Одмах да разочарам љубитеље сензација: ова тема се с времена на време појављује у јавности, али – то је, ипак, само урбана легенда. Током друге половине прошлог века, па и почетком овог, XXI, она је неколико пута „помаљала главу“ у београдској штампи.

Па ипак, у неким урбаним легендама, као и у овој, скоро увек постоји и зрнце истине – али у овој је то „зрнце“ величине двадесетак железничких теретних вагона! У сваком случају, треба нагласити – то није било ниједно од блага из наслова, јер она нису ни постојала, и имена су им плод маште слабо обавештене јавности, него – део драгоцености Петроградске заложне банке (ПЗБ) – „Петроградская Ссудная Казна“, и неких других депоа, које су у Србију доспеле пред крај грађанског рата у Русији, 1920. године.

У српским архивима нема детаљних података о томе, изузев – вероватно у архиву Народне банке, али она је, као и увек, херметички затворена за истраживаче. Упркос томе, успело ми је да до детаља истражујем ту историју у Хуверовом Архиву, у Стенфорду, у Калифорнији, САД, где се чува много података из руског расејања (па и са територије Југославије). Ово је само кратка верзија те драматичне приче која умногоме има елементе трилера. У пар секвенци које су настајале онако како сам долазио до нових података, објављивао сам те налазе[1], а дефинитивни налаз ће можда моћи бити објављен тек онда када се отвори и архив Народне банке Србије (што ће рећи: кад на врби роди грожђе) и када се обради архив Министарства финансија Недићеве владе, који се – како још једна легенда гласи – чува у депоима Архива Србије у Железнику [?] – за шта изгледи нису знатно бољи него за онај из Народне банке.

ПЗБ ја била руска државна заложна банка, која је уз залог, за драгоцености (златни, сребрни предмети, накит, итд.) давала на одређено време позајмице у новцу, уз камату. Други део предмета који су се у њој налазили биле су драгоцености које су људи депоновали на чување, уз плаћање лежарине. Током Великог рата, 1917, запретила је опасност да Немци продру до Петрограда. ПЗБ је возовима евакуисана на југ Русије, и ту је започела одисеја – драгоцености су запале у вртлог грађанског рата. Једна од композиција је, тако, на споредним колосецима железничке станице у Јејску (Ейск) више пута, непрепозната, наизменично прелазила из „Црвених“ у „Беле“ руке, све док чиновници ПЗБ нису једном „Белом“ команданту скренули пажњу на њену велику вредност. Композиција од 25 вагона је одмах била преузета, и влада Југа Русије (генерала Врангела) је дипломатском нотом замолила владу Краљевине СХС да те драгоцености привремено прихвати на транзитно чување (уз услов њихове екстериторијалности, као и да остану трајно власништво владе Југа Русије).

То је прихваћено, па је терет у јулу 1920. стигао бродом „Самара“ у Котор и био смештен у царинске магацине. Скуп драгоцености, поред залога и улога Петроградске заложне банке, састојао се и од дела уметнина из Кијева, које је током грађанског рата, да би се драгоцености сачувале од пљачке, сакупио „Свеукрајински Комитет за чување споменика уметности“. Осим тога, ту се налазио и део драгоцености Руског музеја Императора Александра III. Он се састојао од неколико сандука и процењиван је на најмање 1.000.000 фунти стерлинга. Да ли је огромна и непроцењива нумизматичко-медаљистичка збирка великог кнеза Георгија Михајловича (иначе „научно добро обрађена и детаљно описана“) која се ту налазила, била део предмета из тог Музеја – није јасно. Она је, уосталом, једина, после низа судских процеса најзад у целини и доспела у руке законитог власника – удовице великог кнеза, 1934. године.

У транспорту се налазио и део драгоцености Руске државне банке, које су чинили, између осталог, и вредносни папири, сребрни (7.000 кг) и бакарни (1.500 кг) ковани новац. Вредносни папири су имали номиналну вредност од 100.000.000 рубаља (царских), а по другој верзији – оној Врангеловог „Финансијског одељења“ – свега 31.800.000 рубаља. Уз то, међу транспортованим вредностима налазила се и мања количина златног новца у вредности 4045.81 рубаља у злату.

У целини узев, у Котор је 1920. допремљено 1618 великих сандука са драгоценостима:

Убрзо, отпочеле су крађе из лоше чуваних магацина…

У времену када су товари ПЗБ стигли у Краљевину, у Београду је (у јуну 1920. године) основано предузеће „Руссосерб“, са седиштем у улици Обилићев венац 27. Нешто касније, то друштво је добило и монопол за продају („реализацију“) дела ПЗБ. У недостатку финансијских средстава, влада ген. Врангела је убрзано распродала преко „Руссосерб“-а имовину Руске државне банке, као и залоге ПЗБ којима је рок чувања прошао – те драгоцености су откупљивале енглеске фирме специјализоване за промет сребрнина, али под условом да се уметнине униште и продају као „сребрни лом“ (и то за цену 30% нижу од светске). Тако су, понекад, на београдским улицама бивали ангажовани незапослени руски официри – избеглице, и слани у Котор да чекићима лупају сребрнину и претварају је у „сребрни лом“. То је, највероватније, била само маска препредених енглеских трговаца у циљу избегавања евентуалних судских процеса са незадовољним власницима чији су предмети без њиховог пристанка продати. Ти трговци сигурно нису дозвољавали да се разбијају врхунске креације руских царских дворских лифераната, као „Фабержеа“, „Сазикова“, „Грачева“, „Овчиникова“, и сл., јер су оне већ и тада на аукцијама на Западу постизале врло високе цене. Због крађа, као и узбуне у јавности Краљевине око тих продаја (које су новине знале да надувавају до неслућених размера), Влада Краљевине је ставила драгоцености под секвестар и наложила њихов транспорт у Београд, куда су стигле у децембру 1923. године. Али, до тада се број сандука смањио од првобитних 1618 на само 657 сандука са драгоценостима, што је одмах поново било стављено под секвестар. Залогодавци и депозитари ПЗБ су били растурени широм света – од оних преживелих, неки су остали у СССР, неки су избегли и налазили се на свим континентима, а било их је и у Југославији. Секвестар се повремено укидао, па су они који су имали признанице и били у стању да плате трошкове транспорта, лежарине и залога, могли да преузму своје предмете. Они без готовине, могли су да продају признанице на секундарном, сивом, тржишту тих папира које је тако настало. Уз све ово, као рој мува око просутог меда, окупила се и маса мешетара и хохштаплера који су оснивали разна „друштва за повраћај имовине“, и шта све не… А време је текло, рокови чувања су пролазили, драгоцености су после истеклог рока чувања продаване, а многе су се могле наћи и по београдским антикварницама.

Умешала се и влада СССР-а. Београдски дневник „Политика“ је објавио телеграм совјетског помоћника комесара иностраних послова Литвинова, од 11. маја 1925. године упућеног Момчилу Нинчићу, министру иностраних послова Краљевине СХС, у коме се у име Владе СССР протестује због одбијања Владе Краљевине СХС да преда совјетској влади драгоцености ПЗБ. У чланку је одмах било наговештено да одговора на тај телеграм неће бити, или, ако га и буде, да ће одговор садржати став Владе Краљевине да су Литвиновљеве тврдње неосноване, јер Влада Краљевине СХС сматра драгоцености ПЗБ приватном својином, а не имовином коју је совјетска влада национализовала.

Било како било, у периоду до немачке окупације 1941, број сандука се знатно смањио – најмање преузимањем драгоцености од стране власника, продајом залога којима је рок прошао и на („неке“?) друге начине – са 657 на 112. Сваке две недеље се, тако, у том периоду „топио“ по један сандук тежине од око 150 килограма.

У Србији под немачком окупацијом је, после напада Немачке на СССР, (војно) руководство руских „Белих“ избеглица, у нади да ће тако бити омогућена даља борба против бољшевика, стало на страну Немаца и оформљена је војна јединица „Русский Охранный Корпус“ („Russische Schutzkorps“); овде није место за више детаља о томе – али (за заинтересоване), на српском језику постоји бар једна добро документована студија (докторска дисертација) о руским избеглицама тог периода[2]. За издржавање руске колоније од немачких власти је затражено да од Недићеве владе издејствује предају преосталог блага ПЗБ Управи руске колоније. То је било одобрено, па је Министарство финансија Недићеве владе предало остатак тог блага: толико је, бар – 112 сандука – Недићева влада по наређењу немачких окупационих власти предала генералу Крејтеру, начелнику „Бироа руске емиграције у Србији“. Има озбиљних индиција да, ипак, није било баш све предато, и да је у рукама Недићеве владе остало још понешто – али до отварања архива то остаје недокументовано. У мају 1942. године било је формирано Посебно одељење руске (квислиншке) Управе („Особый Отдел Бюро Русской эмиграции в Сербии“), које је даље водило послове око „ликвидације“ драгоцености ПЗБ. Објављена су правила за издавање залога/депозита, али она су била тако формулисана да се, у ствари, нису могла испунити. Продавани су мање вредни предмети „за потребе руске емиграције“ у специјално за ту сврху отвореном комисиону. Вредни предмети су мењали власништво испод руке – углавном са Гестапоом и немачким официрима. Гласине о томе су колале у руским, аутсајдерским избегличким круговима. Генерал Крејтер, шеф руских квислинга, у својим је новинама „Новый Путь“, бр. 21 из 1942. године наредио да све оне који шире такве гласине треба пријавити агенту Гестапоа при Руском бироу.

Активности Посебног одељења око ПЗБ несметано су се наставиле све до септембра 1944. године, када је, због надирања партизана и Црвене армије, била организована евакуација последњих остатака ПЗБ. Одабрани су најдрагоценији предмети, које је генерал Крејтер у два наврата немачким војним авионима послао у Беч. О њиховој даљој судбини није ништа познато. После те „акције спасавања“ преостало је 20 сандука. Они су пренети у Беч, па у Минхен, где су их заробиле америчке снаге и последњих 18 сандука (још два су се „некако загубила“) предале вођама руских избеглица. У њима су биле углавном старе иконе, сребрне црквене ствари и сребрни есцајг, и то је било продато „ђутуре“ неком швајцарском трговцу.

Кратка еволуција – боље речено деволуција овог блага се види на следећој табели:

Година Место Број сандука

1920. Котор 1.618

1924. Београд 657

1942. Београд 112

1944. Беч 20

1948. Минхен 18, па 0

Како изгледа, ова прича можда има и свој београдски наставак:

После II Светског рата, а пред објаву Резолуције Информбироа, влада СССР је 1948. нотом тражила од владе ФНРЈ објашњење о судбини овог блага. Министарство иностраних послова ФНРЈ је својим актом захтевало од Народне банке ФНРЈ да ова истражи то питање. Народна банка је одговорила да се тада у њеним депоима не налази ништа, а да је сва документација изгорела у пожару Министарства финансија Недићеве владе, погођене запаљивом бомбом током савезничког бомбардовања Београда, 1944. године. Совјетској влади је тако и одговорено…

Прошло је много година…

У Београду је 2000. године, у Етнографском музеју, отворена изложба старог руског сребра[3] са много изузетно лепих и драгоцених предмета.

На моје упорно распитивање о томе како су – и одакле су – они доспели у тај музеј, добио сам незванични одговор (од анонимног извора) – мада изгледа да о томе нема писаних трагова – да се прича да је, негде 1948, из депоа Народне банке ФНРЈ у тај музеј допремљена, у неколико сандука, извесна количина старог руског сребра. У недостатку отворености релевантних архива за сада може се само, са доста разлога, нагађати да је то сребро (сав?) остатак блага ПЗБ које је 1920. године доспело у Краљевину СХС.

 

[1] Ј. Качаки: Судбина блага Петроградске заложне банке (Петроградская Ссудная Казна) у Југославији 1920-1944 г., Годишњак за друштвену историју, Београд, 2000, VII, 2-3, 199-221.

И. Н. Качаки: Судьба Ссудной Казны. Русская Мысль (La Pensee Russe, Paris), № 4360, 5-11.04.2001.

И. Н. Качаки: Судьба драгоценностей Петроградской ссудной казны в Югославии (1920–1948 гг.), Журнал для ученых “Клио”, Санкт Петербург, 96-115№12 (84) 2013.

[2] А. Тимофејев : Руси и Други светски рат у Југославији : утицај СССР-а и руских емиграната на догађаје у Југославији 1941-1945., Београд, 2011.

[3] Ирена Гвозденовић: Руско сребро (каталог изложбе – 57 стр., илустрације). Етнографски музеј у Београду. Београд, 2000.

(Стање ствари)

Ознаке: Београд, благо, царска русија