла као војник и ступила на фронт као мушкарац) ухвраће су враћене су кућама – осрамоћене.

Вајтхедова је, међутим, била веома одлучна да истера своје. Како су многе жене докторима по болницама пружале помоћ, тако је и она одлучила да понуди своје услуге Британији и савезницима Комонвелта – одлука која ју је на крају одвела у Србију, где је у јулу 1915. постала инжењер-добровољац у Српском фонду за помоћ.

Приступање Краљевској српској војсци

Незаустављива у својој намери, Вајтхедова се као мушкарац пријавила у Краљевску српску војску са 22 године. Чим је крочила у Србију, одлучила је да слободно живи као мушкарац, али је та слобода, међутим, прекинута када је Србија 8. октобра 1915. пала у руке снага Централних сила.

До 3. новембра 1915. Вајхедова је радила под окупацијом у централном српском граду Крушевцу. Према речима др Кетрин Корбет из Друге српске јединице болница шкотских жена, ова инжењерка је послата у Крушевац са српском војском у коју се „пријавила као мушкарац“. Према савременим новинским изворима, Вајтхедова је „вршила дужност потпоручника у Ветеринарском корпусу Војске Србије, након што је одустала од болничког рада“ да би „пришла ближе линији ватре“ када је почела окупација Србије.

Како је кренула окупација, тако су се њена спретност са оружјем и вештине на отвореном показале виталнијим него икада раније. Како су се често налазиле на мети крађа очајних мештана, ратних заробљеника и непријатеља, болнице за шкотске жене регрутовале су Вајтхедову као „чуварку“ како би спречила свакодневне пљачке ресурса и залиха. Њену спретност, међутим, приметили су и окупатори, па је 24. новембра 1915. године регрутована да ради код „немачког лекара“, за кога је радила „неке велике и компликоване дезинфекционе“ задатке.

Дани заробљеништва и слободе

Није најјасније шта се тачно догодило Вајтхедовој у периоду између новембра 1915. и краја 1916. године, али до 7. јануара 1916. и „Торонто Даилy Стар“ и „Тхе Глобе“ су објавили да је „госпођица Џој Вајтхед, атлетска девојка из Квебека“ била „заробљена“ од стране Бугара. У време када је постала ратни заробљеник, новине су наводиле да су је „ухватили Бугари док је служила у британском ветеринарском корпусу у Србији“, односно дивизији којој се придружила „захваљујући свом познавању коња“.

Занимљиво је истаћи да је у неком тренутку, док је била ратни заробљеник (око 1916), упознала и удала се за поручника Краљевске српске војске Вукоту Војиновића из Ужица. Када су пуштени из заробљеништва, пар је отишао у Канаду, где је Вајтхедова родила четворо деце, ћерке Милу и Винифред Дану, и синове Миладина (касније Дина) и Дејвида Џона. Иако су живели испуњено и путовали по Италији, Француској и Грчко, до 1930-их њихов брак се распао и завршио разводом.

До 1937. Вајтхед се преудала за Џорџа Ендрју Воана и до његове смрти су живели у Британској Колумбији. Није познато да ли су имали заједничку децу. О њеном животу познато је још једино да је годинама након рата, када се већ вратила у Канаду, наставила да иде код берберина.

– Берберин није знао да је Џо, у ствари, жена – пренела је Стојсављевићева за BBC и закључила: – Не мислим да је била тајна у српској војсци да је Џо жена, али мислим да је улогу мушког војника толико добро играла – у ствари, она није ни морала да глуми, то је био део њене природе.

Вајтхедова је преминула 5. јуна 1964. године у 69. години, претпоставља се од карцинома желуца.

Izvor: ona.telegraf.rs

Oznake: Džozefin Vajthed, Prvi svetski rat