Јован Оливер био је српски великаш, велики војсковођа и добар пријатељ цара Душана, али био је познат и по томе што је врло држао до свог изгледа.
На Инстаграм страници Путевима српске историје , Невена Ковачевић нас упознаје с „најлепшим мушкарцем у Средњем веку“ у Србији, за којег многи нису ни чули. У питању је деспот Јован Оливер, који је био „десна рука цара Душана“.
„Деспот Јован Оливер је био српски великаш чије су територије биле код леве обале Вардара. Био је одличан дипломата и цар Душан му је доделио специјалан задатак преговора са византијским царем. Он је био и добар пријатељ цара Душана. Први пут га извори спомињу када је сачекао Јована Кантакузина који је кренуо да преговара са тад краљем Душаном око напада на византијске територије. Приликом Душановог освајања Тесалије и Епира, Јован Оливер се веома истакао као изванредан војсковођа. Важио је за једног од најлепших Срба и наводно је био фаталан због своје висине, браде и косе. Професор на факултету нам је причао да је утврђено да је локнао косу и чупао обрве како би увек био прелеп“, присећа се Невена и додаје да по његовој одори приказаној на фресци можемо да закључимо и да је Јован Оливер био веома моћан и богат човек.
Јован Оливер је био ожењен Маром (Аном Маријом) са којом је имао седморо деце, али су сви они у тренутку његове смрти били малолетни, тако да су његови поседи раздељени између суседних српских великаша Мрњавчевића и Дејановића.
Био је син властелина Грчина који је имао поседе негде у краљевини Србији. Није познато како се Оливер уздигао међу велику господу српску, али је за то највероватније имао да захвали својим војним способностима пошто се у историјским изворима први пут помиње са титулом великог војводе, која није била наследна и носиле су је војсковође, наводи Wikipedia.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Како даље пише, због заслуга у Душановим освајањима, награђен је титулом севастократора, да би највероватније приликом проглашења Царства у Скопљу на Ускрс 16. априла 1346. са делом српске властеле уздигнут на ниво деспота, иако се са том титулом помиње у изворима тек 1349. Том приликом му је дозвољено и да кује сопствени новац, што довољно говори о снази његовог положаја у Царству. Међутим, он је и поред тога остао веран сарадник Душана Силног о чему сведоче и фреске у Оливеровој задужбини манастиру Лесново код Злетова.
„Занимљивост код манастира је и то што је посвећен архангелу Михаилу, као и манастир који је подигао цар Душан код Призрена. Јован Оливер је годину дана живео дуже од цара Душана (до 1356. године), није познато како је преминуо, али је сахрањен у својој задужбини“, наводи Невена Ковачевић на „путевима српске историје“.
Манастир Лесново, поскледње почивалиште овог деспота, налази се код истоименог села, између Кратова и Злетова у Северној Македонији, у крају који је у средњем веку био богат и веома насељен.